Hrtkovci – hronologija sećanja

Šestog maja 1992. godine u Hrtkovcima Srpska radikalna stranka održala je predizborni miting na kom je Vojislav Šešelj poručio da u Sremu nema mesta za Hrvate.

Okupljene je najpre pozdravio Blagoje Dudić ispred lokalnog odbora SRS, a potom su, pred više od hiljadu ljudi na skupu, govorili Marija Pačanin iz rumskog ogranka stranke, Milan Žilić, lokalni sekretar SRS i Vojislav Šešelj.

Šešelj je u svom govoru, između ostalog, rekao sledeće: „I u ovom selu, Hrtkovcima, i u ovom mestu srpskog Srema nema mesta Hrvatima. Kojim Hrvatima samo ima mestima među nama? Samo onim Hrvatima i njihovim porodicama koji su zajedno sa nama krvarili na frontovima.“ „[T]reba svakoj izbegloj srpskoj porodici da damo adresu jedne hrvatske porodice. Daće milicija, milicija će raditi onako kako vlast odluči, a mi ćemo uskoro biti vlast. Lepo, sve izbegle srpske porodice će doći na hrvatska vrata i zatečenim Hrvatima dati svoje adrese u Zagrebu i u drugim hrvatskim mestima. Hoće, hoće. Biće dovoljno autobusa, izvešćemo ih na granicu srpske zemlje, odatle peške neka produže, ako sami ne odu.Šešeljevo izlaganje je bilo praćeno povicima „Ustaše napolje“ i „Hrvati u Hrvatsku“.

Milan Žilić je pročitao imena više od deset Hrvata iz sela koji, kako je tvrdio, „jurišaju ustaškom kamom“. Naveo je imena još dvojice meštana koji, kako je rekao, „pomažu ustašama“ i odbijaju da pruže pomoć srpskim izbeglicama. Žilić je dodao i da je lokalna politika u Hrtkovcima pod kontrolom Hrvata i da se na rukovodećim mestima u javnim preduzećima u selu nalaze Hrvati i Mađari. Za tadašnjeg predsednika mesne zajednice Dobrosava Markovića, Žilić je rekao da se „potpuno asimilovao sa sredinom u kojoj živi“, zbog čega je „politički život Srba u blokadi“, sugerišući da Marković, iako je Srbin, zastupa interese hrvatskog stanovništva.²

Do 1. maja 1992. godine iz Hrtkovaca se iselilo se oko 40 hrvatskih porodica. Iseljavali su se iz porodičnih razloga i zbog svojih političkih uverenja u vezu sa ratom u Hrvatskoj. Neke porodice su prodale svoju imovinu, a neke menjale imovinu sa Srbima iz mirnih područja Hrvatske.

Nakon mitinga SRS-a, usledilo je organizovano nasilje nad Hrvatima u kom su pretežno učestovale srpske izbeglice iz Slavonije. Hrvatsko stanovništvo u Hrtkovcima je bilo izloženo i podmetanju eksploziva i bacanju bombi u dvorišta, pritiscima, javnim pozivima na iseljenje i zastrašivanju. U nekim slučajevima bacanju bombi je prethodila poseta ljudi koji su se raspitivali za razmenu kuća, što je bila vrsta pritiska kako bi stanovništvo pristalo na razmenu imovine. Na kućama Hrvata ispisivani su uvredljivi grafiti i razbijani prozori. U periodu od 10. maja do 1. jula oko 20 hrvatskih porodica je upotrebom fizičke sile i pod pretnjom oružja izbačeno iz svojih kuća.

Mijat Štefanac (1951), Hrvat, meštanin sela Hrtkovci, ubijen je 28. juna 1992. godine u ataru Golomača između Nikinaca i Hrtkovaca. U vezi sa tim zločinom policija je uhapsila šestoricu srpskih izbeglica.³

Jedan od organizatora pritisaka i nasilja nad Hrvatima u Hrtkovcima, bio je meštanin Ostoja Sibinčić, službenik opštine Ruma. Po dolasku prvih izbeglica u Hrtkovce, Ostoja Sibinčić uspostavlja kontakt sa članovima SRS među njima, daje im adrese Hrvata iz sela i ohrabruje ih da se useljavaju u njihove kuće.

Tokom juna 1992. godine grupa beogradskih intelektualaca, okupljena u Civilnom pokretu otpora i u Beogradskom krugu, dva puta je razgovarala sa meštanima i izbeglicama u Hrtkovcima. Do sredine jula 1992. godine sedam puta su organizovali konferencije za štampu u Hrtkovcima.

Osmog jula 1992. godine meštani Hrtkovaca uputili su vlastima opštine Ruma dopis s imenima svojih komšija koji su se iselili navodeći i razloge njihovog iseljavanja. Prema toj evidenciji, do 1.jula 19992. godine iselilo se gotovo 200 hrvatskih i nacionalno mešovitih porodica: 80 porodica zbog direktnih ličnih pretnji ili pretnji koje su srpske izbeglice upućivale Hrvatima na javnim skupovima u selu, 18 zbog upada izbeglica u kuće i prisiljavanju da potpišu papire o razmeni i prenosu imovine, oko 10 zbog fizičkog izbacivanja na ulicu, a 78 porodica iz straha da bi mogle biti maltretirane.

