„Dostojanstvo za nestale“ – 1.636 I DALJE NESTALI

Posle Prištine, u Beogradu je 31. 8. 2024. godine predstavljena druga knjiga Kosovske knjige pamćenja, pod naslovom „Dostojanstvo za nestale“, koju su objavili Fond za humanitarno pravo (FHP) i Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHPK), kao rezultat projekta REKOM mreža pomirenja. U različitim fazama projekat su finansijski podržali EU, Fondacija braće Rockefeller (RBF), Civil Rights Defenders (CRD), Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), ministarstva spoljnih poslova Norveške i Češke. Knjiga o 1.636 nestalih temelji se na 6.714 dokumenata koji se čuvaju u zajedničkoj bazi podataka FHP-a i FHPK-a. Najvažniji izvor o okolnostima nestanka čini 2.007 izjava članova porodica i svedoka, potvrđenih sa još 1.178 izveštaja o dodatnom istraživanju i 397 izveštaja o proveri statusa – da li je prijavljena žrtva stvarna žrtva. Među nestalima je 1.487 civila. Za identifikaciju 151 nestalog nije obezbeđeno dovoljno krvnih uzoraka. I dalje su nestali – 272 osobe starije od 70 godina, 120 mlađih od 18 godina i 72 osobe sa ozbiljnim invaliditetom.

Na predstavljanju knjige „Dostojanstvo za nestale“ 31. 8. 2024. godine u Beogradu, pored Nataše Kandić, koja je vodila istraživanje u Srbiji i na Kosovu i uredila knjigu, govorili su programski direktor Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP) Matthew Holliday, predstavnica Političke sekcije Delegacije EU u Srbiji Sylvie Estriga i novinar Nedim Sejdinović.

Porodice nestalih imaju posebnu životnu situaciju. Godinama su verovale da su njihovi nestali živi. Brojne porodice su plaćale informacije da su „živi“, čekale da ih „važna veza“ vrati kući. Kako su godine prolazile, porodice su pronalazile utehu u nadi da će pronaći posmrtne ostatke, sahraniti, imati grob da polože cveće, da se sećaju i da drugima pokažu da su „našli svoje“. S vremenom su porodice osmislile poseban jezik. Kada bi porodica bila pozvana da preuzme identifikovane posmrtne ostatke nestalog člana, to se doživljavalo kao da je „nađen“. Otac bi rekao „našao sam sina“. Grob je dobio magičnu moć – dokaz da je nestala osoba postojala. Na predstavljanju knjige, Nataša Kandić je posebno naglasila životnu situaciju porodica nestalih – nestali žive samo u sećanju svojih porodica, i „Dostojanstvo za nestale“ prenosi sećanje iz porodičnog kruga u društvo, sprečava da nestali budu izbrisani kao da nikada nisu postojali.

Matthew Holliday je podsetio da se u mrtvačnici u Prištini i dalje nalazi između 350 i 400 posmrtnih ostataka, nazivajući je najvećom masovnom grobnicom iznad zemlje. Kazao je da ICMP i dalje ima ogroman broj neuporedivih referentnih uzoraka dostavljenih od porodica koje još uvek traže svoje nestale. Postavio je pitanje: gde su tela?

Sylvie Estriga je pozvala na prevazilaženje etničkih razlika, ukazujući na to da veliki broj porodica i dalje ne zna sudbinu svojih članova, pa je njihova frustracija legitimna. Ocenila je da bi prava porodica bila bolje rešena da je usvojen zakon o nestalim osobama.

Nedim Sejdinović je knjigu opisao kao „spomenik nestalim licima, našoj nesreći i nedavnoj prošlosti“ i rekao da je to „registar ljudske tuge i nesreće, ali i knjiga nade. Nije nada samo da će se nestali naći, nego da nam se nikad više ne vrate devedesete godine.“ O knjizi „tužnog sadržaja“ kaže da je ozbiljno klesana: „O žrtvama se govori onako kako se o žrtvama jedino može i treba govoriti – dostojanstveno, strogo, činjenično, kratkim rečenicama koje odbijaju bilo kakvu subjektivnost i ideološku pripadnost, ali koje – dok čitate – ipak zaustavljaju dah.“

Na predstavljanju knjige, Sunčica Stojanović i Budimir Maslar podelili su lična sećanja – Sunčica sećanje na brata Tihomira, a Budimir na sestru Nataliju. Tihomir je voleo muziku, dobro je govorio engleski. Sa roditeljima i sestrom živeo je u Smederevu. Roditelji su poreklom iz sela Paralovo u opštini Gnjilane. Zbog toga su kolege Tihomiru na poslu često prebacivale što ne ide na Kosovo da se bori. Porodica se protivila tome da ide kao dobrovoljac. Otišao je 14. 8. 1999. godine, posle dolaska KFOR-a. Vuklo ga je da ode, da pomogne Srbima u komunikaciji sa strancima. Nije našao posao i 17. 8. 1999. godine krenuo je nazad. U selu je ušao u autobus za Gnjilane i od tada više nije viđen. Sunčica je 2005. godine, kao profesorka filozofije, našla posao na Kosovu, u nadi da će doći do informacija o bratu. Još uvek predaje u srednjim školama na srpskom jeziku, ali o bratu ništa nije saznala. Budimir je molio sestru da pođe sa njim i njegovom porodicom u Crnu Goru, ali ona nije htela. Posle tri dana, vratio se da je povede po svaku cenu. I pošla je, ali se sa pola puta vratila u Trebović kod Peći. Brat je od porodica koje su 18. 6. 1999. godine napustile Trebović čuo da su videli dim iz kuće porodice Maslar. Po doslaku KFOR-a, Budimir se prvi prijavio za obnovu kuće, samo da pokuša da sazna nešto o Nataliji, da nađe njene kosti, da je sahrani. Pretražio je zemlju oko kuće, oko svakog drveta, ali traga nije bilo. Od albanskih komšija ništa nije saznao, govorili su da ne znaju. Posle šest godina, na sahrani majke jednog sveštenika koga je poznavao, od čoveka koji je izbegao sa Kosova i živi u Švajcarskoj čuo je da su njegovu sestru i majku komšije Roma, koja je bila dementna, ubili vojnici OVK, da su Nataliju silovali, a potom upucali obe žene. Budimir ne odustaje, nada se da će kad-tad naći kosti svoje sestre i sahraniti je kako treba.

Pogledajte snimak predstavljanja knjige održanog 31.8.2024.