Neizdrživo je čekati kosti deteta

U okviru sesije „Javna svedočenja žrtava“ na Desetom forumu za tranzicionu pravdu, održanom u Beogradu 2014. godine, iz publike se za reč javila Desanka Pejčinović, raseljeno lice sa Kosova, koja je poslednji put videla svog devetnaestogodišnjeg sina Slobodana 26. marta 1999.  kada je posle doručka izašao u grad Peć.

„Ja sam Desanka Pejčinović iz Peći, majka sam Slobodana, deteta otetog u gradu u kojem je odrastao. Predstavnica sam Udruženja kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji. Teško je, mnogo je teško za nas, za majke, za žrtve. Za nas su ti naši članovi porodice i te žrtve juče oteti i ubijeni. Mi moramo nastaviti svom snagom ovako kako smo se borili više od 15 godina. Dakle, borba neće prestajati, ali, nažalost, gotovo da su svi roditelji otete dece pomrli, a nisu saznali istinu. Ja sam očekivala, a i sve naše porodice, mnogo više od REKOM-a. Mi smo očekivali da ćemo, ne samo preko REKOM-a, nego i preko drugih institucija, domaćih i stranih, mnogo brže se približiti istini. Ja sam lično, kao i porodice našeg udruženja, očekivala… Znate, nama je REKOM ovde blizu, Fond za humanitarno pravo je blizu, mi smo se hvatale i dalje se hvatamo za svakog. Čak i neprijatelja ne smatramo neprijateljem ukoliko će nam pomoći da se približimo istini“, rekla je Desanka.

Naglasila je da je teško godinama živeti u neizvesnosti i da su roditelji nestale dece spremni da „kleknemo i ponizimo se zbog naše dece, da oprostimo zarad istine ili barem da se približimo istini“. Desanka je potom pročitala pesmu „Ubico“ Dragice Majstorović, koju je napisala za njenog sina Ivana, učenika trećeg razreda gimnazije, otetog ispred zgrade u Prištini u avgustu 1999. godine, „dok je stajao sa svojom ličnom torbicom da krene u raseljeništvo“.

„Ubico, biće ti oprošteno, samo mi kaži gde si mi sina zakopao, da li si mu lapski kamen na grudi stavio ili si sipnički pijesak po njemu prosuo? Možda si ga u moju njivu položio. Kako si ga osudio, koju si mu krivicu pronašao, šta si mu na kraju rekao, da li si mu oči svezao ili si smelo u lice dete gledao? Ni ljubav još nije spoznao, ni žilet nije kupio da bi bradu obrijao, da mu naraste stalno je čekao…“

Nakon što je pročitala pesmu, Desanka Pejčinović je rekla: „Mi smo spremni da sve oprostimo i da poniženo stojimo zarad istine. Nema ih među mrtvima, nema ih među živima i zato ja molim, ne samo REKOM, nego sve druge ljude dobre volje, karakterne, širokog srca, da nam pomognu. Neizdrživo je čekati na kosti, da mu napravim grob, da mu se odužim kao majka. Možda sam vas opteretila, ali teško mi je, vi ćete me bolje razumeti nego drugi“.

Preuzeto sa portala Danas