Bol koja traje četvrt veka – potraga za nestalima tokom rata na Kosovu

“Porodice nestalih su, na Merdaru, preuzele posmrtne ostatke. Preuzimanju posmrtnih ostataka su prisustvovali članovi Komisije za nestala lica”, agencijska vest, koju mnogi i ne pročitaju, ili ne izazove emociju. A u njoj višegodišnja bol porodica kojima su članovi nestali tokom rata na Kosovu.

“Dobijete jednu gomilicu, gledate, i ostaje vam samo da verujete da je to to, da imate nešto da sahranite, mesto gde da se pomolite i zapalite sveću”, tako taj trenutak preuzimanja posmrtnih ostataka svog oca opisuje Marinko Đurić.

Njegov otac je, sa još nekoliko članova uže i šire porodice, ubijen krajem juna 1999. godine a posmrtne ostatke su preuzeli 2002.  godine.

“Teško je porodicama, kada da treba da to preuzmete. Mnogi ne prihvataju da je to gomila jedna koja tamo stoji, nema tela, nema ničega. Ali svesni ste da su oni pretrpeli teška mučenja”, opisuje atmosferu na Merdaru u trenucima preuzimanja tela.

I dodaje: “Nažalost, čini se da se briga o porodicama završava tu, na Merdaru. Praktično preuzimanjem tih posmrtnih ostataka.”

Poslednji put je oca video u jesen 1998. godine, kada je, zbog operacije došao kod njega u Mladenovac. “Dočekao je da vidi unuku, tada mi se supruga porodila, dobio sam prvu ćerku”, setno i kroz suze prepričava Marinko. Nakon toga su prekinute komunikacije a u opštinu Istok, odakle je njegova porodica, se nije moglo ići zbog ratnih dejstava.

Njegova majka je nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, juna 1999. godine otišla iz Istoka. “Ovim rečima je rekla ‘neće mi biti žao da poginem, ali ako me budu mučili, to će mi biti žalije, da me ponižavaju’”, prepričava reči svoje majke.

O ocu je saznavao preko drugih, pa i to da je bio živ do 27. juna ’99-te. “Video sam ga ispred Stanojeve kuće, rekao mu ‘ajde sa nama, ima mesta’, samo je odmahnuo i rekao ‘idi ti, pa ćemo i mi za vama”, ovaj događaj mu je prepričao komšija kojeg je lokalni Albanac, preko Rožaja, odvezao do centralne Srbije.

Ali nisu otišli za njima, baš te večeri su ubijeni a, prema Marinkovom ubeđenju, to nisu učinili ljudi iz Istoka. Ko je, ni dan danas nije poznato. Prema saznanjima koja ima, veruje da su njegov otac, i ostali članovi šire porodice koji su se nalazili u kući ubijeni na svirep način ali, bez obzira koliko to bilo bolno, želeo bi da sazna punu istinu:

“Bilo bi ljudski i civilizirani da počinioci odgovaraju za to. Ja samo mogu da zamislim kako su stradali, kažu da su španci slikali zidove na kojima se vide fleke od ljudi, tela… neće mi biti lakše, ali volim da znam, mislim da je to nešto što treba znati i čini mi se da bi došla ta istina, da bi one koji su to počinili počela da grize savest, a ako je to pokriveno, pod tamom, ne znamo šta se dogodilo, oni mogu biti mirni, jer ne znamo istinu.”

Iako su znali da su na groblju u opštini Istok, posmrtni ostaci njegovog oca, sahranjeni dvadesetak dana kasnije, porodica ih je preuzela tri godine nakon toga.

On osim portage za punom istinom o sudbini svog oca, kroz udruženje “Kosmetski stradalnici” zajedno sa drugim porodicama traga za istinom o svim nestalim na Kosovu.

Kad god zaškripe vrata mislimo da su se naši najmiliji vratili

Porodica Ćerkinaj živela je u strahu tokom 1998-1999. godine. Prema svedočenju Fatime Ćerkinaj, januara 1998. godine su policajci odveli njenog muža Bajrama i držali ga u policijskoj stanici sve dok Rešat, njihov sin nije otišao tamo.

“Tada su držali i Rešata. I njega su tukli. Mogli su da ga ubiju, ali on ne bi rekao ništa”, prepričavala je Fatima Ćerkinaj za Fond za humanitarno pravo. Kasnije je, kaže, njen sin sve manje dolazio kući. A onda se, od 4. avgusta 1999. više nikada nije vratio.

