Osvrt na tranzicionu pravdu u Srbiji

U sredu, 22. juna 2016. godine Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je trogodišnji izveštaj „Tranziciona pravda u Srbiji u periodu od 2013. do 2015. godine“. Pružajući uvid u dostignuća i probleme u funkcionisanju mehanizama tranzicione pravde u Srbiji u periodu od 2013. do 2015. godine, izveštaj informiše domaću i međunarodnu javnost o napretku procesa uspostavljanja tranzicione pravde u ovoj post-konfliktnoj državi.

Prema rečima zamenice ambasadora Švajcarske u Srbiji Pauline Menthonnex Gacaferri, Švajcarska je više nego ikada uverena u važnost uspostavljanja tranzicione pravde u Srbiji, ali je ona naglasila i da politička klima treba da stimuliše primenu strateških politika koje će omogućiti da se okonča nekažnjivost za ratne zločine i adresira odgovornost institucija za nedela iz prošlosti. Prema njenim rečima, u Srbiji je dinamika procesuiranja ratnih zločina veoma spora – uz nekažnjivost visokorangiranih počinilaca i neefikasnu zaštitu svedoka, žrtve ne mogu da ostvare pravo na reparacije, a potraga za nestalima je usporena. Menthonnex Gacaferri je naročito naglasila činjenicu da se istraga potencijalnih lokacija masovnih grobnica u Srbiji i ekshumacije uglavnom obavljaju uz međunarodnu finansijsku podršku. Takođe je naglasila da, uprkos značajnim iskoracima, regionalnu saradnju u procesuiranju ratnih zločina i dalje otežavaju brojni problemi, poput vođenja paralelnih procesa i organičene razmene informacija između tužilaštava, uz tek nekolicinu primera dobre prakse, poput formiranja zajedničkih istražnih timova.

Zamenica ambasadora je ukazala na potrebu da se usvoji regionalni strateški okvir koji će osigurati predvidivost i efikasnost procesuiranja ratnih zločina u regionu i koji će, zajedno sa okvirom za efikasnu zaštitu žrtava i svedoka, biti ključan za suočavanje sa prošlošću u državama naslednicama bivše Jugoslavije.

Milica Kostić, direktorka FHP-a za pravna pitanja, predstavila je nalaze u oblasti procesuiranja ratnih zločina i pružanja materijalnih reparacija žrtvama. Kako je navela, u Srbiji je u periodu od 2013. do 2015. godine zabeležen pad tužilačke aktivnosti, na šta ukazuje činjenica da je u odnosu na prethodni trogodišnji period optuženo duplo manje osoba. Među optuženima i dalje nema visokorangiranih pripadnika civilnih i bezbednosnih snaga. Sličan trend zastupljen je i u regionalnoj saradnji u procesuiranju ratnih zločina. Na primer, Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) je na osnovu regionalne saradnje sa BiH u izveštajnom periodu pokrenulo devet predmeta, ali se svi odnose na nižerangirane počinioce i obuhvataju mali broj optuženih lica. Postoje i pozitivni pomaci, poput zajedničke istrage između TRZ-a i Tužilaštva BiH u predmetima Štrpci i Srebrenica, koji predstavljaju složenije predmete sa većim brojem žrtava. Kostić je ukazala i da suđenja pred domaćim sudovima dugo traju: komplikovaniji slučajevi po pravilu traju preko pet godina, dok procesi pred sudovima opšte nadležnosti traju i preko dvanaest godina. Uzrok ove sporosti jesu česta ponavljanja suđenja i smene sudija iz specijalizovanih odeljenja, a efekti – dugotrajna suđenja i povlačenje oštećenih i porodica žrtava iz postupka.

Kostić je zaključila i da suđenja za ratne zločine nisu dovoljno vidljiva u javnosti, te da veliki broj građana ne zna za sudski utvrđene činjenice o počiniocima i žrtvama. Deo krivice za takvo stanje snose sudovi koji opstruiraju pristup i uvid u suđenja i sudske dokumente.

