Parazitska sećanja

Dominantna politika sećanja u današnjoj Srbiji ne ide putem distanciranja od zločina koje je srpska strana počinila u ratnim sukobima 1990-ih. Ali nije tačno reći, kao što se često govori, da se ti zločini prećutkuju, da srpske vlasti i deo javnosti koji ih podržava izbegavaju da se s tim zločinima suoče. Naprotiv, njima su danas mnogi ljudi na vlasti u Srbiji i oni bliski vlasti skoro opsesivno zaokupljeni. Neumorno o tome govore, a ne ostavljaju na miru ni neke od preživelih ratnih zločinaca, koji su odslužili kazne na koje ih je osudio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, nego ih pozivaju da o svojim ratnim iskustvima javno svedoče. Razume se, ne o tome šta nije valjalo u ratu, nego o tome šta je bilo za svaku pohvalu, mada je moglo da bude i bolje, kao što će sigurno biti sledeći put.

Ovakva svedočenja i suočavanja s prošlošću danas su uobičajena, takoreći svakodnevna, zato što u Srbiji, kad je reč o ratovima 1990-ih, preovlađuje stav da optužbe i osude Srba za ratne zločine počinjene u tim ratovima proizlaze iz međunarodnoj javnosti nametnutog i prema Srbiji neprijateljskog viđenje ovih sukoba, koje Srbija odbacuje i u svoje krilo prima sve svoje borce, pa i one koje svetski silnici i njihovi mediji i sudovi proganjaju i kažnjavaju zbog navodnih zločina, a u svojoj istoriji nalazi mesta za njihova nezaboravna junačka dela. Na primer, uz Cersku bitku. Jer za sećanje na ovu slavnu bitku s početka Prvog svetskog rata može da se zakači, kao neka vrsta memorijskog parazita, sećanje na navodne podvige Srba u toku poslednjih ratnih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

Peti element

Srpskom narodu se vekovima nanose nepravde, ali on je uprkos tome i baš zbog toga uvek bio i do danas ostao na strani pravde, ostvarujući u toku celog XX veka čudesne, biblijske podvige u borbi za nju. To je bila glavna poruka u govoru Zorana Đorđevića, ministra u Vladi Srbije, koji je on održao prilikom obeležavanja 105. godišnjice Cerske bitke u Tekerišu (19. avgust 2019). Ministar je posebno naglasio da su nepravde i traume koje je srpski narod doživeo samo učvrstile njegovo jedinstvo i odlučnost da se neumorno junački bori za pravičnost, koju on naziva „petim elementom“ prirode (pored zemlje, vode, vatre i vazduha?) i nalazi je u temelju srpskog nacionalnog karaktera. „Nepravda koja nam se nanosila kroz istoriju“, rekao je Đorđević, „zapravo je vezivno tkivo za jedinstvo i istrajnost našeg naroda u borbi za pravdu, taj peti element koji je omogućio čudo biblijskih razmera, toliko mnogo puta u istoriji srpskog naroda i države. Kada smo najpovređeniji, upravo tada smo najjači i tada najlakše dolazimo do trijumfa… Mi smo nepobedivi u pravičnosti“.

Ministar Đorđević je ponudio i objašnjenje porekla „petog elementa“, elementa pravičnosti u karakteru srpskog naroda, koji je došao do izraza u pobedi na Ceru i zahvaljujući kome je, kako je rekao, „srpski narod u XX veku uvek bio na pravoj strani“. Taj element potiče sa sela i iz narodnih epskih pesama. „Prosti srpski seljak koji je činio nukleus pobedničke srpske vojske“, objasnio je Đorđević, „nije imao uvida u zamršene diplomatske odnose svetskih imperijalističkih sila s početka 20. veka, ali je znao čitavu epsku poeziju napamet i etiku je poznavao bolje od bilo kog profesora sa prestižnih evropskih univerziteta“. Dakle, čudesne pobede u borbi za pravičnost Srbi na Ceru, kao i oni pre i posle njih, mogli su da postignu zato što se oduvek drže prirode i pravde kao njenog elementa i nisu podlegli dekadenciji i otuđenju od prirode koje je Evropi donela akademska učenost.

