„Nismo bili krivi ni za šta, ali su zlo usmerili ka nama“

Iva Radić 28 godina traga za telom svoga oca, žrtve ratnog zločina, govori za Danas. Iva je imala osam godina kada je njenog oca, teško bolesnog i zbog distrofije mišića, vezanog za kolica još od šesnaeste godine, u nepoznatom pravcu odvezao njegov prijatelj.

Tada se tako činilo, te 1991. godine, da je Jovan Radan, dobar prijatelj i uvek dobrodošao komšija Miji Radiću. Kada je počeo rat u Hrvatskoj, razaranje Vukovara, najbliži rođaci Mije Radića iz Splita poručili su mu da je dobrodošao, zajedno saŽćerkom Ivom, ali ne i njegova supruga, Jelena srpske nacionalnosti i njene dve ćerke iz prvog braka.

Porodica Radić odlučuje da se početkom septembra 1991. godine skloni u Srbiju kod Jelenine rodbine. „Njemu je činjenica da ga najbliži rođaci zbog suprugine nacionalnosti odbacuju bila zastrašujuća“, počinje priču Iva Radić.ŽUbrzo je postalo jasno da je Jelenina porodična kuća premala za dve porodice različitih navika. „Sedeći u svojim kolicima ispred te kuće u Karavukovu, zagledan preko kanala u vukovarsku stranu koja se dimila od baruta, Mijo je jednog popodneva od nemoći zaplakao iz sveg glasa. Nezaustavljivo je ridao pred svojom decom prvi i jedini put“, priča nam Iva. Nakon razmatranja opcije da odu u novu neizvesnost u Novi Sad, na Ivin osmi rođendan 28. novembra 1991. porodica odlazi iz Karavukova u potrazi za stanom u Odžacima koji su tada prepuni izbeglica i rezervista. Pronalazi trošan stan pun vlage i pacova, gde će živetiŽgodinu dana i kiriju plaćati u nemačkim markama. Ušteđevina se brzo topi i porodica pokušava da se ispomogne švercom robe na lokalnoj pijaci. Tokom oktobra 1991. u Odžacima porodica Radić svakodnevno prati vesti iz Vukovara, na radiju su objavljivali imena poginulih sugrađana. Vest da je Mata Vukušić, Mijin dugogodišnji prijatelj poginuo, posebno ga pogađa. U Miji raste potreba da obiđe porodični dom.

U ranim jutarnjim satima 8. novembra 1991. Mijo, Jelena, Iva i Nela odlaze u Vukovar da vide u kakvom je stanju kuća. Na ulasku u Vukovar oko 14:30 časova, porodicu zaustavljaju na Veleprometu gde je postavljen kontrolni punkt. Porodica ostaje u automobilu i čeka odobrenje da nastavi put. Sedeći u automobilu, Mija Radić, u jednom trenutku, ugleda Marka Crevara i izvesnog LJubinka.

Obzirom da je Crevar bio komšija porodice, Mijo govori Jeleni: „Evo, vidiš to je mali Marko Crevar“. NakonŽdva do tri sata, porodičnom automobilu prilazi Žarko Leskovac koji odvodi Jelenu i Nelu na ispitivanje dok Iva i Mijo ostaju u automobilu. Jelenu i Nelu, suprugu i ćerku Mije Radića, ispitivao je Nenad Žigić, koji je tada saopštio Jeleni da Miju Radića moraju da odvedu u Negoslavce. Jelena sva uznemirena, priseća se Iva Radić, saopštava suprugu da joj je Žigić rekao da njega moraju ispitati u Negoslavcima, selu nadomak Vukovara. Na to je Ivin otac rekao da se smiri i da ako mora da ide, da će otići, reći sve šta ga pitaju i vratiti se. Nakon toga, priseća se Iva, izvode je iz automobila i spajaju sa Nelom i Jelenom, dok Jovan Radan odvozi Miju u Negoslavce. Jelenu i njene dve ćerke smeštaju u podrum gde se nalazi dosta ljudi, prepričava tragični događaj sagovornica našeg lista.

U proleće 1992. Jelena ostavlja decu u Odžacima i vraća se u Vukovar da bi sačuvala porodičnu kuću u kojoj je tad smešten Crveni krst. Kuća je ozbiljno oštećena i opljačkana. Komšije navodno nemaju informacije o nestalom Miji i Jeleni savetuju da se ne raspituje da ne bi doživela sličnu sudbinu. Uz mnogo muke, Jelena uspeva da povrati porodičnu kuću svog supruga. Iva zbog velike vezanosti za majku, početkom 1993. takođe dolazi da živi u još uvek razoreni Vukovar. Kaže da je Radan bio u Vukovaru sve do 1998. godine, do povratka grada pod hrvatsku kontrolu, kao i da je radio kao direktor Vuteksa.

