Prikriveno pomirenje: kako ljudi razgovaraju o ratnim zločinima

Prikaz knjige Denise Kostovicove „Prikriveno pomirenje: kako ljudi razgovaraju o ratnim zločinima“ (Reconciliation by Stealth: How People Talk about War Crimes, Cornell University Press, 2023)

Jasna Dragović – Soso

Kada je u pitanju postkonfliktni Balkan, publikacije iz oblasti tranzicione pravde su brojne. Region je bio, kao što smo Eric Gordy i ja primetili pre više od 10 godina, prava „laboratorija inicijativa o tranzicionoj pravdi“, iako mislim da bi bilo pošteno reći da je pažnja javnosti najviše bila usmerena na Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. U tom kontekstu, vredi napomenuti da je u poslednjih nekoliko decenija bilo i nekoliko inicijativa komisija za istinu, na nacionalnom i lokalnom nivou, a pre svega je postojala regionalna inicijativa koju je pokrenula Koalicija za REKOM, poznata kao mreža od preko 2.000 organizacija civilnog društva i pojedinaca. Od svih ovih raznih inicijativa, REKOM je bio daleko najoriginalniji i ujedno najodrživiji projekat – vođen u rasponu više od jedne decenije, uključujući, kako se primećuje u „Prikrivenom pomirenju“, godine konsultacija sa različitim zainteresovanim stranama širom regiona. Stoga je izazvalo prilično interesovanje i akademska istraživanja koja su proizvela različite procene procesa i uticaja projekta. Kako pozicionirati knjigu Kostovicove u ovoj literaturi?

„Prikriveno pomirenje“ usvaja originalan pristup REKOM-u. Ne fokusira se na politiku projekta, niti na njegove unutrašnje i spoljne izazove koji su na kraju doveli do obustavljanja projekta međudržavne komisije za istinu u decembru 2019. godine (iako se istraživački projekti i dalje nastavljaju). Njih knjiga spominje samo u prvom poglavlju. Umesto toga, knjiga pomno analizira konsultacije koje su pokrenuli aktivisti civilnog društva u periodu od 2006. do 2011. godine, koje su nastojale da definišu prirodu i delokrug takve komisije za istinu, i koje su na kraju te godine kulminirale izradom i usvajanjem predloga Statuta REKOM-a.

Kao i autorka, imala sam priliku da na neki način budem deo inicijative REKOM tokom tih godina, učestvujući u nekoliko međunarodnih foruma za tranzicionu pravdu. Neki od najsvetllijih – i najdirljivijih – trenutaka na tim forumima bili su paneli koji su okupili žrtve iz različitih delova postjugoslovenskog regiona. U tim prilikama, ljudi koji su doživeli strašne traume i gubitke tokom ratova 1990-ih, govorili su o svojim patnjama i svojoj borbi za pravdu, a bilo je mnogo momenata u kojima je bilo istinskih izraza solidarnosti i ponuda pomoći i podrške od strane drugih učesnika. Iako se regionalna komisija za istinu koju je tražila koalicija civilnog društva zapravo nikada nije materijalizovala, u tim trenucima sam se osećala kao da su ti forumi REKOM-a zaista neka vrsta neformalne komisije za istinu, pružajući žrtvama platformu da javno govore o svojim iskustvima u okruženju koji je bio oličenje dijaloga, poštovanja i empatije.

Tvrdnja knjige – sa kojom se potpuno slažem – jeste da su konsultacije pokrenute pod okriljem inicijative REKOM imale značajnu vrednost same po sebi, bez obzira na konačan ishod projekta i njegov neuspeh da dovede do stvaranja zvaničnog institucionalnog mehanizma. Mislim da je ovo važna stvar, s obzirom na to da su postojeća akademska istraživanja o tranzicionoj pravdi prečesto stavljala fokus na institucije i evaluaciju uticaja na njih, i da su REKOM u glavnom posmatrala kroz ovu prizmu. Knjiga Kostovicove traži od nas da se usredsredimo na suštinu onoga što je REKOM uradio – odnosno da pokrene opsežne međuetničke razgovore o ratnim zločinima i stradanju običnih ljudi, kao i o razumevanju, željama i očekivanjima u pogledu kazivanja istine, pravde i obeštećenja. I uprkos tome što komisija nije formirana, REKOM je uradio neviđeni i veoma značajan posao u regionu, koji zaslužuje priznanje. Stoga je fokus knjige – na konsultacijama, a ne na institucijama – važan doprinos akademskom istraživanju. Ovo je moja prva poenta.