Nije ministar Đorđević imao vremena da se zadrži na pitanju kako Srbi uspevaju da ostanu nepobedivi u pravičnosti i danas kad srpskog seljaka od pre sto godina više nema, jer se on u međuvremenu promenio, urbanizovao i iškolovao, i ako sad nešto zna napamet to će teško biti junačke epske pesme. Ali, po svemu sudeći, ministar veruje da su Srbi u svom biću nekako sačuvali dovoljno prirodne prostote i dovoljno distance prema školskom znanju – o čemu svedoči i njegovo slobodno i naukom neopterećeno razmišljanje o elementima prirode – što im je omogućilo da budu moralni pobednici u svim bitkama u kojima su i posle Cera učestvovali, uključujući tu i one iz 1990-ih godina. Istina, Đorđević ove poslednje bitke ne pominje, ali nema sumnje da on, kad govori o tome da je srpski narod u XX veku uvek bio na pravoj strani istorije i zato doživeo mnoge nepravde i uvrede, pravi aluziju i na presude Haškog tribunala izrečene odgovornima za ratne zločine koje su počinile srpske vojne i paravojne jedinice u toku tih ratova i na bombardovanje Srbije kojim je u proleće 1999. godine NATO pakt naterao srpsku vojsku i policiju da se povuku sa Kosova.

Da je ovde reč o tendenciji da se, blago rečeno, kontroverzno sećanje na srpsku stranu ratova 1990-ih poveže sa u srpskoj i međunarodnoj javnosti nekompromitovanim sećanjem na slavnu bitku na Ceru, pokazuje upravo to što je Đorđević pobedu srpske vojske u ovoj bici predstavio kao „pobedu u pravičnosti“, biblijski čudesnu ali u stvari očekivanu, budući da su, kad je reč o borbi za pravdu, Srbi po prirodi nepobedivi. Shodno tome, čak i da su na Ceru bili vojno poraženi, oni bi ostali moralni pobednici, kao što su navodno to ostali i posle vojnih poraza koje su pretrpeli u poslednjim ratovima u Jugoslaviji. To znači, to bi trebalo da znači da se sećanje na te ratove takoreći spontano – zahvaljujući „petom elementu“, prirodnoj pravičnosti u srpskom nacionalnom karakteru – vezuje za sećanje na Cersku bitku, da su to delovi jedinstvene srpske nacionalne memorije.

Ili uz bitku na Ivankovcu, u kojoj su 18. avgusta 1805. godine Karađorđevi ustanici izvojevali važnu pobedu nad turskom vojskom. Obeležavanje 214. godišnjice ove bitke bilo je upriličeno u Ćupriji 18. avgusta 2019. godine, dan pre onog kojim je u Tekerišu odata počast borcima bitke na Ceru. Ovde je glavni govornik bio Zoran Antić, državni sekretar u Ministarstvu na čijem je čelu njegov imenjak Đorđević. Da li po ministrovom uputstvu ili spontano, zahvaljujući idejnoj bliskosti s njim, tek i Antić je sećanje na pobedu Karađorđevih ustanika nad turskom vojskom izvojevanu 18. avgusta 1805. godine povezao sa sećanjem na nepravde i duševne rane koje je u naše vreme svet naneo Srbima. Ni on nije pomenuo ratove 1990-ih, NATO pakt i Haški tribunal, ali je upotrebio sredstva patriotske retorike koja se u Srbiji već dugo koriste kad se govori o tim ratovima i srpskim neprijateljima u savremenom svetu. Kako je izvestila „Politika“, Antić je rekao da „sećanje na slavnu prošlost moramo negovati i čuvati kako bi neke nove generacije imale čime da napajaju svoju ozlojeđenu dušu od belosvetskih napravdi i nedaća“.¹ Tako smo dobili primer koji pokazuje da se dominantna politika sećanja u današnjoj Srbiji ne usteže od toga da i sećanje na Prvi srpski ustanak – na Srpsku revoluciju, kako ga je nazvao Leopold Ranke – iskoristi tako što će ga staviti u službu aktiviranja sećanja na takozvane belosvetske nepravde koje u novije vreme trpe Srbi i Srbija.

Besmrtni puk

Istom cilju može da posluži i sećanje na Drugi svetski rat, na doprinos Srba pobedi saveznika nad fašizmom. O tome svedoči način na koji je ove godine u Nišu obeležen 9. maj, Dan pobede u Drugom svetskom ratu. U ovom gradu i u još dvanaest drugih srpskih gradova u program obeležavanja Dana pobede bila je uključena manifestacija pod imenom „Besmrtni puk“, defile potomaka boraca, učesnika ovih ratova, koji nose panoe sa njihovim fotografijama. Defilei „Besmrtnog puka“ prvi put su u srpskim gradovima organizovani na Dan pobede 2016. godine, po ugledu na istoimenu manifestaciju u Rusiji, koja se i tamo održava od nedavno, od 2012. godine. U međuvremenu je u Beogradu osnovana Fondacija Besmrtni puk Srbija.