Pet dana kasnije, trinaestog jula 1992. godine novouspostavljena vlast u Hrtkovcima na čelu s Sibinčićem donosi odluku o promeni naziva sela. Početkom avgusta postavljena je tabla s nazivom Srbislavci koju dan kasnije uklanja policija, a inicijatore promene naziva mesta upućuju na skupštinsku proceduru.

Petnaestog jula grupa beogradskih intelektualaca upoznaje ministra za pravdu SR Jugoslavije Tibora Varadija sa podacima koji indiciraju da se u Vojvodini vrši organizovan pritisak na Hrvate. Ova grupa predočava ministru dve stvari: da se izbeglice iz ratnih zona Hrvatske koriste za izvođenje akcija za zastrašivanje Hrvata, kao ii to da su grupni upadi izbeglica u maju, junu i julu 1992.godine registrovani u većem broju nacionalno mešovitih naselja u Vojvodini.

Do avgusta 1992. godine iz Hrtkovaca se iselilo oko 450 hrvatskih i nacionalno mešovitih porodica.

Desetog avgusta 1992. godine delegaciju Hrtkovčana, koju Ostoja Sibinčić javno naziva „nesretnim Srbima koji štite ustaše i ne slažu se sa demokratskim principima Srbije“, primaju ministar za pravdu Tibor Varadi i ministar za ljudska prava i prava manjina SR Jugoslavije Momčilo Grubač. Hrtkovčani zahtevaju da vlast preduzme mere kojima će svim građanima garantovati jednaka prava na ličnu i imovinsku sigurnost, nezavisno od nacionalne pripadnosti. Izneli su podatke o nasilničkom ponašanju izbeglica i neefikasnom reagovanju policijskih organa. Naveli su da vlast nije blagovremeno uputila specijalne policijske jedinice u selo. Specijalci su stigli kad se iselilo više od polovine hrvatskih porodica, a Ostoja Sibinčić javno traži da se te jedinice povuku. To što je policija tokom jula 1992. godine vratila u njihove kuće samo četiri od 20 nasilno iseljenih hrvatskih porodica naveli su kao još jedan dokaz da vlast štiti upravo one izbeglice koje organizuju i vrše nasilje.

Istog dana kada je delegacija Hrtkovčana razgovarala sa ministrima uhapšen je Ostoja Sibinčić i četvoro izbeglica iz Grubišnog polja u zapadnoj Slavoniji.

Osumnjičeni za delo ugrožavanja sigurnosti i neovlašćenog posedovanja oružja pušteni su da se brane sa slobode. Sudski postupak trajao je deset meseci. Petog maja 1993. godine Ostoja Sibinčić osuđen je na šest meseci uslovne kazne, Rade Čakmak – bivši ratni komandant Teritorijalne odbrane Srba u zapadnoj Slavoniji na tri meseca uslovne kazne, a trojica osumnjičenih oslobođeni su krivice. Uprkos činjenici da je osuđen na uslovnu kaznu zatvora, Ostoja Sibinčić je po okončanju procesa koji je protiv njega vođen ostao na čelu Skupštine MZ Hrtkovci.

Iseljavanje nasilno useljenih izbeglica u hrvatske kuće trajalo je takođe mesecima. Tri zasebna pokušaja sudskih izvršnih organa završila su se okupljanjem više od 2.000 izbeglica ispred hrvatskih kuća iz kojih je trebalo iseliti bespravno useljene izbeglice. Policija je odustajala zbog pretnji izbeglica da će upotrebiti oružje. Zbog ometanja sudskih organa Opštinski sud Ruma osudio je šestoro izbeglica na uslovne kazne. Konačno, iseljavanje i udaljavanje iz sela militantne grupe izbeglica izvršeno je u septembru 1993. godine.

Svoj majski govor u Hrtkovcima, Šešelj je završio pozivom meštanima da sačuvaju „međusobnu slogu i jedinstvo“, te da se „otarase“ preostalih Hrvata u selu i okolini. Uprkos pritiscima i rasprostranjenom nasilju, meštani nisu poslušali Šešelja. Ostaće zabeleženo da lokalni Srbi, Hrvati i Mađari nisu ćutke gledali kako im susedi odlaze. „Ne znajući za povelje i konvencije o ljudskim pravima, oni su javno zahtevali od vlasti da vrši svoj posao: da bez ikakvih razlika u pogled u veroispovesti, političkog mišljenja i nacionalnog porekla štiti pravo na život, slobodu i bezbednost svakog pojedinca. U tome su bili prvi.“⁴

U periodu između 1991. i 1995. godine, na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine u Republici Srbiji sprovođena je kampanja zastrašivanja i pritisaka na hrvatsko stanovništvo, sa ciljem da se ono iseli iz svojih kuća i napusti Srbiju. Ishod te kampanje, čiji se intenzitet menjao i dostizao vrhunce u drugoj polovini 1991. godine, od proleća do jeseni 1992. i u leto 1995. godine, bilo je proterivanje nekoliko desetina hiljada Hrvata iz Vojvodine. Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u Hagu oglasilo je Vojislava Šešelja odgovornim za podsticanje na deportaciju, progon (prisilno raseljavanje) i druga nehumana dela (prisilno premeštanje) kao zločine protiv čovečnosti i osudilo ga na 10 godina zatvora.

Izveštaj FHP-a „Zločini nad Hrvatima u Vojvodini“

Izvor: Peščanik.net