Predmet Kalinovik: Kazna za ratno silovanje umanjena do zakonskog minimuma

Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio osuđujuću presudu protiv Dalibora Krstovića, pripadnika Vojske Republike Srpske (VRS), za silovanje Bošnjakinje u Kalinoviku u avgustu 1992. godine, ali je radikalno umanjio kaznu – sa prvostepenom presudom dosuđenih devet na pet godina zatvora.

Fond za humanitarno pravo smatra da je umanjena kazna zatvora u trajanju od pet godina, što je zakonski minimum za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, krajnje neprimerena težini izvršenog dela, da se njome ne postiže svrha kažnjavanja, te da je takva kazna ponižavajuća za žrtvu. Neadekvatnim kažnjavanjem seksualnog nasilja u ratu zanemaruju se trajne posledice koje ono ima po žrtvu, žrtva se retraumatizuje, a sam zločin, kao jedan od najdestruktivnijih zločina koji se čini u ratu, minimizira se u odnosu na druge ratne zločine. Prekoračenje optužnice na štetu okrivljenog, koje Apelacioni sud navodi kao razlog za ublažavanje kazne, nije takvo da bi ta odluka bila opravdana.

Presudom Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u ponovljenom postupku, Dalibor Krstović oglašen je krivim za silovanje koje je počinio u avgustu 1992. godine, u Osnovnoj školi „Miladin Radojević” u Kalinoviku, u kojoj su se nalazili nezakonito zarobljeni civili bošnjačke nacionalnosti, mahom žene i deca, iz Kalinovika i okolnih mesta. Krstović je u večernjim satima došao do škole s neidentifikovanim pripadnikom VRS, ušao u učionicu u kojoj se nalazila oštećena, pozvao je po imenu i rekao joj da izađe napolje. Nakon što je izašla, vodeći sa sobom maloletno dete, naredio joj je da vrati dete jer će ga u protivnom silovati. Krstović je oštećenu odveo u susednu učionicu i, preteći joj oduzimanjem dece, prisilo je da se skine i potom je silovao. Nakon toga joj je naredio da se ne oblači i izašao iz učionice da bi u učionicu ušao NN pripadnik VRS te je i on silovao. Krstović je potom zapretio oštećenoj da nikome ne sme reći šta se dogodilo, jer će prvo stradati njena deca, a zatim i ona.

Apelacioni sud je ocenio da je iskaz oštećene, u kome je detaljno opisala način na koji je Krstović, koga je prepoznala kao unuka svojih nekadašnjih komšija, postupao prema njoj tokom i nakon silovanja, sam po sebi, dovoljno „jasan i ubedljiv, odnosno predstavlja jasno, precizno svedočenje o tome ko je nad njom kritičnom prilikom izvršio silovanje”. Takođe, njen iskaz je potvrđen i drugim izvedenim dokazima, te je silovanje oštećene od strane Dalibora Krstovića dokazano van razumne sumnje. Međutim, Apelacioni sud je našao da je prvostepenom presudom prekoračena optužba jer je sud u izreku presude uneo radnje koje prvobitnom optužnicom nisu bile obuhvaćene i to tako što su unesene radnje koje se odnose na sam način izvršenja silovanja, kao i pretnja optuženog, nakon što je oštećenu silovao i njegov saborac. Prema stavu Apelacionog suda, kao posledica toga, okrivljeni je oglašen krivim za veću kriminalnu količinu od one za koju je bio optužen.

Fond za humanitarno pravo smatra da prekoračenje optužbe, kojim se u odnosu na optužnicu povećava kriminalna količina na strani optuženog, nije ni u kom slučaju takvo da bi opravdalo izricanje toliko blaže kazne.

Olakšavajuće okolnosti koje je sud cenio na strani optuženog su porodične prilike, neosuđivanost i činjenica da je prilikom izvršenja dela imao 20 godina, dok je kao otežavajuće okolnosti cenio iskazanu upornost tokom prinude na obljubu oštećene, kao i jačinu ugrožavanja oštećene tom prilikom.

Iako uzimanje u obzir ovakvih olakšavajućih okolnosti ima svoje uporište u zakonu, FHP je stava da one ne bi trebalo da budu vrednovane na isti način kao kod drugih dela s obzirom na specifičnost ratnih zločina, niti bi smele da budu posmatrane nezavisno od odnosa koji prema počinjenom delu ima optuženi, koji u konkretnom slučaju negira izvršenje dela.

Izričući kaznu zatvora od pet godina sud je odstupio i od vlastitog standarda, jer je u drugom predmetu, u postupku protiv optuženog Nikole Vide Lujića, gde se takođe radilo o silovanju, doneo presudu kojom je potvrdio kaznu zatvora u trajanju od osam godina.

Ako se ima u vidu navedeno, neosnovan je zaključak Apelacionog suda da je kazna zatvora u trajanju od pet godina „srazmerna težini izvršenog krivičnog dela i stepenu krivične odgovornosti optuženog te da se istom može postići svrha kažnjavanja”.