Niški defile je ove godine (9. maj 2019) privukao pažnju javnosti zato što je na čelu kolone koja je prošla niškim ulicama bio penzionisani general Vladimir Lazarević, koga je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio na 14 godina zatvora kao odgovornog za najteže zločine protiv civila počinjene tokom rata na Kosovu 1999. godine.² Na kraju defilea Lazarević je, obraćajući se okupljenom narodu, rekao da „Besmrtni puk“ u Srbiji „simbolizuje samo fotografije boraca i patriotizam srpskog naroda bez obzira na snagu neprijatelja koji napada“, i istakao da o tome svedoče primeri iz starije i novije srpske istorije, „počev od srpsko-turskih ratova, preko ratova za spas srpskog naroda na prostoru bivše SFRJ, do poslednjeg rata pre 20 godina i odbrane od NATO agresije“. U stvari ni njegova pojava na čelu „Besmrnog puka“ ni reči kojima se u tom počasnom svojstvu obratio okupljenima nisu predstavljali iznenađenje. Jer Lazarević je skoro doslovno ponovio glavno mesto u govoru kojim je 9. maja prošle godine defile „Besmrtnog puka“ u Beogradu pozdravio Nikola Selaković, generalni sekretar Predsednika Republike. Selaković je tada posebno naglasio da učesnici beogradskog defilea ne nose samo fotografije boraca koji su izgubili život u Drugom svetskom ratu, već i onih koji su „svoj život položili na oltar otadžbine u Prvom svetskom ratu, kao i onih koji su branili domovinu devedesetih godina, a posebno 1999. godine“.³

Zbog toga što je pažnja javnosti bila fokusirana na Lazarevića na čelu „Besmrtnog puka“ u Nišu, ostao je skoro nezapažen govor koji je istom prilikom održao Nenad Popović, ministar u Vladi Srbije i počasni predsednik Fondacije Besmrtni puk Srbija. Šteta, jer taj njegov govor – jedan od onih koji se u medijima zovu „nadahnuti“ – zaslužio je više pažnje. I on je u karakteru srpskog naroda našao duboku, takoreći iskonsku privrženost najvišim etičkim vrednostima, ono što je Zoran Đorđević nazvao „petim elementom“. To su i za Popovića vrednosti koje je srpska strana odbranila i u ratovima 1990-ih. Ali za razliku od Đorđevića, on nije posebno izdvojio nepobedivu srpsku pravičnost, nego je u srpskoj duši video u istoj meri prisutne i snažne ljubav prema slobodi i veru u Boga, i one nepokolebljive i nepobedive.

Još više se ministar Popović u Nišu odvojio od ministra Đorđevića u Tekerišu kad je istu konfiguraciju nacionalne duše, iste etičke vrednosti, našao kod još jednog naroda, kod Rusa. „Duboko u duši srpskog i ruskog naroda“, rekao je on, „postoji ta ljubav prema slobodi, koja pokreće u najtežim trenucima stradanja nezaustavljivu snagu patriotizma i rodoljublja koju nijedan neprijatelj ne može savladati“. Dva naroda, jedna duša, jedna borba, a protiv njih jedna vrsta neprijatelja, jedno bezdušje, nemoralni svetski silnici. „Zbog svetske politike“, objasnio je ministar Popović, „koja je zbog sitnih interesa ogrezla u nemoral, duhovni naslednici nekadašnjih fašističkih agresora postaju žrtve agresije i saveznici, a Srbi i Rusi, istinske žrtve agresije nacizma i istinski pobednici, postaju agresori koje treba poniziti i slomiti im slobodarski duh. Zbog toga što ne damo svoju slobodu i svoju otadžbinu Srbiju, zbog toga što želimo i vodimo svoju politiku i branimo svoje interese i svoj narod, zbog toga su nas zverski bombardovali pre dvadeset godina i zato žele da nam oduzmu naše Kosovo, mesto rođenja naše nacije, države i crkve. Našoj ruskoj braći uvode necivilizacijske sankcije…“

