Povodom 21. godišnjice „Oluje”: Srbija brigu o žrtvama da pokaže na delu

Dana 4. i 5. avgusta obeležiće se 21. godišnjica operacije „Oluja”, koja će i ove godine i u Hrvatskoj i u Srbiji imati karakter državne manifestacije – u Hrvatskoj u formi obeležavanja vojne pobede i zahvalnosti borcima, dok će se u Srbiji služiti parastos za žrtve. Uprkos deklarativnoj posvećenosti državnog vrha Srbije žrtvama „Oluje” uoči svake godišnjice, te žrtve su danas u Srbiji potpuno obespravljene. Fond za humanitarno pravo (FHP) i ovom prilikom poziva nadležne institucije da pristupe sveobuhvatnom rešavanju pitanja obeštećenja i podrške svojim građanima koji su kao civili pretrpeli teške povrede osnovnih prava u oružanim sukobima 1990-ih godina.

Vojno-policijskom operacijom hrvatskih oružanih snaga 1995. godine okončan je četvorogodišnji sukob na teritoriji Hrvatske, ali su za vreme i nakon nje izvršeni rasprostranjeni i sistematski zločini prema civilnom stanovništvu srpske nacionalnosti i njegovoj imovini, a oko 200.000 Srba je raseljeno, od čega je najveći deo bio prinuđen da trajno napusti Hrvatsku, dok je više stotina ljudi ubijeno. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i raseljena lica iz juna ove godine, u Srbiji 20.334 osoba još uvek ima status izbeglica iz Hrvatske. Ovaj broj se sa godinama smanjivao, zbog povratka određenog broja izbeglica u Hrvatsku, ali i zbog činjenice da je veliki broj njih u međuvremenu stekao državljanstvo Srbije, čime je formalno izgubio izbeglički status. Takođe, prema istim podacima iz juna, određeni broj izbeglih i prognanih lica iz Hrvatske je još uvek smešteno u 17 kolektivnih centara širom Srbije.

FHP naglašava da nijedna žrtva „Oluje” u Srbiji danas nema status civilne žrtve rata. Razlog za to je činjenica da nadležni državni organi ne prepoznaju kao žrtve rata osobe koje su nastradale van teritorije Republike Srbije, iako to zakonom o civilnim žrtvama rata nije izričito propisano. Ipak, neke žrtve „Oluje” ili članovi njihovih porodica uspeli su da ostvare prava po tom zakonu od njegovog donošenja 1996. godine, ali su im ona ukinuta kada je dotadašnja praksa 2013. godine preokrenuta. Tada je FHP, naime, podneo zahteve za priznanje statusa civilne žrtve u ime drugih žrtava nesrpske nacionalnosti iz Sjeverina. Umesto da zahtev prihvati, nadležno Ministarstvo rada i socijalne politike zauzelo je mišljenje da se zakon ne primenjuje na slučajeve kada su smrt ili povreda nastupile na teritoriji drugih republika bivše Jugoslavije, i po tom osnovu ne samo odbilo zahtev žrtava iz Sjeverina, već je ukinulo i sva ranija rešenja kojima su bila priznata prava žrtvama iz Hrvatske i BiH. Ministarstvo je u februaru ove godine obavestilo FHP da je do kraja 2015. godine pokrenulo ukupno 14 postupaka za ukidanje ovih rešenja, a da su od 13 osoba već oduzeta ranije stečena zakonska prava.

Pored dugogodišnjih kritika važećeg zakonskog okvira i nedostatka kompenzacija za civilne žrtve, koje su Srbiji uputili relevantni komiteti UN (Komitet za ljudska prava, Komitet protiv torture i Komitet za prisilne nestanke), kao i najviši funkcioneri Saveta Evrope i institucije EU (u godišnjim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije za 2014. i 2015. godinu i u pratećoj rezoluciji Evropskog parlamenta iz februara ove godine), i uprkos preporukama i pokušajima civilnog društva u Srbiji da se zakon unapredi, nadležno Ministarstvo je odlučilo da nastavi sa potpuno istom politikom prema civilima stradalim u proteklim oružanim sukobima. Naime, u Nacrtu zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, koji je pripremljen i stavljen na javnu raspravu u decembru 2014. godine, zadržana su potpuno ista rešenja u pogledu civilnih žrtava i članova njihovih porodica, koja najveći broj žrtava koje žive u Srbiji u potpunosti isključuju. Štaviše, u članu 18 Nacrta sada se i izričito propisuje da povreda mora nastati na teritoriji Republike Srbije, a u članu 146 da se zahtev lica koje je zadobilo povredu van teritorije Srbije neće ni uzeti u postupak. U slučaju da takva odredba bude usvojena, žrtve „Oluje” koje danas žive u Srbiji ostale bi van domašaja zakona i obespravljene.

