Povodom presude Višeg suda u Beogradu u predmetu Lovas
Viši sud u Beogradu doneo je 20. juna 2019. godine, u ponovljenom postupku, presudu kojom je osmoricu optuženih oglasio krivim za ratni zločin izvršen tokom oktobra meseca 1991. godine u Lovasu (Hrvatska) i osudio ih na kazne zatvora u trajanju od četiri do osam godina. Petorici optuženih kazne su smanjene u odnosu na one koje su im izrečene u prvom prvostepenom postupku, dok su trojici optuženih kazne ostale iste. Na kaznu zatvora u trajanju od osam godina osuđen je Milan Devčić, Saša Stojanović na sedam, Zoran Kosijer, Željko Krnjajić i Jovan Dimitrijević na kazne zatvora u trajanju od po šest, na kazne zatvora u trajanju od po pet godina osuđeni su Darko Perić i Radovan Vlajković, a Radisav Josipović osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da su, zbog propusta u radu Tužilaštva za ratne zločine (TRZ), za zločin u Lovasu osuđeno samo nekoliko izvršilaca, kao i da su izostavljene mnoge žrtve, a izrečene kazne su preniske u odnosu na težinu zločina koji je počinjen.
Tok sudskog postupka
Optužnica
Prvobitnom optužnicom, 14 optuženih TRZ je teretilo da su, kao pripadnici različitih formacija (JNA, dobrovoljačka grupa „Dušan Silni“, te predstavnici novouspostavljene lokalne vlasti), tokom oktobra i novembra meseca 1991. godine, na području i u mestu Lovas izvršili napad na civilno stanovništvo, prema njemu nečovečno postupali, mučili, telesno povređivali i ubijali, što je imalo za posledicu da je smrtno stradalo ukupno 69 civila, a 12 civila je zadobilo teške i lake telesne povrede.
Ovom optužnicom su bili obuhvaćeni: Ljuban Devetak, Milan Devčić i Milan Radojčić kao pripadnici samostalno uspostavljene lokane civilno-vojne vlasti; Željko Krnjajić kao komandir Stanice milicije (SM) Tovarnik; Miodrag Dimitrijević, Darko Perić, Radovan Vlajković i Radisav Josipović kao pripadnici Teritorijalne odbrane (TO) Valjevo, čije su jedinice prepotčinjavanjem ušle u sastav Druge proleterske gardijske mehanizovane brigade (2. pgmbr) JNA i Petronije Stevanović, Aleksandar Nikolajidis, Dragan Bačić, Zoran Kosijer, Jovan Dimitrijević i Saša Stojanović kao pripadnici dobrovoljačke grupe „Dušan Silni”.
Prvostepena presuda
Viši sud u Beogradu doneo je 26. juna 2012. godine presudu kojom je sve optužene oglasio krivim zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu i osudio ih na kazne zatvora u rasponu od četiri do dvadeset godina zatvora, utvrdivši njihovu odgovornost za smrt 40 i ranjavanje 11 civila.
Drugostepena odluka
Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući po žalbama optuženih i njihovih branilaca, doneo je 9. decembra 2013. godine rešenje kojim je ukinuo presudu Višeg suda i predmet vratio na ponovno suđenje. Po nalazu Apelacionog suda, prvostepeni sud nije jasno obrazložio primenu instituta saizvršilaštva, odnosno nije jasno naveo u čemu se sastoji i koju je konkretnu radnju izvršenja preduzeo svaki od okrivljenih.
Ponovljeni postupak
Ponovljeno suđenje počelo je 4. marta 2014. godine, tokom kojeg su promenjena dva predsednika veća. Krivični postupak je obustavljen u odnosu na optužene Ljubana Devetaka, Milana Radojčića, Petronija Stevanovića, Dragana Bačića i Aleksandra Nikolajidisa, koji su u međuvremenu preminuli, dok je u odnosu na optuženog Miodraga Dimitrijevića postupak razdvojen, zbog njegove procesne nesposobnosti, što je dovelo do toga da je TRZ moralo da izmeni optužnicu, čime je broj žrtava sa prvobitnih 69 smanjen na 28.