U pogledu prava žrtava na materijalne reparacije, žrtve su suočene sa nizom institucionalnih i pravnih prepreka. Veoma malom broju žrtava dosuđena je nadoknada štete, a pritom se uglavnom radi o ponižavajuće niskim iznosima odštete. Veliki broj žrtava ne uspeva da ostvari prava ni po Zakonu o civilnim invalidima rata, budući da im on ne priznaje status koji bi omogućio izvesnu materijalnu, zdravstvenu i socijalnu pomoć. Kostić je navela da se radi o verovatno najdiskriminatornijem zakonu koji je danas na snazi u Srbiji, budući da izuzima brojne kategorije žrtava, među kojima su žrtve seksualnog nasilja, porodice nestalih osoba, žrtve koje pate od psihičkih posledica nasilja, sve žrtve sa telesnim oštećenjem manjim od 50%, žrtve nezakonitog zatvaranja u logorima, kao i druge. Na kraju je ukazala na činjenicu da, dok se u drugim državama regiona beleže pozitivni trendovi u ovom pogledu, Srbija sa predlogom novog zakonskog rešenja ide u retrogradnom smeru.

Autorka izveštaja Jelena Krstić predstavila je nalaze koji se odnose na zvanične napore ka utvrđivanju činjenica o prošlosti, sećanje na stradanje žrtava i stvaranje uslova da se prošlost ne ponovi. Prema njenim rečima, u Srbiji je evidentna dihotomija u pristupu žrtvama: dok se institucionalno pamti stradanje srpskih žrtava, stradanje drugih naroda se poriče, relativizuje ili ignoriše. Tako se, uz zvanično obeležavanje operacije „Oluja“, ignoriše preporuka Evropskog parlamenta da se 11. jul obeležava kao dan sećanja na genocid u Srebrenici i zabranjuje se okupljanje građana Srbije koji žele da iskažu pijetet žrtvama.

Utvrđivanjem činjenica o prošlosti u Srbiji se prevashodno bave nevladine organizacije, koje su inicirale osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i koje sprovode poimenični popis žrtava oružanih sukoba. Sa druge strane, institucionalne napore ka rešavanju sudbine nestalih lica otežava zavera ćutanja i nastojanje da se zaštite naredbodavci i počinioci zločina. Slikovit primer predstavlja pronalazak masovne grobnice Rudnica kod Raške, koja je usledila tek po dobijanju informacije o njenom postojanju od institucija Kosova, uprkos tome što se ona nalazi na teritoriji Srbije i što su je stvorile srpske snage bezbednosti.

Na polju institucionalnih reformi u Srbiji je učinjeno najmanje, zbog čega danas poziciju načelnika Generalštaba Vojske Srbije zauzima osoba za koju postoje kredibilni dokazi da je bio umešan u zločine na Kosovu i sakrivanje tela kosovskih Albanaca u masovne grobnice u Srbiji. Međutim, najalarmantniji nalaz izveštaja, ističe Krstić, pokazuje da obrazovni programi u Srbiji ne predstavljaju branu već podsticaj budućim sukobima. Njihov sadržaj odudara od sudski utvrđenih činjenica o počinjenim zločinima, pruža šture i selektivno odabrane informacije o događajima tokom oružanih sukoba, uz pristrasno prikazivanje stradanja srpskog naroda u odnosu na ostale narode.

Dragan Pjevač, predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije, izneo je uverenje da je neophodna javna debata o Srebrenici, koja bi sprečila njenu politizaciju. On takođe smatra da su sve zvanične inicijative koje su usmerene ka sećanju na stradanje žrtava poželjne, uključujući inicijativu premijera Srbije Aleksandra Vučića da se ustanovi dan sećanja za sve žrtve sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Pozvao je države naslednice bivše Jugoslavije da zajednički osnuju muzej u kojem bi svaka država imala svoju posebnu sobu srama.

Izveštaj „Tranziciona pravda u Srbiji u periodu od 2013. do 2015. godine“ preuzmite ovde.