Nataša Kandić za Insajder o „Oluji“, Srebrenici, Kosovu: Hrvatsku članstvo u EU oslobađa odgovornosti za nesuočavanje s prošlošću

O neprocesuiranju ratnih zločina u Hrvatskoj, ali i o odnosima u regionu i pomirenju, Rezoluciji UN o Srebrenici i kosovskom dijalogu, te potrebi da se popišu imena svih žrtava tokom ratova devedesetih, u razgovoru za Insajder govori osnivačica FHP Nataša Kandić.

Zašto zločini nad srpskim civilima u Hrvatskoj tokom „Oluje“ još nisu procesuirani? Očekujete li da će po ovom pitanju ikada doći do pravde?

Hrvatska je pokretala postupke za ratne zločine nad Srbima pre članstva u EU, u postupku pristupanja, kada je bila pod obavezma da pokaže dela kojima će uspostaviti vladavinu prava. Nakon prijema u članstvo EU, a posebno nakon pobede i izbora Kolinde Grabar Kitanović za predsednicu države, Hrvatska prestaje sa regionalnom saradnjom, opredeljuje se za nacionalni pristup prema prošlosti, krivična pravda se okreće prema hrvatskim žrtvama u suđenjima u odsustvu. Umesto jake krivične pravde formira se politika sećanja kao nacionalni mehanizam koji formira i zvaničnu kulturu sećanja i kolektivno pamćenje. Obeležavanje hrvatske vojno policijske akcije „Oluja“ 2020. godine bio je izuzetak, kada su premijer Andrej Plenković i predsednik Zoran Milanović napravili korak prema žrtvama ratnih zločina koje su počinili pripadnici hrvatske vojske i policije, sa razumevanjem za različito tumačenje „Oluje“, ali i sa pozivom na konkretna dela kojima će se pokazati briga za žrtve iz maninske zajednice. Trajalo je kratko. Danas, sećanje na žrtve Drugog svetskog rata i rata devedesetih održavaju Liga antifašista, Srpsko nacionalno veće i nevladine organizacije za ljudska prava.

Jednom ste kazali da Hrvatsku i članstvo u EU obavezuje na suočavanje sa prošlošću. Vidite li taj proces kod zvaničnog Zagreba?

Hrvatska je članica EU i upravo to članstvo je oslobađa svake odgovornosti za nesuočavanje s prošlošću. Štaviše, Evropska komisija, time što je podržavala aktivnosti nevladinih organizacija u zemljama kandidatima za pristupanje EU, bez mogućnosti da se IPA fondovi koriste i u Hrvatskoj, suočavanje s prošlošću i pomirenje prepustila je zemljama Zapadnog Balkana, potpuno ignorišući činjenicu da ta dva procesa nisu moguća bez učešća Hrvatske. Dok su lideri Srbije, Predsedništva BiH – hrvatski i bošnjački članovi – i Kosova deklarativno podržavali inicijative nevladinih organizacija za suočavanje s prošlošću dotle je trajala i podrška EK. Kada su 2019. bošnjački član i hrvatski član Predsedništva BiH javno izneli stav da BiH ne podržava više formiranje REKOM-a jer su žrtve navodno svima poznate i da su regionalna stabilnosti i bezbednost novi prioriteti, EK je prestala da se bavi nama u kontekstu suočavanja s prošlošću. Po tumačenju EK, pomirenje je naša unutrašnja stvar i zavisi od zrelosti domaćih političara.

“Ove godine na obeležavanju Oluje manje nacionalističke euforije”

Kako gledate na to što je sada već svake godine sredina jula, kada se obeležava godišnjica zločina u Srebrenici, kritična za odnose na relaciji Srbija-BiH, kao što je to i početak avgusta, u vreme godišnjice „Oluje“, za odnose između Srbije i Hrvatske? Je li to (zlo)upotreba žrtava u političke svrhe?

Moj utisak je da je ovogodišnje obeležavanje dana sećanja na stradale i prognane Srbe u hrvatskoj akciji „Oluja“ prošlo sa manjom ekstremno etničko nacionalističkom euforijom. Prvi put „devojka iz kolone“ je govorila svojim rečima. Njena priča je iskrena i veliki broj ljudi se u njoj prepoznaje. Prvi put je neko pomenuo i prevaru – ili je mislila na Martića ili na Srbiju, nema trećeg. I Srbiji se zahvalila za besplatno školovanje, bez političkog dodvoravanja. Taj traktor, sa decom, majkom i babom, na kojem se priča i čeka otac, ponavlja se, neubedljiva je, čak i banalna. Patrijarh je porukama „Mir nema alternativu“ i „Mirom se suprotstavimo nasilju, ratu i svakoj Oluji“ delovao kao aktivista mirovne nevladine organizacije.