Nalazi FHP-a
Neodgovorno postupanje TRZ-a
Ovaj postupak je jedan od najsloženijih i najobimnijih postupaka koji su se vodili pred Odeljenjem za ratne zločine, jer je obuhvatao veliki broj optuženih koji su pripadali različitim oružanim formacijama, više različitih događaja, veliki broj žrtava i svedoka. Uprkos kompleksnosti predmeta, koja sama po sebi dovodi do njegovog dužeg trajanja, ovaj postupak je dodatno prolongiran brojnim propustima u radu TRZ-a.
Prvobitnom optužnicom TRZ-a bilo je obuhvaćeno 69 smrtno stradalih žrtava, ali TRZ nije obezbedilo dovoljno validne dokaze o okolnostima njihovog stradanja. Obaveza TRZ je bila da još tokom trajanja istrage rasvetli činjenice o stradanju žrtava i da nakon toga optuži sve odgovorne, što je ono propustilo da učini. Umesto toga TRZ je optužilo samo manji broj odgovornih i više puta menjalo optužnice, jer je u međuvremenu nekoliko optuženih preminulo pa su, sledstveno tome, morali da smanje i broj žrtava čije se ubistvo tim optuženima stavljalo na teret. Tako su poslednjom preciziranom optužnicom obuhvaćena samo osmorica optuženih i 28 žrtava.
Selektivna optužnica
Tokom postupka izvedeni su dokazi koji ukazuju na odgovornost komandanta 2. brigade, pukovnika Dušana Lončara, koji je izdao naredbu za napad na Lovas u kojem je, pored ostalog, naveo da se selo očisti „od stanovništva koje je neprijateljski nastrojeno“. Nakon te Lončareve naredbe, u Lovasu je ubijeno 22 civila. Međutim, TRZ do danas nije procesuiralo ni Dušana Lončara, niti bilo kog od pripadnika JNA u lancu komandovanja. Protiv Lončara je FHP još 2016. godine TRZ-u podnelo krivičnu prijavu, za koju do danas nema informacija da li je TRZ po njoj postupilo.
Isto tako, TRZ optužnicom nije obuhvatilo ni zločine seksualnog nasilja. Iako su svedoci prilikom svedočenja tvrdili da je u Lovasu bilo silovanja u periodu koji obuhvata optužnica, te tvrdnje TRZ nije ispitalo. Slična situacija je bila i sa proterivanjem hrvatskog stanovništva iz Lovasa. Naime, iako je više svedoka tokom postupka svedočilo o tome da su meštani bili proterani iz Lovasa, ni te navode TRZ nije istražilo.
Visina izrečenih kazni
Prilikom obrazlaganja visine izrečenih kazni, predsednica veća je ukazala da je do smanjivanja kazni petorici optuženih (u odnosu na kazne koje su im izrečene u prvom prvostepenom postupku) došlo jer je veće bilo limitirano činjenicom da protiv ranije donete prvostepene presude TRZ nije uložilo žalbu, tako da sud u ponovljenom postupku nije optuženima mogao izreći strože kazne od onih koje su im ranije bile izrečene. Sud je takođe utvrdio da tokom postupka TRZ nije uspelo da dokaže neke radnje koje su nekim od optuženih stavljane na teret, zbog čega su te radnje izostavljene iz presude, a shodno tome su i kazne prilagođavane utvrđenom činjeničnom stanju.
Iz tog razloga FHP smatra da najveću odgovornost za manjkavost celog postupka, njegovo odugovlačenje, selektivnost kako lica koja su optužena tako i samih događaja koji su obuhvaćeni optužnicom, smanjenje kazni i razočarenje porodica žrtava koje dugi niz godina prate ovo suđenje – snosi TRZ.
Iako je postupak u ovom predmetu trajao 11 godina, TRZ za sve te godine nije ispravilo brojne nedostatke. Takvo postupanje može dovesti do obeshrabrenja porodica žrtava budućih postupaka da svedoče i prate suđenja, jer ovakvo postupanje TRZ kod njih ne može stvoriti uverenje da će pravda za smrt njihovih članova porodice biti zadovoljena.