Otvaranjem Poglavlja 23 (koje se odnosi na pravosuđe i temeljna prava) u okviru pregovora o pristupanju EU, pred Srbiju se postavlja obaveza da ovom problemu pristupi potpuno drugačije, poštujući svoje međunarodne obaveze, sadržane u ratifikovanim međunarodnim ugovorima, kao i temeljne vrednosti EU u vezi sa poštovanjem ljudskih prava, naročito onih osoba koje su najugroženije. U pregovaračkoj poziciji EU za Poglavlje 23 navodi se da Srbija treba da unapredi podršku žrtvama, kao i da obezbedi prava žrtvama i pristup pravdi bez diskriminacije. Od toga da li će biti suštinskog napretka na ovom polju zavisiće i brzina pregovora, ali i njihov krajnji ishod, a od Srbije se očekuje da prepozna i koristi prednosti ekspertize civilnog društva, te da pristupi stvarnom i sistematskom dijalogu sa civilnim društvom. FHP je zajedno sa Centrom za unapređivanje pravnih studija već izradio jedno takvo rešenje, zasnovano na uspostavljenim međunarodnim standardima u poštovanju prava žrtava, i objavio ga u formi Modela zakona.

Pronalaženje nestalih

Prema podacima dobijenim od Komisije za nestala lica (str. 63) u maju ove godine, u vezi sa sukobom u Hrvatskoj još uvek se traga za najmanje 373 državljana Srbije i 728 državljana Hrvatske srpske nacionalnosti. Saradnja između nadležnih komisija Srbije i Hrvatske uspostavljena je još 1995. godine, ali se godinama unazad ocenjuje kao spora i bez vidljivog napretka. U sporu pred Međunarodnim sudom pravde po međusobnim tužbama Srbije i Hrvatske, obe države su se složile da je nedovoljno urađeno u međusobnoj saradnji na polju traženja nestalih i da će ubuduće činiti više. Sud je u presudi iz februara 2015. godine podstakao strane da nastave saradnju u dobroj veri i da iskoriste sva raspoloživa sredstva kako bi se pitanje sudbine nestalih osoba rešilo što je brže moguće.

Prilikom razmatranja primene Konvencije o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka u februaru prošle godine, delegacija Srbije je izvestila Komitet za prisilne nestanke da je Srbija obezbedila psihosocijalnu podršku i materijalnu pomoć za 789 porodica nestalih osoba, koliko ih živi u Srbiji, te da se za njihove potrebe na godišnjem nivou izdvaja čak 13 miliona evra. Na upit FHP-a da objasne na šta se tačno odnosi ovaj iznos, nadležni organi (Komisija za nestala lica i Ministarstvo rada) su odgovorili da se radi o „pretpostavljenom iznosu”. Drugim rečima, očito se radi o formulaciji koja treba da stvori privid ispunjavanja međunarodnih obaveza, dok se u praksi prava žrtava ne ispunjavaju.

Prinudna mobilizacija izbeglica iz Hrvatske

FHP podseća i da država Srbija do danas nije pružila izvinjenje niti adekvatno obeštećenje velikom broju građana, tada izbeglih iz Hrvatske, koje su tokom 1995. godine pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije privodili i potom izručivali vojnim vlastima tadašnje Republike Srpske Krajine (RSK) ili paravojnoj jedinici „Srpska dobrovoljačka garda” predvođenoj Željkom Ražnatovićem Arkanom, nakon čega su oni po pravilu bili upućivani u prve borbene redove. Ovakva prisilna mobilisanja, koja su predstavljala najgrublju povredu Konvencije UN o statusu izbeglica, u velikom broju slučajeva rezultirala su gubitkom života ili teškim telesnim povredama i psihičkim posledicama po mobilisane muškarce. U kasnije vođenim sudskim postupcima za naknadu štete, blizu 800 pojedinaca i članova porodica poginulih uspelo je da ostvari pravo na naknadu štete, iako su naknade bile neadekvatno male. Primera radi, porodicama je za smrt najbližeg rođaka isplaćivan iznos u vrednosti od oko 2.000 evra. Vrhovni sud Srbije je 2001. godine zauzeo pravno shvatanje da država Srbija snosi odgovornost za „postupke organa MUP-a koji su praktično radili zajedno sa policijskim i vojnim organima […] Republike Srpske Krajine” (str. 31).