Težak put do pravde za žene žrtve seksualnog nasilja u ratu

Nakon iscrpljujućeg krivičnog postupka žrtve seksualnog nasilja u ratu su prinuđene da svoje pravo na reparaciju ostvare u još jednom dugotrajnom parničnom postupku, pa je to razlog zašto mnoge žrtve odustaju od daljeg postupka, istakla je Ivana Žanić izvršna direktorka nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo iz Beograda.

Reparacija, odnosno novčana naknada za žrtve seksualnog nasilja u ratu, kao i problem sa parničnim postupkom gde su žrtvama nezaštićeni identiteti, neki su od problema koje su istakli učesnici konferencije “Put od stigme do pravde – seksualno nasilje u ratu”, koju je organizacija Fond za humanitarno pravo (FHP) organizovao 15. juna.

Prema procenama međunarodnih organizacija rat na prostoru bivše Jugoslavije ostavio je iza sebe oko 30.000 žena i oko 3.000 muškaraca žrtava seksualnog nasilja.

Ivana Žanić je istakla da postupci za ratne zločine u Srbiji dugo traju, a da se žrtve suočavaju sa neizvesnošću kada će se i kako taj postupak okončati.

FHP je, prema njenim rečima, pripremio predlog praktične politike kako bi tužilaštvo uložilo napore da pronađu valjane dokaze za potkrepljenje tog postupka, a sud prekine praksu da žrtvama ne dosudi po pitanju imovinsko-pravnog zahteva.

Reparacija i problemi

Reparacije za žrtve su predviđene međunarodnim dokumentima, konvencijama i rezolucijama, kao i domaćim zakonodavstvom i smernicama Vrhovnog kasacionog suda, najvišeg suda u Srbiji, za tužioce i sudije kako bi skupili dovoljno dokaza i odlučili o imovinsko-pravnom zahtevu tokom krivičnog postupka.

Svako krivično delo za sobom nosi određenu posledicu, ali kada su u pitanju žrtve seksualnog nasilja ta šteta je uglavnom nematerijalne prirode i ogleda se u strahu, bolu i umanjenju opšte životne aktivnosti, navela je Žanić. Ona je dodala da žrtva zahtev za reparaciju može podneti u procesu istrage pred sudom za ratne zločine koji mora da traži veštačenje koje uslovljava da li može da se dosudi ili ne imovinsko-pravni zahtev.

Problem koji nastaje u zakonodavstvu u Srbiji, istakla je Žanić, jeste da postoji odrednica koja navodi da žrtva može tražiti ovaj zahtev ukoliko se znatno odugovlačio sam krivični postupak. To ne bi bio problem, navodi ona, da se nije ustalila praksa da sud presuđuje po automatizmu da se žrtva upućuje na parnični proces jer bi se zbog ovog zahteva sam proces odugovlačio.

Ovo sve, navodi Ivana Žanić, dovodi do novog problema sa kojim se žrtve seksualnog nasilja u ratu suočavaju jer su one uglavnom na suđenju pod merama zaštite, a u samom parničnom postupku te mere zaštite identiteta nisu moguće.

“U parničnom postupku moraju da se pojave sa imenom i prezimenom i ne mogu da se pojave sa pseudonimom koji su imali tokom krivičnog postupka što znači da one vagaju da li da zadrže mere zaštite koje su im dodeljene jer nisu mogle da se suoče sa optuženim, njihovi najbliži ne znaju da su žrtve seksualnog nasilja ili prosto ne žele da to izađe u javnost”, podvukla je Žanić.

U Bosni i Hercegovini (BiH) posledice ratnih zločina manifestovale su se najviše na žrtve seksualnog nasilja u ratu, navodi advokat Jasmin Mesić, nekadašnji kantonalni tužilac u BiH.

“Život je najvrednija stvar, ali jednim metkom se život završava i nema dalje patnje, ostaje bol i patnja za porodicu. Međutim, za žrtve seksualnog nasilja u ratu, ta bol i ta patnja se proživljavaju kroz cijeli život. To je ono što daje specifikum ovim predmetima koji se procesuiraju pred nadležnim državnim organima”, naveo je Mesić i dodao da je problem što se ta patnja prenosi i na porodicu.

On je istakao i da je Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji odigrao veliku ulogu u istrazi seksualnog nasilja u ratu. Međutim, problem u BiH je bio u definiciji silovanja po kojoj je žrtva morala da pruža otpor, da ima povrede i oštećenja, pa samim tim nije došlo procesuiranja.

Ipak, BiH vlasti su dozvolile žrtvama seksualnog nasilja, ukoliko ne žele da idu na sud, da im se putem upravnih postupaka preko određenog ministarstva prizna status žrtve u ratu i time omogućilo da dobiju mesečnu naknadu. Međutim, tada se ne utvrđuje počinilac, naveo je Mesić.

