„Simini četnici“ oslobođeni za ubistvo Roma u Skočiću

Odlučujući u žalbenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu protiv pripadnika jedinice „Simini četnici“ za rušenje džamije i za ubistvo 27 romskih civila u selu Skočić (Zvornik, BiH) u julu 1992. godine, dok je u odnosu na optužene Zorana Alića, Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića presudu preinačio i osudio ih zbog nečovečnog postupanja, narušavanja telesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja zaštićenih svedokinja. Tomislav Gavrić i Zoran Đurđević osuđeni su na kazne zatvora od po 10 godina, dok je Zoran Alić osuđen na šestogodišnju zatvorsku kaznu. FHP smatra da je Apelacioni sud ovom presudom dodatno pooštrio uslove za dokazivanje saizvršilaštva u postupcima za ratne zločine, stavljajući pred Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) gotovo nemoguće uslove koje mora ispuniti prilikom procesuiranja kompleksnih slučajeva ratnih zločina.

Tok postupka

Prva optužnica za zločin u selu Skočić (opština Zvornik, BiH) podignuta je u aprilu 2010. godine protiv Sime Bogdanovića, komandanta dobrovoljačke jedinice „Simini četnici“, te Damira Bogdanovića, Zorana Stojanovića, Tomislava Gavrića i Đorđa Ševića, pripadnika te jedinice, da bi u februaru 2011. godine bila podignuta optužnica i protiv Zorana Alića, a u decembru 2011. godine i optužnica protiv Zorana Đurđevića i Dragane Đekić. TRZ je izmenilo optužnicu 1. septembra 2014. godine tako što su njom obuhvaćeni Damir Bogdanović, Tomislav Gavrić, Đorđe Šević, Zoran Alić, Zoran Đurđević i Dragana Đekić, jer su Sima Bogdanović i Zoran Stojanović u međuvremenu preminuli.
Prvu prvostepenu presudu Viši sud u Beogradu izrekao je 22. februara 2013. godine. Njom je osudio Zorana Stojanovića i Zorana Đurđevića na po 20 godina zatvora, Tomislava Gavrića i Zorana Alića na po 10 godina, Draganu Đekić i Đorđa Ševića na po pet godina i Damira Bogdanovića na dve godine zatvora.

Ovom presudom je utvrđeno da su pripadnici jedinice „Simini četnici“ 12. jula 1992. godine po dolasku u Skočić prvo eksplozivom srušili seosku džamiju, a zatim u jednu kuću skupili sve meštane Rome koje su zatekli u selu, među kojima je bilo dece, žena i odraslih muškaraca. Od njih su oduzeli i prisvojili vredne stvari, a zatim su ih tukli rukama, nogama, kundacima pušaka i drugim predmetima, pri čemu su Arifa Nuhanovića (58 godina) na tom mestu ubili. U isto vreme, pojedini pripadnici jedinice su silovali oštećene/zaštićene svedokinje „Alfu“, „Betu“ i „Gamu“. Zatim su ih sve kamionom odvezli do sela Malešić, gde su oštećene „Alfu“, „Betu“ i „Gamu“ izdvojili i sproveli ih u kuće u kojima su bili smešteni pripadnici jedinice. Nakon toga su preostale Rome odvezli do jame na mestu zvanom Hamzići u blizini sela Šetići, te ih pojedinačno izvodili iz vozila i ubijali noževima i iz vatrenog oružja, a leševe bacali u jamu. Zatim su u jamu ubacili bombu. Tom prilikom ubili su 27 romskih civila. Osmogodišnji Zijo Ribić, iako teško ranjen, uspeo je da pobegne iz jame. Tri zaštićene svedokinje držane su nekoliko meseci kao robinje „Siminih četnika“, tokom kojih su ih silovali, tukli, ponižavali i primoravali da služe pripadnike ove jedinice.

Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je ovu presudu u maju 2014. godine i predmet vratio na ponovno suđenje, a postupak obustavio protiv optuženog Zorana Stojanovića, koji je u međuvremenu preminuo.
U ponovljenom postupku, Viši sud u Beogradu izrekao je u junu 2015. godine oslobađajuću presudu u odnosu na sve optužene, našavši da tokom postupka tužilaštvo nije uspelo da dokaže navode iz optužnice.
Nakon sprovedene rasprave, Apelacioni sud u Beogradu u junu 2018. godine doneo je presudu koja sadrži ozbiljne pravne nedostatke, koji mogu dovesti do brojnih problema u budućem procesuiranju kompleksnih postupaka za ratne zločine pred domaćim sudom.

Analiza presude Apelacionog suda u Beogradu

FHP smatra da je Apelacioni sud u presudi pokazao fundamentalno nepoznavanje načina delovanja jedinice „Simini četnici“. Jedinica „Simini četnici“ je postojala duži vremenski period u kojem su njeni pripadnici počinili brojne zločine. Svaki pripadnik je, delujući na bazi podele uloga, svoje radnje sprovodio radi ostvarivanja zajedničkog cilja jedinice. Tako su neki od pripadnika jedinice minirali seosku džamiju, neki su opljačkali i tukli meštane, neki su silovali zaštićene svedokinje, dok su neki ubili 27 meštana Skočića. Delujući kao grupa, u kojoj su bili dobrovoljno jer su u svakom trenutku iz nje mogli da odu, pripadnici jedinice su se saglasili sa svakom od radnji izvršenja. Ovakav stav je potkrepljen činjenicom da je prilikom odvoženja Roma iz Malešića kamionom, jedna grupa pripadnika jedinice ostala u Malešiću sa zaštićenim svekokinjama čuvajući ih da ne pobegnu, dok su se drugi pripadnici, uključujući i Zorana Alića, po mraku uputili ka nenaseljenom mestu gde se već nalazila iskopana jama, samo sa jednim ciljem – da se zarobljeni meštani Skočića ubiju. Međutim, rigidno tumačeći odredbu o saizvršilaštvu, Apelacioni sud je stao na stanovište da bi za postojanje istog morala biti dokazana svaka od radnji izvršenja svakog izvršioca, kojom je on bitno doprineo izvršenju dela.