A govori predsednika Srbije i Republike Srpske?

Očekivala sam da će predsednik Republike Srpske govoriti kako je sve spremno za „razdruživanje“. Osim što je kazao da je proterivanje Srba iz Hrvatske i iz mesta u BiH pod bošnjačkom kontrolom „genocid u kontinuitetu“, druge reči su bile pohvale i zahvaljivanja predsedniku Srbije. Za razliku od prethodnih godina, predsednik Srbije je bio kraći, ali kao i uvek direktne poruke je uputio i Hrvatskoj, i kosovskim vlastima i međunarodnoj zajednici. Prema njemu, Srbija se naoružava više od Hrvatske jer samo vojno snažnija može da odvrati od napada i agresije. Ponovio je optužbu da je Hrvatska, koja se raduje pobedi, „Oluju“ vodila tenkovima protiv žena i dece. Navodno se iz Hrvatske poručuje „opet ćete na traktore“. Posebno je dramatično zvučala poruka „Neće više biti ni progona, ni pogroma Srba, ni traktora“. Bilo je jasno da je upućuje kosovskom premijeru i zemljama koje ga podržavaju. Nikako dobro nije zvučala njegova poruka u vezi sa uhapšenim Srbima da je „mrak pred zoru najgušći“, ostavio je prostor za slobodno tumačenje. Jednom rečju, nije bilo zapaljujuće kao prethodnih godina, možda i zbog jakih protesta oko rudarenja litijuma. To se vidi i po tome što je 4. avgusta u vikend jutru na Pinku obeležavanju sećanja na stradale i prognane Srbe posvećeno skromno vreme.

Ove godine smo u UN imali i usvajanje Rezolucije o Srebrenici, koja je izazvala burne reakcije u Srbiji i koja je ovde tumačena kao dokument koji će srpskom narodu prikačiti etiketu „genocidan“, po gradu smo imali i bilborde s porukom: “Mi nismo genocidan narod”…

Predsednik Srbije je u Loznici na obeležavanju dana sećanja na stradale i prognane Srbe „zaključio“ pitanje oko Rezolucije o Srebrenici. Prema njemu, glasanje u Skupštini UN je pobeda Srbije jer nisu uspeli oni koji su „hteli da nam stave žig i pečat genocidnog naroda“. Nezavisno od toga što nema dokaza da je neko imao spremnu odluku da srpski narod proglasi genocidnim narodom, činjenica je da je to glasanje pokazalo da je Rezolucija o Srebrenici bila isforsirana iz političkih razloga, da pokretači i sponzori rezolucije nisu njenim usvajanjem povećali prostor za poštovanje žrtava. I dalje mislim da je Srbija pogrešila. Rezolucija se vrlo malo razlikuje od Deklaracije koju je Skupština Srbije donela 2010. Nažalost, ne samo vlast nego i opozicija i intelektualna javnost su u Srbiji pokazali koliko smo kao kolektiv, kao društvo… neću da upotrebim reči Mirka Kovača.

“Ratovanje” politikama sećanja

Zašto proces pomirenja u celom regionu ide jako sporo, tačnije – da li uopšte ima tog procesa? Da li bi države regiona jednom mogle da, na bazi utvrđenih činjenica, formiraju zajednički stav prema prošlosti?

Umesto okupljanja oko zajedničkih interesa u kontekstu približavanja i budućnosti, imamo političare koji su prestali da se skrivaju iza deklarativne podrške poštovanja i priznavanja svih žrtava i krenuli su ponovo da „ratuju“, sada politikama sećanja, koje se ne temelje na sudskim činjenicama i rezultatima istraživanja nego na političkim stavovima o potrebi stvaranja jakih kolektivnih identiteta, na temelju etničke homogenizacije. I to je moćno oružje koje u svojim rukama drže i političari u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, na Kosovu, a u Crnoj Gori građanska homogenizacija je sve dalje i dalje. Teško je iz današnje perspektive videti da je tako nešto moguće. Lično mislim da je bolje ako bismo se okupili oko prošlosti približavanjem viđenja istih događaja ili razumevanjem i poštovanjem različitih viđenja bez pretenzija na zajednički stav o prošlosti.

U kojoj fazi je REKOM, odnosno osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na području SFRJ? Ima li političke volje u svim državama regiona za jednu takvu komisiju?

