Izložba o uništavanju kulturnog nasleđa otvorena u Beogradu
U subotu 27. maja 2017. godine u Beogradu je otvorena izložba pod nazivom „Spomenici na nišanu – Zatiranje istorije i sećanja“. Izložba se sastoji od fotografija, video zapisa, svedočenja očevidaca i dokumenata koji govore o ogromnim razmerama uništene kulturne baštine tokom oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Postavka se oslanja na istoimeni narativ, koji prikazuje kako su teški zločini nad kulturnim, istorijskim i verskim nasleđem, počinjeni tokom ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, istraženi, rekonstruisani i procesuirani pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
Otvarajući izložbu, Jelena Krstić iz Fonda za humanitarno pravo naglasila je da oslanjanje na činjenice utvrđene pred MKSJ nužno limitira prikaz uništavanja kulturnog nasleđa – pre svega jer je takav prikaz fokusiran isključivo na događaje kojima se bavio MKSJ, ali i zbog toga što je prioritet dat dokazivanju krivice za zločine počinjene protiv ljudi, zbog čega su zločini protiv kulturne baštine često izostavljani i izbacivani iz optužnica. Uprkos ovoj limitiranosti, uključivanjem uništavanja spomenika i ustanova kulture u svoj statut MKSJ je uspostavio presedan, koji je rezultirao time da je uništavanje kulturne baštine tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji proglašeno kršenjem zakona i običaja ratovanja, i u slučaju Kosova, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, smatrano delima u službi progona i etničkog čišćenja.
Prema rečima ko-autorke narativa na koji se izložba oslanja, Mine Vidaković, Internet forma je rezultat nepostojanja fizičkog prostora za izlaganje, ali i želje da se izbegne najčešća posledica svakog suočavanja sa ratnim zločinima: prebrojavanje i poređenje jednih sa drugima. Narativ stoga ima za cilj da prikaže stradanja, ali i odgovornost svih aktera u nedavnim sukobima na tlu bivše Jugoslavije. Ona je dodala i da, osim sudski utvrđenih činjenica pred MKSJ, narativ i izložba sadrže i prikaz neprocesuiranih slučajeva uništavanja kulturne baštine, koji je posebno tužan jer pokazuje razmeru uništavanja koje je ostalo bez sudskog epiloga.
Vidaković je naglasila da, dodajući dimenziju uništavanja antifašističkih spomenika, izložba „Spomenici na nišanu – Zatiranje istorije i sećanja“ dopunjuje ovaj narativ i prikazuje jedan širi kontekst suočavanja sa prošlošću.
Milena Dragićević Šešić, redovna profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu i šefica UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment, naglasila je da nas izložba podseća na jedno vreme potpunog bezakonja i agresivnog nasilja, koje niko nije pokušao da spreči. Svako uništavanje kulturne baštine sadrži jasnu poruku drugima da im na datom prostoru više nije mesto, kao što je bio slučaj sa rušenjem spomenika koji pripadaju islamskoj i katoličkoj veri u Banja Luci. Neka uništavanja su poslala poruku nadmoćnosti, kao što je to bio slučaj sa rušenjem mosta u Mostaru, koji niti je bio na granici niti je imao vojnu funkciju – bio je to pešački most. Rušenje Dubrovnika, međutim, zbunjuje, zato što su u diskursu srpskih nacionalista i sâm grad i dubrovačka književnost percipirani kao naši, te rušiti nešto što prepoznajemo kao svoje ne deluje logično. Ona je podsetila i na jednu od prvih žrtava razaranja Dubrovnika, pesnika Milana Milišića, koji je deo i hrvatske i srpske književnosti.
Uništavanje baštine koja se smatra zajedničkom uvek je motivisana željom da se uništi sve ono što podseća na zajedničku prošlost. Dragićević Šešić je naglasila i da se zločini nad kulturnim nasleđem kontinuirano čine i nad sopstvenim nasleđem, bilo njegovim uništavanjem ili ignorisanjem. Zajednica se obično ne uključuje u interpretacije i građenje narativa sećanja, i oni su uvek rezultat političkih interesa.
Dragićević Šešić je ukazala i na to da su politike zatiranja sećanja globalan fenomen, prisutan i veoma uspešan u svim zajednicama. Zato je neophodno aktuelnu „politiku sramotnog zaborava“ zameniti vrlo detaljnim debatama i priznanjem sopstvene negativne prošlosti. Tome doprinose i izložbe poput ove – one nam ne daju da zaboravimo ono što bismo najradije zaboravili.