Naime, Apelacioni sud je potvrdio stav prvostepenog suda da „prisustvo okrivljenog Alića u blizini mesta na kome se kritični događaj odigrao ne može samo po sebi predstavljati njegov bitan doprinos izvršenju ubistva“, kao i da kod njega „nije dokazana zajednička svest o delovanju, niti je dokazano da je isti prihvatio svoju ulogu u predmetnom događaju saglašavajući se sa radnjama ostalih pripadnika jedinice, a sve u nameri da to delo bude izvršeno“. Međutim, kako je sam okrivljeni Zoran Alić tvrdio, on je zajedno sa ostalim pripadnicima jedinice bio u kamionu u kojem su se nalazile žrtve iz Skočića. Kada se kamion približio iskopanoj jami u Hamzićima, pok. Stojanović mu je rekao da je pok. Sima Bogdanović naredio da on, zajedno sa NN pripadnicima jedinice, izađe iz kamiona i da bude na udaljenosti od 10 do 15 metara. Iako je Alić negodovao, tvrdeći da nema potrebe ništa da „čuvaju“ jer su se nedaleko od Hamzića nalazili samo Srbi, on je naredbu izvršio. Alić je tvrdio da je čuo jauke žrtava, pucnje, kao i da je video da su dve žene silovane u kamionu, ali da nije ništa uradio po tom pitanju, jer da jeste i on bi „tu završio“. Međutim, stav FHP-a je da je Alić svojim postupcima pokazao da je u trenutku izvršenja dela delio zajedničku svest o tome da se zločin izvrši. Naime, on je razumeo naredbu da je potrebno da se čuva straža. On je tu naredbu izvršio tako što je izašao iz kamiona i ostao na mestu gde mu je i rečeno. Takođe, dok su drugi pripadnici ubijali zatočene Rome, on je čuo zapomaganja i jauke žrtava, ali nije učinio ništa da njihovu patnju umanji ili da ubistva spreči. Alićeva tvrdnja da se uplašio za svoju bezbednost takođe ne stoji, jer nije predočen ni jedan dokaz da su pripadnici jedinice kažnjavani u slučaju odbijanja da izvrše neki zadatak, već su oni bili slobodni da u svakom trenutku jedinicu napuste ili da se u nju vrate. S tim u vezi, stav FHP-a je da je Apelacioni sud pogrešio kada je utvrdio da Zoran Alić nije prihvatio svoju ulogu u ubistvima meštana Skočića. Da je Alić prihvatio svoju ulogu u vršenju zločina kao pripadnika jedinice „Simini četnici“ i saglasio se sa radnjama svih njenih pripadnika, govori u prilog i činjenica da je Alić i posle ubistava ostao u jedinici, gde je u Malešiću silovao zaštićene svedokinje, tukao ih i ponižavao, za šta je presudom Apelacionog suda i osuđen.

Ukoliko bi se u sudskoj praksi održao ovakav standard dokazivanja saizvršilaštva u predmetima ratnih zločina, gde je potrebno da se dokaže svaka radnja izvršenja svakog pojedinačnog člana grupe, to bi dovelo do ozbiljnih problema u ionako retkim slučajevima procesuiranja kompleksnih predmeta ratnih zločina. Naime, teško je zamislivo da TRZ dokaže svaku pojedinačnu radnju izvršenja svakog pripadnika grupe koja na određenom mestu deluje duži vremenski period, a u kojem je počinila mnogobrojne zločine. S tim u vezi, FHP smatra da je Apelacioni sud morao ceniti saizvršilaštvo u jednom širem svetlu, sagledavajući sveukupno delovanje jedinice „Simini četnici“ i u odnosu na to psihički odnos njenih članova prema radnjama koje grupa preduzima i njihovo delovanje na bazi podele uloga.
Zauzeti stav Apelacionog suda je takav da u budućoj praksi može dovesti do oslobađanja brojnih počinioca ratnih zločina koji su, po pravilu delujući u grupama sa zajedničkim ciljem, izvršavali masovne zločine. Iz razloga teško ispunjivih standarda dokazivanja saizvršilaštva, postupci koji se trenutno vode pred Višim sudom u Beogradu za masovne zločine počinjene u Lovasu (Hrvatska) i Ćuški (Kosovo) mogu biti okončani oslobađajućim presudama.
Protiv osuđujućeg dela presude Apelacionog suda dozvoljena je žalba, tako da će ovaj postupak, koji i sada već traje duže od osam godina, biti nastavljen, čime se nastavlja praksa sudova u Srbiji da se kompleksni predmeti ratnih zločina vode neprimereno dugo.

Za tako težak zločin kao što je ubistvo 27 romskih civila, među kojima je bilo i devetoro dece i jedna trudnica, ni jedan od pripadnika jedinice „Simini četnici“ nije osuđen. Patnja Zije Ribića, jedinog koji je preživeo streljanje i kojem su ubijeni roditelji, šest sestara i brat, nastavljena je i produbljena. Njemu presuda Apelacionog suda nije donela pravdu niti mu je umanjila bol zbog ubistva najmilijih.