Po završetku rata, porodica Ćerkinaj, je otišla na sever Mitrovice da obiđu stan u kojem su živeli, a iz kojeg su ranije izbegli.

“Kada smo izlazili, bile su barikade. Nisam poznavala nikog, iako smo tu živeli 36 godina. Na mostu su rekli Bajramu ‘ne možeš ti, samo žena’, Bajram se malo pobunio… Ali sam ga zgazila na nogu, pa mi je rekao ‘Bojiš li se?’

Ja sam rekla ‘Ne’. Polako sam otišla do stana, gore na sever, i na putu sam videla mnoge sa maramama na glavama. Kada sam ušla u ulaz, čula sam nešto ‘bam bum’, prepričavala je ovo Fatima, shvativši kasnije da su u pitanju bili udarci vrata u naletu vetra.

“Nisam se uopšte bojala. Došla je Nisada Čalaković i pitala: ‘Zašto ste došli?’ Ja sam odgovorila ‘Htela sam da vidim svoj stan.’ Ona je rekla ‘Nemate šta da vidite’. Ja sam odgovorila ‘manje više, da vidim da li je ostao bar neki kamen’. Ona je rekla ‘Ostao je, ali biće ti žao’. Ja sam rekla “Ne, neću biti žalosna. Popela sam stepenice i ušla. Cela fasada je bila srušena jer je izgorela.”

Međutim, bolnije od uništenog doma jeste nestanak sina, čija se sudbina ne zna ni 25 godina kasnije. Bilo je veče 4. avgusta 1999. godine kada je Rešat Ćerkinaj, koji je tada imao 28 godina, rekao svojoj majci Fatimi da treba da ide na spavanje na vreme i da ne brine za njega, jer će otići da se sretne sa nekim prijateljem u naselju Bare. Fatima je prepričavala da je nekoliko dana ranije primetila da izgleda veoma zabrinuto i da nije izgledao mirno.

Međutim, nije mogla da dobije više informacija od njega. “Ne znam gde je išao. Rekla sam: ‘Rešate, ne možeš ceo dan da provodiš sa prijateljima’”. U svom svedočenju, za Fond za Humanitarno parvo, se seća da je nosio jaknu koju su mu poslala starija braća, koja su u to vreme radila u Holandiji. Živeli su u severnom delu Mitrovice. Tog četvrtog avgusta Fatima je sinu rekla da će vrata stana ostaviti otvorena.

Samo je rekao: ‘Ne brini, lepo spavaj,” ispričala je Fatima. Ovo je bio poslednji trenutak kada ga je videla.

Na ta vrata Rešat više nikada nije ušao.

“Mi preko 20 godina kad god vrata noću urade ‘bam’, kad nešto se čuje, kad neki glas se čuje… uvek mislimo da će doći naši najmiliji”, pričao je dvadeset godina kasnije Bajram Ćerkinaj, otac nestalog mladića.

“Jedna krava da se izgubi na Kosovu mogu da je nađu, a ne čoveka”, govorio je Ćerkinaj na svakom događaju na kojem je od političara tražio da se rasvetli sudbina nestalih osoba tokom rata na Kosovu.

Preko 1600 se osoba se i dalje vodi kao nestalo. U masovnim grobnicama u Srbiji je, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, do sada pronađeno oko 900 tela Albanaca, 744 u Batajnici, 61 u Petrovom Selu, 84 u jezeru Perućac, 56 u Rudnici i 8 na lokaciji Kiževak.

Prema informacijama Komisije za nestala lica Srbije oko 1.600 slučajeva nestalih je rešeno, među kojima je bilo oko 300 Srba i nealbanaca. Srpski zvaničnici tvrde da kosovska strana nije spremna da otkrije mesta na kojima su grobnice.

Nakon što je 2018-te izvršena ekshumacija bunkera u Đakovici, u kojem se nalazilo pet članova porodice Šutaković, srpske vlasti su navele da sumnjaju da na ovoj lokaciji ima još masovnih grobnica, u kojima je sahranjeno najmanje 50 ljudi.

Dok se političari Beograda i Prištine međusobno optužuju poroce nestalih tokom rata su se udružile da izvrše pritisak na institucije kako bi otkrili istinu o njihovim najmilijima.

Srbi i Albanci zajedno traže istinu o sudbini njihovih nestalih članova porodica

Skupili su nas 2007. godine, Srbe i Albance, iz udruženja nestalih, kao neki eksperiment međunarodne zajednice, kaže Marinko iz udruženja Kosmetski stradalnici. U početku je, kaže, bila napeta komunikacija, jer su jedni druge optuživali zbog nestanka svojih članova porodica.