„Kišni dan je. Imam deset godina, 1993. godina je. U Vukovaru sam sa majkom. Prolazim pored kuće Jovana Radana na putu do škole. On pušta na mene svoje dve doge. Nešto im je rekao, one su dotrčale do mene. Išla im je pena na usta i režale su. Viknula sam: Čika Joco, pozovite ih! Sećam se njegovog grohotnog smeha pre nego što ih je pozvao… Otrčala sam kući jer sam se upiškila od straha. Više tuda nisam išla u školu“, priča nam Iva Radić.

Seća se da su i drugi ljudi promenili odnos prema njoj i njenoj majci, ne samo Jovan Radan. „Jagoda i Čedomir Tomašević bili su nam komšije. I oni su primer kako rat utiče da iz ljudi izađe nešto najgore. Nismo bili krivi ni za šta, ali očito su svo zlo usmerili ka nama“, saopštava sagovornica Danasa. „Usled rata, ostali smo bez kuće, bez auta. Moja majka je jednog dana krenula da prodaje robu na pijaci. Nabavila je neku prikolicu koja se kači na biciklo kako bi mogla da preveze robu. Pao je sneg, pa tog dana nije mogla biciklom. Gurala je tu prikolicu. Bilo je zaleđeno, nezgodno je stala i pala. Jagoda se tome smejala u svojoj toploj prodavnici preko puta. Nije joj pomogla… Ostali smo bez ičega“ Moja majka je prala veš sapunom, nagnuta nad kadom, jer su nam iz kuće sve pokrali. Ja sam se u to vreme još družila sa Jagodinim ćerkama i u jednom momentu sam ušla u njihov toalet. U kupatilu sam prepoznala našu veš mašinu, koju su mama i tata kupili pred rat, a na kojoj sam ja šestarom izrezala svoje ime – Iva…“, priseća se Iva traumatičnog detinjstva.

Ne mogu da shvatim, nastavlja priču sagovornica Danasa, da ljudi mogu da budu toliko licemerni. „Prošlo je 28 godina. Sigurna sam da Jagoda i Čedomir znaju šta se desilo mom ocu. Ali, nikome nije palo na pamet da nam bar anonimno pošalju pismo ili meil. Kao da nemaju trunku griže savesti. Kada sam stala pred Radana, nadala sam se da će bar malo odreagovati, ipak sam ja dete njegovog druga…“, kaže Iva Radić.

Pitanje oko dve hiljade nestalih, za koje porodice i najbliži ne znaju gde su im tela, ili, na koji način i ko ih je ubio, stalna je tema, ili, preciznije – problem – u odnosima Srbije i Hrvatske. Neki pomaci, ocenjuje naša sagovornica, događaju se sada kada se uključio Veran Matić, specijani izalanik predsednika Srbije zaŽproblem nestalih sa Hrvatskom. „Nadam se da će naš zajednički angažman pobuditi ljude koji nešto znaju da nam to i prenesu. On je tražio informacije od VBA, BIA, ali nigde nije uspeo da pronađe bilo kakve podatke. Svedočenja bi pomogla u novim pretragama dokumenata. U svakom slučaju bilo bi dobro kada bi se i njemu slale informacije na adresu veran.matic@fondb92.org“, zaključuje sagovonica našeg lista.

Podnete tužbe

Podnela je tužbu za ratne zločine u oba tužilaštva, srpsko i hrvatsko. U hrvatskom su joj rekli da dva tužilaštva ne sarađuju i da se tu ništa ne može uraditi. Sagovornica Danasa kaže da se ne boji ničega sem istine za kojom traga. Iz medija je saznala da je Marka Crevara Tužilaštvo za ratne zločine Srbije optužilo je da je kao čuvar zatvora u Sremskoj Mitrovici tukao hrvatske ratne zarobljenike iz Vukovara koje je, inače, poznavao. A reč je, kako kaže, o „malom“ Marku Crevaru kojeg je njen otac prepoznao dok su sedeli u porodičnom automobile, u dvorištu „Veleprometa“ tog kobnog osmog novembra 1991.

Preuzeto sa portala Danas