Istoričarka i viša naučna saradnica na Institutu za noviju istoriju Srbije, Olga Manojlović Pintar vrednost izložbe vidi u tome što pokušava da etablira princip kažnjivosti i što pokazuje da uništavanje kulturne baštine nije bila kolateralna šteta, već rezultat namere da se drugi sa tog prostora isteraju, da se uništi svako sećanje na njih i da se onemogući povratak nekim budućim generacijama. Dodatna vrednost izložbe leži u njenom uspehu da uključi i spomenike vezane za Narodnooslobodilačku borbu i period jugoslovenskog socijalizma, i time iskorači izvan prikaza uništavanja isključivo verskih tvorevina.
Zbog toga što su sećali na dugu tradiciju preplitanja kultura, uzajamnost različitih grupa i nacija i iskustvo življenja u pluralnom društvu, uništene spomenike je bilo potrebno uništiti. Ovo uništavanje nije samo prenosilo poruku neželjenom drugom, već je pomoglo i definisanju sistema vrednosti pripadnika sopstvene nacije, po kome treba da i moraju da žive sami i izolovani.
Načinom na koji tretiraju ova uništavanja, današnje političke elite svedoče da nisu spremne da afirmišu jedno novo delatno sećanje koje bi bilo usmereno na proizvođenje sistema saradnje ljudi na ovim prostorima. Aktuelno zvanično sećanje zasniva se na istorijskim falsifikatima u kojima i pravni sistem postaje podređen toj slici prošlosti, i zbog toga i sva materijalna svedočanstva koja dokazuju suprotno moraju biti uništena.
Suprotno izuzetno intenzivnoj destrukciji antifašističkih spomenika u Hrvatskoj, spomenici koje sećaju na tekovine socijalizma i Drugog svetskog rata u Srbiji nisu uništavani sistematično, ali jesu izmeštani i zaboravljani. O odnosu prema ovim spomenicima svedoče i privatne inicijative članova porodica, koje su nastojale da sklone biste i spomen ploče posvećene članovima njihove porodice kako bi ih sačuvale od uništenja. Zbog toga što je pitanje uništavanja ovog kulturnog blaga stavljeno na marginu i prećutno odobravano, mi danas živimo u „kulturi smrti“, koja prepoznaje samo svoje mrtve.
Obe sagovornice insistiraju na tome da se protiv falsifikovanja istorije treba boriti istinom i znanjem. Olga Manojlović Pintar podseća da u situaciji u kojoj se na čelu države nalaze oni koji su u ratnim zločinima učestvovali ili ih podržavali, istorija mora biti falsifikovana kako bi sadašnji lideri bezbedno i udobno sedeli u svojim foteljama. Izložba „Spomenici na nišanu – Zatiranje istorije i sećanja“ predstavlja jedan od pokušaja da se veoma jasno kaže ko je bio zločinac a ko žrtva i, zajedno sa aktivnostima nevladinih organizacija poput Fonda za humanitarno pravo i SENSE-Centra za tranzicijsku pravdu, ona nam ove činjenice čini javno dostupnim. Naša je odluka da li to želimo da znamo ili ne želimo. Milena Dragićević Šešić je naglasila da je nedovoljno znanje uzrok vrlo emotivnih reakcija i osnov za nerazumevanje drugih. Zato je moguće da danas većina građana veruje da Srbija nikada nije imala imperijalističke težnje, već da je uvek vodila oslobodilačke ratove. Na delu je „propisani zaborav“ u kom se svi osećaju kao žrtve, a sa druge strane, istorijska nauka je sve lepo opisala, ali treba naći način da to znanje dopre do „narodne svesti“, školskih kurikuluma i televizijskih emisija i serija. Ona naglašava da je u proces postavljanja spomenika nužno uključiti i zajednicu, jer se i time gradi drugačiji odnos prema njima i onome što oni predstavljaju.
Izložba „Spomenici na nišanu – Zatiranje istorije i sećanja“ predstavlja rezultat zamisli SENSE-Centra za tranzicijsku pravdu iz Pule, koja je realizovana u saradnji sa organizacijama Documenta-Centar za suočavanje s prošlošću (Hrvatska), Fond za humanitarno pravo (Srbija), Historijski muzej BiH i Europa Nostra (Holandija). Na postavci i realizaciji izložbe učestvovali su istaknuti ratni fotografi, brojne arhivske i muzejske institucije, te ugledni međunarodni eksperti za kulturnu baštinu Helen Walasek, Andras Riedlmayer i Colin Kaiser. Kustoskinja izložbe je Branka Benčić iz Hrvatske. Pripremu i održavanje izložbe podržala je Evropska unija, kroz program „Evropa za građane i građanke“.
Izložba je postavljena u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, do 12. juna 2017. godine.