Bivši tužilac naveo je da se žrtve u BiH, kao i u Srbiji, upućuju na parnicu za naknadu.

Igor Cvetkovski iz međunarodne organizacije Global Survivor Fund osvrnuo se na prethodne sagovornike i potvrdio da su reparacije za žrtve seksualnog nasilja u ratu veoma važne jer je njima potrebno da izgrade život ponovo nakon tog nasilja.

“Teško je ponovo izgraditi život nakon nasilja, a reparacije nisu samo pravda u vidu kažnjavanja, već je sastavni deo ponovne izgradnje sopstvenog života i deo šireg pojma odgovornosti – ne samo počinioca, već i sistema, države i društva”, naveo je Cvetkovski.

Ipak, on je podvukao da nisu svi počinioci seksualnog nasilja u ratu osuđeni, a to povlači i da je veoma mali broj žrtava uspeo da dobije mogućnost reparacije sudskim putem. Problem koji je tu, naveo jesu uslovi koji moraju da se ispune – osuđen počinilac, a neretko i parnica.

Regionalni pristup reparacijama bio bi najbolji pristup, naveo je Igor Cvetkovski, ali naveo je da trenutna klima nije povoljna za tako nešto. Ipak, on je podvukao da je bitno da aktivisti vrše pritisak na predstavnike vlasti.

Potreba za sistemskom podrškom

Sagovornice poslednjeg panela konferencije, Branka Antić Štauber, predsednica udruženja “Snaga žena” iz Tuzle, i Ajna Jusić, predsednica udruženja “Zaboravljena djeca rata” iz Sarajeva istakle su da je potrebna sistemska podrška žrtvama seksualnog nasilja u ratu.

“Država ovaj problem stavlja na marginu, društvo je patrijarhalno i nemaju žrtve s kim da pričaju, ali kada su nama ispričale šta im se dešavalo bilo im je daleko lakše”, istakla je Branka Antić Štauber i dodala da je potreban multidisciplinarni pristup ovim žrtvama zbog specifičnosti njihovih trauma, ali i osuđujućeg stava društva u BiH zbog koga im se ne veruje i okrivljuju ih za nasilje umesto počinioca.

Ajna Jusić čija je majka žrtva seksualnog nasilja u ratu, kaže da su same žrtve nevidljive, ali i da ih napadaju, kao i njihovu decu koju su nakon silovanja rodile.

“Mi kao društvo moramo da prihvatimo da smo krivi što te rane nisu zacjelile”, istakla je ona.

Ipak, Jusić je navela kako do promena dolazi i radom sa mladima kako bi se, na njima razumljiv način, prikazao problem u nadi da će se ove žrtve skloniti sa margine i dobiti na značaju.

“Generalno je potreban drugačiji pristup, problemi dolaska podrške do svih žena su veliki, a procedure za bilo kakvu satisfakciju su teške”, podvukla je Jusić.

Važno da žene žrtve seksualnog nasilja progovore

U snimljenom intervjuu za poslednji panel konferencije FHP, glumica Danijela Štajnfeld govorila je o važnosti da žrtve moraju da progovore. Kako je i sama bila žrtva seksualnog nasilja, navela je da priča o tome značila da se psihički oslobodi.

“Čovek nauči da se nosi sa svojom traumom, na veliku žalost ljudi koji ne traže pomoć najčešće dolaze do simptoma i sindroma kao što su alkoholizam, nesanica. Nažalost, žrtve najčešće izvagaju da ne traže pomoć već da se ovako nose sa tim”, navela je Štajnfeld i dodala da je želela da svojim filmom “Zaceli me” dođe do većeg broja žena koje su žrtve seksualnog nasilja i da im snagu da o tome progovore i skinu taj teret.

Ova glumica navela je u martu 2021. godine da ju je glumac, opozicioni političar, bivši ministar i član Demokratske stranke Branislav Lečić silovao, što je on negirao. Slučaj je i dalje u fazi predistražnog postupka.

Pojedine žrtve smatraju da bi ta tema trebalo da bude i na agendi dijaloga između Srbije i Kosova.

Vasfija Krasnići-Gudmen (Krasniqi-Goodman), prva žena koja je javno progovorila o tome da je bila žrtva seksualnog nasilja u ratu na Kosovu 1999. godine, izjavila je 2020. godine za RSE da dijalogu nedostaje glas pravde za žrtve seksualnog nasilja, te da Kosovo ne sme da dozvoliti da se o tome ćuti.

Prema podacima iz 2019. godine, samo šest žrtava seksualnog nasilja počinjenog tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji dobilo je zadovoljenje pravde putem Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji. Podignuto je tek 10 optužnica, od čega je pet sudskih postupaka pravosnažno okončano – podaci su nevladinog Fonda za humanitarno pravo (FHP) u Srbiji.

Preuzeto sa portala Radio Slobodna Evropa