Drugo, mislim da je „Prikriveno pomirenje“ važno po tome što spaja proces međuetničke komunikacije s konceptom pomirenja – konceptom koji je, naravno, u srcu procesa tranzicione pravde i postkonfliktne izgradnje mira. Kako Kostovicova napominje u nekoliko navrata kroz knjigu, analitičari Balkana, kao i šira javnost u regionu često kritički poimaju pojam pomirenja – kojem bih dodala i pojam same tranzicione pravde. U posljednjih 30 godina, pomirenje je za mnoge postala prazna reč beskrupulozih političara koji se pretvaraju da su prihvatili vrednosti zapadne demokratije, a zapravo njihov jedini interes za žrtve je da ih iskoriste kao politički kapital u borbi za moć i uticaj, ili je pomirenje izjednačeno sa novcem iz zapadnih donacija koji se koristi za bogaćenje, umesto da se poboljša dobrobit običnih ljudi.

Za razliku od ovakvih kritika, Kostovicova se vraća izvornom normativnom i emancipatorskom razumevanju tranzicione pravde i pojmu pomirenja kao relacionog koncepta, utemeljenog „na principu uzajamnosti u javnim komunikacijama“ (str. 8). Njen fokus je na razmenama koje su se odvijale među pojedincima iz različitih etničkih grupa tokom konsultacija REKOM-a i napominje da se „pomirenje dešava kada se u deliberativnoj međuetničkoj komunikaciji o ratnim zločinima prevaziđe razdorni uticaj etničkih identiteta“ (str. 68) – nešto što ona definiše kao „prikriveno pomirenje“. Analizirajući razmenu tokom konsultacija REKOM-a kvalitativnom i kvantitativnom metodologijom, Kostovicova zaključuje da su ljudi, u celini, mogli da komuniciraju jedni sa drugima uprkos etničkim podelama na način koji je pokazao uzajamno poštovanje, empatiju i zajednički cilj.

Ono što je ovde značajno je da je do prikrivenog pomirenja došlo ne kada su pojedinci bili uključeni u nesporna polja komunikacije, već kada su bili u procesu raspravljanja o najtežim temama u vezi s ratovima iz 1990-ih oko kojih se nisu slagali, kao i o svojim ličnim gubicima i patnjama. Drugim rečima, razgovor o prošlosti i razgovor o ratnim zločinima je uspeo stvoriti osećaje uzajamnosti i poštovanja i time smanjio etničku distancu, a nije je povećao – čak i kad je neizbežno podcrtao etničke identitete, što se događa kada se govori o zločinima koji su bili počinjeni zbog etničke pripadnosti sagovornika. Ovo je važan nalaz, koji će sigurno izazvati diskusiju.

Nalazi knjige takođe imaju važne implikacije za javne politike i pristupe u oblasti izgradnje mira, kao što je navedeno na kraju. Kako Kostovicova kaže, pitanje za kreatore politika i aktiviste, kako u regionu, tako i van njega, jeste „kako osmisliti… prilike [za dijalog] u postkonfliktnim društvima koja su institucionalno i socijalno segmentirana duž identitetskih linija, a pritom imajući na umu da neće svaki kontakt između protivnika biti od koristi“ (str. 140). REKOM je u tom smislu bio važan po tome što je stvorio građanski prostor u kojem se mogao voditi dijalog u kontekstu različitosti, dovodeći do političkih stavova i platformi o kazivanju istine i pravde (kao npr. dogovor oko Statuta) koje su bile obostrano prihvatljive uprkos etničkim podelama.

„Prikriveno pomirenje“ predstavlja važan i originalan doprinos na polju tranzicione pravde, postkonfliktne izgradnje mira i proučavanja postjugoslovenskog regiona. I, kao i svako važno i izuzetno akademsko istraživanje, knjiga nam ostavlja nova pitanja, od kojih bih dva istakla. Prvo pitanje se tiče održivosti prikrivenog pomirenja tokom vremena. Kostovicova se ispravno fokusira na dijaloški proces koji je u osnovi pojma pomirenja, ali koliko takav proces može biti trajan s obzirom na nedostatak društvenih i institucionalnih struktura koje bi podržale solidarnost nastalu tokom projekta kao što je REKOM? Drugim rečima, da li mikrosolidarnosti stvorene kroz ove konsultacije mogu opstati van nastavka kontinuiranih susreta koji su okarakterisali analizirani period? I, uopštenije i možda provokativnije, da li je pomirenje pomirenje samo onda ako je istraje kroz vreme?

Drugo, knjiga pominje važan podatak da pojedinci moderiraju i kanališu diskusije među ljudima, posebno među žrtvama uključenim u proces REKOM. Međutim, način na koji ljudi govore o ratnim zločinima neminovno u velikoj meri zavisi od toga ko razgovore pokreće, vodi i moderira. Knjiga aludira na ovo, ali ipak ne posvećuje mnogo prostora analizi uloge vođstva i aktera u započinjanju procesa donošenja odluka i njegovom kasnijem toku  – kako na mikro nivou individualnih konsultacija, tako i na makro nivou stvaranja vizije projekta u celini i prikupljanja podrške za inicijativu.

„Prikriveno pomirenje“ pruža nam važne uvide i argumente, kao i hranu za dalje razmišljanje o tome kako procesi pomirenja funkcionišu i kako se mogu pretočiti u nove političke agende.