Republičko javno tužilaštvo u službi zaštite državnih institucija od odgovornosti: Tužbe protiv Poverenika za informacije od javnog značaja

U aprilu i maju 2016. godine Republički javni tužilac (RJT) podneo je dve tužbe Upravnom sudu radi poništaja rešenja Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (Poverenik), kojima je Poverenik naložio Ministarstvu odbrane (MO) da Fondu za humanitarno pravo (FHP) dostavi informaciju od javnog značaja vezanu za profesionalno angažovanje dva oficira Vojske Jugoslavije (VJ) tokom sukoba na Kosovu. FHP smatra da RJT zloupotrebljava zakonska ovlašćenja u cilju zaštite pojedinaca i institucija od odgovornosti za zločine iz prošlosti, nauštrb prava javnosti da zna, te da ove tužbe zapravo predstavljaju otvoreni napad na službu Poverenika.

U cilju istraživanja počinjenih ratnih zločina tokom sukoba na Kosovu, odnosno zagovaranja uspostavljanja kažnjivosti za te zločine i reforme institucija, FHP je 2014. godine MO-u podneo zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, u kojem je tražio da se dostave informacije o angažovanju dva oficira Prištinskog korpusa VJ (Mladena Ćirkovića i Gorana Jevtovića), i to: kada su imenovani na pozicije u Prištinskom korpusu VJ, do kada su se nalazili na tim pozicijama, koji su čin tada imali, kao i da li su i danas aktivni pripadnici Vojske Srbije i koji čin imaju. MO je odbilo da dostavi tražene podatke, pozivajući se na njihovu tajnost, i u svom odgovoru navelo da bi odavanjem traženih podataka bila ugrožena „operativna i funkcionalna sposobnost Vojske za vršenje zakonom i Ustavom Republike Srbije određenih zadataka i misija, odnosno njihovim odavanjem bi se nanela šteta interesima odbrane Republike Srbije koji pretežu nad interesima za slobodan pristup informacijama od javnog značaja“.

Rešavajući po žalbi FHP-a, Poverenik je naložio MO-u da dostavi tražene podatke i istakao da pozivanje na tajnost podataka i neobrazloženo anticipiranje štete nisu dovoljni osnovi za odbijanje zahteva za pristup informaciji, već da organ javne vlasti mora dokazati da bi štetne posledice zaista i mogle nastupiti, odnosno da mora primeniti tzv. test štete i test javnog interesa. Postupajući po inicijativi MO-a, a suprotno relevantnom domaćem i međunarodnom pravu, RJT u dvema tužbama osporava upravo ovaj zakonski standard.

Član 9 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predviđa da se može ograničiti pravo javnosti da zna kada se radi o informaciji ili dokumentu „za koji je propisima ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuvaju kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, odnosno koji je dostupan samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji“. Ovaj član zahteva da dva uslova moraju biti kumulativno ispunjena: (1) da je informacija određena tajnom, u skladu sa zakonom i (2) da bi odavanjem mogle nastupiti štetne posledice, što je Poverenik i zahtevao u svom rešenju. Međutim, RJT u tužbama odstupa od Zakona i navodi da nije potrebno „posebno dokazivati da bi njihovim odavanjem nastupile posledice po interes zemlje i da je taj interes pretežniji od interesa javnosti da zna. To se podrazumeva.”

Osim što citirani stav RJT odstupa od Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je u ovom slučaju najrelevantniji, a koji je Poverenik najkompetentniji da tumači i primenjuje, stav RJT je u suprotnosti i sa Zakonom o tajnosti podataka, kao i sa praksom Upravnog suda, Evropskog suda za ljudska prava, relevantnim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima, ali i sa pravnim tekovinama Evropske unije.

Naime, Zakon o tajnosti podataka takođe predviđa test štete i test javnog interesa i navodi da se kao tajni podatak može „odrediti podatak od interesa za Republiku Srbiju čijim bi otkrivanjem neovlašćenom licu nastala šteta, ako je potreba zaštite interesa Republike Srbije pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja”. Zakon takođe zahteva da „pri određivanju tajnosti podatka, ovlašćeno lice procenjuje moguću štetu po interes Republike Srbije” (član 10, stav 3) i da odluku o određivanju stepena tajnosti mora zasnovati na toj proceni (član 11, stav 1), te da ta odluka mora biti obrazložena (član 11, stav 3). Odluku o određivanju tajnosti podataka (koja bi morala sadržati obrazloženje i procenu moguće štete), u ovom slučaju nije dostavilo ni MO, ni RJT.

Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama u članu 10 navodi da sloboda primanja i prenošenja informacija i ideja (kao deo prava na slobodu izražavanja) može izuzetno biti opovrgnuta samo kada je (1) takvo ograničenje previđeno zakonom, koji mora biti precizan; (2) to neophodno u demokratskom društvu; i (3) u interesu nacionalne bezbednosti, zaštite prava drugih, itd. Osim toga, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ograničenje mora biti proporcionalno legitimnom cilju koji država želi postići tom merom i mora biti obrazloženo „dovoljnim i relevantnim razlozima“. RJT, a ni MO nisu pokazali legitiman cilj, niti su na dovoljan i relevantan način obrazložili razloge zbog kojih je neophodno da se podaci, koji su nastali pre 17 godina, i to u radu vojske koja više ne postoji, proglase za državnu tajnu, a takođe nije obrazloženo ni na koji bi način odavanje tih podataka dovelo do štete po interese države.

Ukoliko bi Upravni sud usvojio tužbu RJT i potvrdio nezakonit standard koji tužilaštvo predlaže, to bi vodilo u arbitrarnost i ograničavanje ljudskih prava građana Srbije, jer bi institucije mogle proizvoljno i bez ograničenja da sve kompromitujuće dokumente proglase za državnu tajnu i na taj način se zaštite od odgovornosti. FHP sa žaljenjem konstatuje da je RJT instrumentalizovano u cilju optruisanja rasvetljavanja okolnosti o masovnim ratnim zločinima tokom ratova 1990-ih, te ocenjuje da je apsurdno da RJT osnov za pokretanje predmetnih tužbi nalazi u Zakonu o upravnim sporovima (član 11, stav 3) koji ga ovlašćuje da postupa u javnom interesu, a da relevantnu odredbu primenjuje upravo suprotno javnom interesu – ograničavajući pravo javnosti da zna.

U aprilu 2016. godine, FHP je objavio izveštaj „Pristup dokumentima o zločinima protiv međunarodnog prava u posedu institucija Srbije: DRŽAVNA TAJNA JAČA OD PRAVA NA ISTINU“, u kojem je predstavljena višegodišnja i sistematska praksa državnih organa u skrivanju arhiva koje se odnose na zločine počinjene u ratovima 1990-ih godina. Evropski parlament je u rezolucijama o napretku Srbije za 2014. i 2015. godinu ukazao na potrebu za otvaranjem arhiva, kako bi se utvrdila istina o tragičnim događajima iz prošlosti. Komesar za ljudska prava Saveta Evrope je u svom Izveštaju o poseti Srbiji iz 2015. godine naglasio značaj otvaranja vojnih i policijskih arhiva u cilju potrage za nestalim osobama.

FHP je kao zainteresovano lice, u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima, Upravnom sudu dostavio odgovore na tužbe RJT. FHP veruje da se u narednom periodu može očekivati još sličnih tužbi RJT, imajući u vidu da je Poverenik u prethodnih nekoliko godina doneo niz istovetnih rešenja protiv MO.

Tužbu RJT vezanu za slučaj Gorana Jeftovića možete videti ovde, a za slučaj Mladena Ćirkovića ovde.