“Mi smo mislili, oni su tada bili na Kosovu, možda znaju gde su naši članovi, isto to su mislili i oni za nas. Ispostavilo se da ni jedni ni drugi nismo znali, ali nam je, to što smo se udružili, pomoglo da zajedno vršimo pritisak na institucije i u Beogradu i u Prištini”, kaže Marinko Đurić.

Bajrama Ćerkinaja danas naziva svojim bliskim prijateljem, priznaje da su obojica unutar svoje zajednice imali problema, te da su bili targetirani.

“Kada sam njega upoznao, ipak sam bio umereniji, znam da je teže kada neko izgubi dete, nego kao ja roditelja”, kaže Marinko.

Porodice nestalih, kaže, nisu zadovoljne što još uvek nemaju potpunu istinu, kao i zbog toga što se tema politizuje. Više puta su isticali da je neophodno otvoriti arhive, kako bi došli do informacija.

Da li otvaranje arhiva može dati sve odgovore?

Više puta se u Briselu pregovaralo o usvajanju deklaracije o nestalima na Kosovu, a porodice su iščekivale godinama da to dođe na dnevni red.

„Mada oni kad govore o našim porodicama, o našoj deci, o našoj tugi koja traje, o našoj boli… trebalo bi da budu bar prisutni, iako niko nas ne pita, iako je to političko, treba da bude bar po jedan član porodice svih zajednica, da oni prisustvuju, da čuju šta se priča“, govorio je Ćerkinaj 2020. godine, kada se iščekivalo da ovo bude tema u Briselu.

Maja 2023. godine kosovski premijer Aljbin Kurti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić su usvojili deklaraciju o nestalim licima. Dogovorili su se da sarađuju na lociranju i identifikaciji ljudi koji se još uvek vode kao nestali tokom sukoba 1998-1999.

Prema sporazumu su se obavezali da će koristiti satelitske podatke i drugu naprednu tehnologiju, kao što je lasersko mapiranje, za otkrivanje masovnih grobnica. Dogovoreno je i da će razmeniti zvanične dosijee i formirati Zajedničku komisiju za nestale, kojom će predsedavati EU.

No pomaka u ovom pravcu i dalje nema. No pitanje je da li bi otvaranje arhiva dalo sve odgovore, ukazuje Bekim Bljakaj, iz Fonda za humanitarno parvo.

“Pitanje je sada gde, u kojim arhivama se nalazi dokument ili podatak o sudbini nestalih osoba. Vrlo je moguće da se većina tih podataka, odnosno dokumenta, više ne nalazi ni u kakvim arhivama. Odnosno jesu možda u nekim privatnim arhivama ili te informacije imaju određene osobe, ali ne nalaze se u zvaničnim arhivama. Vrlo je složeno ovo pitanje, a zapravo do danas nismo videli da su otvorene neke arhive”, ukazuje Bljakaj.

Kao organizacija koja se bavi ovim pitanjem, Fond za humanitarno parvo je u stalnom kontaktu sa porodicama čiji su članovi nestali ili ubijeni tokom rata na Kosovu.

Izgubljena nada u institucije

“Mogu da kažem da, posle 25 godina, četvrt veka oni su izgubili nadu u sve institucije i oni su ljudi koji na svojim plećima nose to breme i njihov bol ne može da se olakša dok ne saznaju istinu o njihovim najmilijima”, zaključuje Bljakaj.

Marinko Đurović kaže da su udruženja pokrenula inicijativu da se u Beogradu podigne spomenik svim nestalim tokom rata bez obzira na etničku ili nacionalnu pripadnost.

“To bi bilo ljudski, to bi bilo civilizacijski, jer je Srbija multietnička država i nestali su i Srbi i Albanci i Goranci i Romi, svi. Potrebno je da ima mesto na kome se može pokloniti i položiti sveće za Dan nestalih. Međunarodni dan nestalih je 30. avgust i svake godine Srbija obeležava taj dan, ali položemo na spomenik stradalih Srba u toku ovog rata, misleći pre svega na borce”, ističe Đurić.

Ali obeležja još uvek nema: “Nađete se usamljeni. Ja ne znam zašto mi moramo obeležavati dan, Međunarodni dan nestalih, kad imamo dovoljno svojih državljana koji su nam nestali”.

Izvor: alternativna.com