Ovo rusko-srpsko zajedništvo duša, a otuda i ista istorijska sudbina i isti politički položaj u svetu danas, ohrabrili su Popovića da svoje izlaganje završi ne samo odavanjem počasti srpskim junacima iz ratova 1990-ih, u ime toga što su se navodno i oni borili za iste one ideale za koje su se u Drugom svetskom ratu, zajedno sa ruskim narodom, žrtvovali njihovi preci, nego i najavom novog rata. To će biti neka vrsta replike rata na Balkanu 1941 – 1945, u kome će se Srbi opet boriti protiv nacista, ustaša i balija, i koji će se opet završiti velikom pobedom, jer će Ruska braća opet doći i pomoći da se rat dobije, i – što je za Popovića najvažnije – da Kosovo opet bude srpsko. „Srbiju niko nikada nije mogao da slomi“, podignutim tonom poručio je ministar na kraju svog patriotskog govora, „ni nemački nacisti, ni hrvatske ustaše, ni albanski balisti. Uvek smo ih pobeđivali, jer su na našoj strani bili istina, vera, pravda i Rusija! Već smo ih pobeđivali, pobedićemo ih opet! Dogodine u Prizrenu! Srećan vam svima Dan pobede. Živela Srbija! Živela Rusija!“

Mali Zejtinlik

I sećanje na spske borce poginule na Solunskom frontu već godinama služi kao „domaćin“ – kako proučavaoci biljnog i životinjskog sveta nazivaju vrste čije resurse koriste paraziti – jednom u najmanju ruku etički i politički suspektnom sećanju na Srbe u ratovima 1990-ih. Reč je o sećanju na pripadnike Sarajevsko-romanijskog korpusa (SRK) Vojske Republike Srpske poginule za vreme rata u BiH, koji je ovaj korpus proveo na položajima oko Sarajeva. Zbog ratnih zločina koji su tom prilikom počinjeni, pre svega zbog terora nad civilnim stanovništvom, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio je dvojicu od trojice komandanata SRK-a: Stanislava Galića na doživotni zatvor; Dragomira Miloševića na 29 godina. I u presudi Pretresnog veća ovog suda izrečenoj Radovanu Karadžiću, govori se o zločinima za koje je odgovoran ovaj korups. „Pretresno veće“ – stoji tu – „konstatuje da je od kraja maja 1992. do oktobra 1995. civilno stanovništvo grada Sarajeva bilo izloženo granatiranju i snajperskim napadima od strane snaga bosanskih Srba, tačnije Sarajevsko-romanijskog korpusa (SRK). Tokom celog tog perioda, jedinice SRK držale su položaje na brdima oko grada, okruživši ga i držeći ga pod opsadom. Sa svojih položaja namerno su pucali po civilima iz snajpera, a gađali su i tramvaje. Praksa gađanja civila iz snajpera bila je uobičajena i neprekidna. To se radilo skoro svakodnevno i trajalo je uglavnom nesmanjenim intenzitetom sve vreme sukoba. Sarajevski civili bili su gađani iz snajpera dok su išli po vodu, hodali po gradu i vozili se javnim prevozom. Osim toga, iz snajpera se pucalo po deci dok su se igrala ispred svojih kuća, šetala sa roditeljima ili se vraćala kući peške iz škole, pa i dok su vozila bicikle. Jedinice SRK otvarale su snajpersku vatru na civile sa mnogobrojnih ozloglašenih lokacija po celom gradu gde su uspostavile profesionalno izgrađena, dugotrajna snajperska gnijezda“.

Ove presude i druga svedočanstva što govore o pogibiji i stradanju sarajevskih civila tokom opsade ovog grada, koju su držale jedinice SRK-a, nisu sprečile vlasti Republike Srpske da odmah po završetku rata pristupe izradi memorijala i komemoracijskih rituala posvećenih sećanju na poginule komandante i borce ovih jedinica, kao na heroje bez kojih ne bi bilo Republike Srpske. U tom cilju u ovom bosansko-herecegovačkom entitetu 16. juna obeležava se Dan odbrane Sarajevsko-romanijske regije, a najvažniji deo prigodnog programa odvija se na Vojničkom spomen groblju nastalom 1996. godine u Sokocu, varošici na planini Romaniji. Ove godine glavni govornik na tu upriličenoj komemoraciji borcima SRK-a bio je Milan Torbica, general Vojske Republike Srpske. „Zahvaljujući uspešnom rukovođenju Sarajevsko-romanijskim korpusom prvog komandanta generala Stanislava Galića i Vrhovne komande“, rekao je Torbica, „uspeli su da očuvaju ovu teritoriju i narod i obezbede uslove za stvaranje Republike Srpske“.