Inicijativu za osnivanje Regionalne komisije svi su, osim bivše Vlade Crne Gore, ili direktno odbacili ili su je zaboravili, jer su je neiskreno podržavali. O dijalogu oko 7.000 učesnika, koji je trajao tri i po godine i rezultirao usvajanjem Predloga statuta REKOM, akademski istraživači su napisali dve knjige i preko 150 tekstova. Denisa Kostović je taj proces nazvala „prikrivenim pomirenjem“, a vreme je pokazalo da su ga političari prekinuli jer je probijalo etničke granice i homogenizaciju na nivou nacije.

Koliko bi regionalni popis žrtava – sa imenima 130.000 ljudi i utvrđenim činjenicama o njihovoj smrti – bio značajan ne samo za porodice stradalih, nego i za budućnost celog regiona?

Sigurna sam da će neko, pre pojedinac nego neka institucija, u neko dogledno vreme prikupiti sve proverljive podatke i sačiniti popis svih žrtava. U okviru REKOM procesa, upravo smo objavili drugi tom Kosovske knjige pamćenja „Dostojanstvo za nestale“, o 1.636 ljudi koji su u periodu od 1. januara 1998. do kraja 2000. godine, odvedeni iz kuća, sa njive, sa autobuske stanice, iz voza, lišeni slobode bez pravnih razloga, a o kojima se i dalje ništa ne zna kao da nisu postojali. Institucije i komisija za nestale, kako Srbije tako i Kosova, za 25 godina nisu se pomerile od brojeva. Pokazalo se da su im brojke jako oružje u međusobnim optužbama i skrivanju informacija o lokacijama pokopa. „Dostojanstvo za nestale“ otkriva lice svake žrtve i traži vraćanje njihovog ljudskog dostojanstva. U Beogradu ćemo knjigu predstaviti 30. avgusta, na Međunarodni dan nestalih.

“Ne znam rešenje, ali bez dijaloga nema ni normalizacije odnosa ni pomirenja”

Pitanju nestalih je bio posvećen i nedavni Forum za tranzicionu pravdu, koji je održan u Prištini, a kojem ste prisustvovali…

Šesnaesti Forum za tranzicionu pravdu pod nazivom „Dostojanstvo za nestale“ je bio poseban. Prvi put su svedočili članovi porodica nestalih koji nikada javno nisu govorili, a slušalo ih je 130 učesnika iz postjugoslovenskih zemalja, 120 članova porodica nestalih, predstavnici ICMP, MKCK, Komisije za nestala lica Vlade Kosova, Instituta za sudsku medicinu, aktivisti civilnog društva na Kosovu… Posle 25 godina bilo je moguće položiti cveće na grobove 14 žena i dece iz porodica Bogujevci i Durići, kojima su život oduzeli pripadnici „Škorpiona“, kao i na grobove 44 članova porodica Beriša, kojima su život oduzeli pripadnici lokalne policije. Cveće je položeno i u Starom Gracku, pored spomen ploče sa imenima 14 ljudi koji su ubijeni na njivama dok su žnjeli pšenicu. Ja sam polaganje cveća nazvala „pomeranje granica“. Veliki je to događaj za nas, za porodice žrtava s kojima smo razgovarali i od njih čuli „Hvala“. Nažalost, na političkom nivou nema sličnog događaja. U Starom Gracku pamte da je Hašim Tači položio cveće.

Da li bi nova briselska administracija mogla da ubrza dijalog o Kosovu? I kako se, po vama, EU pokazala kao posrednik?

Dijalog treba nastaviti. Deluje prazno, javnost ne zna o čemu se razgovara. Deklaracija o nestalim, koju su u maju 2023. potpisali premijer Kosova i predsednik Srbije, jeste dobra, ali nju nijedna strana ne sprovodi, što ukazuje da postojeća briselska administracija nema poliičku snagu da ih obaveže na ispune svoje obaveze. Ne znam rešenje, ali sam sigurna da bez dijaloga nema ni normalizacije odnosa ni pomirenja.

Šta očekujete od suda za zločine OVK, pred kojim se sudi i nekadašnjim ključnim ljudima te organizacije, poput Hašima Tačija?

S obzirom na to da su sudovi na Kosovu i u Srbiji uveli suđenja u odsustvu i da će presude biti pod stalnom sumnjom, Kosovska specijalizovana veća poštuju princip „jednakost oružja“, tako da će više pravde, i za žrtve i za optužene, doneti taj sud.

Izvor: insajder.net