Pomirenje bez odgovornosti nije dobro

Staša Zajović iz “Žena u crnom” o ulozi međunarodnih aktera i modelima tranzicione pravde na Balkanu: Ne bi bio bitan uopšte Donald Tramp, da to nije paradigma ponašanja dobrog dela međunarodne zajednice, koji niti zna šta se dešavalo tokom devedesetih, niti ih zanima.

A često daju naloge svojim marionetama, u stilu kolonijalnih gospodara, koji su besmisleni, cinični i uvredljivi za zdrav razum. Oni kada hoće da urade nešto na tzv. pomirenju, deluju u skladu sa svojim interesima, a ne interesima i potrebama žrtava, kaže u razgovoru za Danas Staša Zajović iz nevladine organizacije „Žene u crnom“, u odgovoru na pitanje kako je doživela izjavu predsednika SAD Donalda Trampa da je bilo lepo gledati kako se lideri Kosova i Srbije grle u Beloj kući, a do juče su se ubijali.

Zajović podseća kako su ti međunarodni akteri 2015. godine od Aleksandra Vučića, koji je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata, napravili žrtvu.

– Vidite šta su oni uradili, samo Vučićevo prisustvo 2015. godine u Srebrenici je bilo uvredljivo. Uvredljivo za bilo koje razumno biće, jer to je kao da je glavešina nacističke Nemačke otišao u Aušvic. Potpuno kontraproduktivno nametanje modela tranzicione pravde. Kao i ova njegova poseta Americi. Bacila je potpuno u zasenak odgovornost Srbije. To su isto radili i sa Borisom Tadićem. Taj njihov model pretpostavlja pomirenje bez odgovornosti.

*Kao da su kosovski Albanci dobili državu, a Srbija zaboravljanje odgovornosti za zločine?

– Potpuno zataškavanje odgovornosti Srbije za zločine na Kosovu. Da li to znači da ćemo posle ovakvih činova nivelacije zaboraviti koliko ima masovnih grobnica Albanaca? Da li ćemo poštovati ono što traži Stejt department da se sudi Guriju za ubistvo braće Bitići? Da li ćemo zatvoriti oči pred Batajnicom? SPC je tamo izgradila crkvu na kostima albanskih žrtava… Za kolonijalne sile, mir nikada nije povezan sa kažnjivošću zločina i sa pravdom, a žrtve pretvaraju u suvišnu robu u korporacijama i fabrikama. EU je pogotovo nakon ovog izliva mržnje prema izbeglicama, od 2015. godine, propustila da izvrši pritisak na balkanske tirane da makar poštuju međunarodne rezolucije. Kako to da EU nije učinila ništa da uslovi ove države da, umesto kulture slavljenja ratnih zločinaca, izgradi kulturu odgovornosti i ljudskih prava?

*Da li ispunjavamo osnovne preduslove tranzicione pravde?

– Mora da se ima nacionalni konsenzus o tome. Latinskoj Americi, recimo, niko nije pomagao. Ni međunarodni sudovi ni išta drugo. Nikoga nije bilo, ali nema nijedna instanca, ni leva, ni desna, unutar koje nije postignut konsenzus oko jedne stvari – režim Pinočeov je bio fašistički! Tačka, završeno! Niko ne spori kakva je bila vojna hunta, ni na nivou vlasti, nigde. Ovde imamo saglasnost podanika i režima oko negiranja. Stvari su se mnogo otele, mnogo je gore nego što se moglo zamisliti. Ne postoji konsenzus oko činjenica rata i ne samo to, one se izvrću, sudske presude se revidiraju. Tako je jer su se na vlast vratili počinioci zločina.

*Toliko su dugo na vlasti da je to već postalo normalno, niko to ne više ne dovodi u pitanje, da su se zločinci vratili na vlast.

– To je zombizacija društva, kolektivno saučesništvo sa ekipom zločinaca, selektivno pamćenje i zaboravljanje. Kad se zločinci vraćaju na vlast, onda oni brišu i proglašavaju kulturnu, političku ali i moralnu amneziju. Društvo moralne neosetljivosti i anesteziranosti. Vučić je dolaskom na vlast, ratove i ratne zločine Srbije, proglasio nepostojećom temom. To je opasno za nas same, ne samo za žrtve. Konc logori su bili po Srbiji. Kad se rat vrati kući, za proizvodnju leševa i suvišnih ljudi koriste se svoji građani.

*Mislite na zombizaciju ljudi koji nisu imali direktni odnos sa zločinom, već su bili žrtve propagande?

– U kreiranju i opravdavanju zločina učestvovao je širok krug ljudi. Toliki je broj nepravedno izostavljenih iz krivičnog gonjenja, nekažnjenih zločina verskih, kulturnih institucija, medija. Početkom dvehiljaditih, do ubistva Đinđića, postojao je prostor za otvorenost, to sam videla na terenu, tu potrebu ljudi da saznaju. Želja da se pogleda u ogledalo vlastiti odraz. Puno ljudi pokušavalo je, hrabro i uz velike rizike, da se suoči. Žene iz malih gradova, sa kojima radim, puno su govorile o prošlosti i odgovornosti. To je veliki zalog za budućnost. I dan danas govore žene iz Vlasotinca, Leskovca, Kraljeva… Povratak ljudskosti je jako bitna stvar. Za to nam ne trebaju projekti i međunarodna zajednica. To su skromne i obične stvari, gde može da se uradi mnogo više nego na velikim projektima. Ali, nije spektakularno, medijski atraktivno, ne privlači pažnju međunarodnih donatora.

*Mogu li se obični ljudi, utučeni siromaštvom i strahom, opravdati?

– Komplikovano je to u jednoj totalitarnoj matrici, jer znaju ljudi koliko režim kažnjava one koji govore istinu, kako progoni one koji traže činjenice. Onda se pitaju ako je za ovo potrebna ovolika hrabrost, šta ćemo mi da radimo od naših malih života… S druge strane, ta ista matrica ima jednu robovsko eksploatacionu snagu. Ljudi su postali suvišna roba i žrtve profita. Isto kao što su ranije bili oni u Srebrenici.

Ne zavisi sve od međunarodne zajednice

– Ne zavisi sve od međunarodne zajednice. Neproduktivno je osloniti se samo na pravdu na tom institucionalnom nivou, jer je to industrija, profitabilan posao. Ti inženjeri tranzicione pravde se sele iz jedne u drugu zonu, ne udubljuju se u lokalne probleme. Ne verujem u poverenje i pomirenje odozgo. Pomirenje može da dođe samo odozdo, a onda zajednice žrtava moraju da budu potpuno nezavisne, ne mogu da se rukovode međunarodnim potrebama i projektima, nego je to ozbiljan posao svih nas, civilnog društva, da nekako vrše pritisak da zajednice žrtava učestvuju u građenju kulture pamćenja i sećanja. U radu na terenu videla sam da je mnogo bitnije da dugotrajno razgovaramo i strpljivo slušamo. Bitno je da se međusobno priznaju patnje i dostojanstvo, smatra Staša Zajović.

Preuzeto sa portala Danas