Međutim, ni on ni drugi govornici i učesnici ovog komemorativnog skupa, nisu pominjali Solunski front, kao mesto borbe slično brdima oko Sarajeva na kojima su se borili pripadnici SRK-a. Za to nije bilo potrebe. Jer kad su tu, na Vojničkom spomen groblju u Sokocu, oni su u stvari na Solunskom frontu, kao što su i srpski borci kojima se tu odaje počast u stvari pali u borbama na tom frontu. Naime, od pre desetak godina (nisam našao podatak od koje godine tačno), Vojničko groblje na Sokocu, na kome je sahranjeno oko 1000 boraca SRK-a, dobilo je ime „Mali Zejtinlik“. Do toga je navodno došlo spontano, kad su posle poslednjeg rata turisti iz Republike Srpske posećivali Zejtinlik, srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata u Solunu, i pod utiskom tu viđenog, počeli groblje u Sokocu da zovu „Mali Zejtinlik“.

Ali nije se ostalo samo na ovom tobože spontano iskrslom imenu kao kopči koja će Srbe iz SRK-a povezati sa Srbima sa Solunskog fronta, u ime ideje da su se svi oni borili za istu srpsku stvar. „Preduzetnici sećanja“ iz Republike Srpske dosetili su se dosad neviđenog poteza u politici memorijskog parazitiranja. Naime, dali su da se nadgrobni spomenici na Vojnom spomen groblju u Sokocu izrade kao kopije onih na Zejtinliku, sa kamenim krstovima u istom takozvanom srpsko-vizantijskom stilu. Na taj se način želelo postići da groblje u Sokocu, na kome su sahranjeni poginuli borci Sarajevsko-romanijskog korpusa, još više, ne samo po imenu, bude u prostoru izmešten, a po sećanju čijem čuvanju služi, pripadan, nerazdvojan deo groblja u Solunu na kome su pohranjeni posmrtni ostaci srpskih vojnika koji su učestvovali u jednoj od najvažnijih bitaka Prvog svetskog rata, i za to dobili nepodeljena priznanja saveznika.

To što su zemlje koje su u tom ratu bile srpski saveznici, u toku ratova u Hrvatskoj i BiH 1991-1995. godine i rata na Kosovu 1998-1999. godine bile protiv Srbije, a posle tih ratova se potrudile da odgovorni za u tim ratovima počinjene zločine – među njima i glavne srpske političke i vojne vođe – budu izvedeni pred međunarodni sud, očigledno ne predstavlja veći problem za politiku parazitskog useljavanja sećanja na ratne „podvige“ Srba koji su opsedali i terorisali Sarajevo u sećanje na slavne srpske Solunce. Nema za tu politiku problema ni kad je reč o memorijskoj obradi drugih, takođe etički suspektnih postupaka srpskih snaga u ratovima 1990-ih, obradi putem njihovog parazitskog „kačenja“ za nekompromitovana mesta sećanja srpske nacionalne istorije, za slavne bitke iz Prvog srpskog ustanka i Prvog i Drugog svetskog rata. Srbi su se – kazaće vam oni koji su smislili i danas praktikuju ovu vrstu nacionalne memorije – u svim ovim slučajevima, na svim frontovima, borili i ginuli za pravdu i slobodu, a što za to danas ne nailaze na razumevanje svojih nekadašnjih saveznika posledica je moralnog posrnuća tih saveznika, koji su danas samo jedna beskrupulozna „belosvetska mafija“.

Od raznih pitanja koja se u vezi sa ovim parazitskim sećanjima mogu postaviti, dva mi se čine najvažnija. Prvo: koliko dugo politika sećanja zasnovana na integraciji ratnih zločina u nekompromitovanu nacionalnu istoriju može da bude efikasna, te da li se može očekivati da će jednom doći vrema kad će vlast u Srbiji moći da se zadobije i zadrži bez oslanjanja na zločin i zločince. I drugo, koje je u stvari, nastavak prvog pitanja: koliko dugo etički i politički kapital stečen u prošlosti, zahvaljujući kome su Srbija i Srbi dugo bili uvaženi i poštovani u Evropi, i na kome se zasniva njihovo samopoštovanje, može da traje kad se ovako nemilice troši, kad na njegov račun već dugo žive sećanja na ratne zločine i zločince iz 1990-ih godina. Bojim se da su rezerve pri kraju.

Ivan Čolović

Preuzeto sa portala Peščanik