Deo kosovske istorije

Porodila se uoči rata. A onda je, sa šestomesečnom ćerkom, otišla u zbeg. Na putu ka Makedoniji 1999. godine nastala je fotografija koja je obeležila njen i život njene ćerke. I ušla u istoriju Kosova.

Selo Ivaja, opština Kačanik, 3. septembar 1998. Rat na Kosovu se rasplamsava. Veliki deo muškaraca već je pristupio UČK, kod kuća su ostale žene, deca i stariji ljudi.

Šerife Ljuta ima tada 22 godine. Trudna je. „Porođaj je bio izuzetno težak. Zdravstveno mi je bilo loše, ali to nije bio jedini problem. Lekari su mi rekli da bi trebalo da odem u Prištinu i da se porodim tamo, ali mi oni (srpske snage) nisu dali da idem. Tako da sam Besu donela na ovaj svet u porodilištu u Uroševcu“.

Bekstvo sa bebom u naručju

Ivaja, Kačanik, 8. mart 1999. Besa ima samo šest meseci kada njena porodica mora da beži iz kuće pred srpskim snagama koje se približavaju selu. Zajedno sa svima ostalima kreću put Makedonije.

Šerife nije imala vremena da ponese ništa, nikakvu odeću. U šporetu je ostao hleb kojeg je tog jutra pekla za porodicu. Uzela je bebu u ruke i pobegla.

„Sve te priče čula sam od majke“, priča danas Besa. „Vremenom sam shvatila šta se zaista tih dana događalo, shvatila sam kroz šta su sve prošli moji majka, otac i svi ostali Albanci. Slične sudbine imali su i drugi moji vršnjaci, oni koji su rođeni u to vreme. Često pričamo o tome. Priče su slične, ali istovremeno i različite.“

Šerife Ljuta nije sigurna kada je tačno snimljena fotografija na kojoj su ovekovečene ona i njena ćerka. „Ne znam koji je to tačno bio datum, da li je to bilo 3. ili 4. aprila 1999, ali se tačno sećam trenutka kada je fotografija snimljena. Bilo je tu mnogo snimatelja i foto-reportera, hteli su da urade i intervju samnom, ali nisam prihvatila. Bila sam toliko iscrpljena da nisam mogla ni da stojim.“

Ni Šerife ni njena porodica nisu znali za fotografiju sve do 2000. godine, dok je njen suprug Mirvat nije video na velikoj reklami pored puta ka Prištini: njegova supruga sa bebom u ruci na naslovnoj strani nedeljnika „Tajm“ od 12. aprila 1999. Ta fotografija postala je simbol patnji i egzodusa Albanaca pred srpskim snagama tokom rata. „Tek kasnije smo shvatili da smo moja ćerka i ja deo kosovske istorije“, kaže Šerife.

„Fotografija pokazuje sve – pokazuje izuzetno žrtvovanje moje majke koja me je, hodajući preko planina, danima i nedeljama nosila na rukama. Ona je simbol žrtve i svega onoga kroz šta je prošao naš narod“, kaže Besa.

„Svi smo mislili da je mrtva“

Fotografija ipak pokazuje samo delić onoga kroz šta je prošla majka sa bebom na rukama. „Nakon dugog pešačenja smestili smo se u jednu kuću sa još oko 300 izbeglica. Besa je prestala da plače, izgledalo je kao da se smrzla. Strašno smo se uplašili, svi smo mislili da je mrtva. Stavili smo je u šporet da se ugreje. Neki su rekli: Ako se oglasi, ponećemo je, a ako ne, onda je mrtva. Nakon desetak minuta dogodilo se čudo – beba je zaplakala. Izvukli smo je i uvili u ćebe koje čuvam i dan-danas. Zaorio se glasan aplauz“, sa suzama u očima priča Šerife.

Besa je i tu priču od svoje majke čula više puta. Kaže da nikada neće moći da joj se oduži onoliko koliko zaslužuje. Ali ona danas ima 20 godina, studira na Fakultetu političkih nauka u Uroševcu. „Kosovo ima velikih problema, ali je najvažnije to što je ono danas slobodno. Nadam se da će stvari početi da funkcionišu onako kako bi trebalo i da će se situacija popraviti“.

Besa ima mnogo planova za budućnost, a prvi je da završi master-studije. Kaže da je ne interesuje dnevna politika. „Kada smo na fakultetu, moje kolege najčešće pričaju o politici. Ja ih samo slušam i nikada ne poželim da se uključim u te rasprave“, kaže uz osmeh. I još dodaje da nikada nije ni pomislila da ode sa Kosova. „Želim da putujem i da posetim druge zemlje, ali svoju budućnost vidim na Kosovu“.

Besa želi da ostane na Kosovu, u zemlji koju voli. U zemlji čiji je simbol postala potpuno slučajno, zajedno sa svojom majkom.

Preuzeto sa portala DW