Kosovo: Sećanje na masakr muči preživele već 20 godina

„Kada je kolona žena i dece krenula prema Đakovici, počeli su da nas udaraju. Jedan čovek, Isuf Nuši, ranjen je granatom i oni su ga noževima sekli po telu”, priča Tahir Krasnići za BIRN.

119 muškaraca su podelili u četiri grupe.

„Prva grupa su činila deca od 13 do 17 godina. Naterali su ih da hodaju oko 30 metara iza nas i pogubili ih. Isto se dogodilo i sa drugom grupom. Ja sam bio u trećoj. Bilo je oko 20 vojnika sa mitraljezima”, prisetio se Krasnići.

Poslednja stvar koje se, danas 75-godišnji Krasnići seća, je trenutak kada je pokušao da izbegne drvo koje je bilo blizu njegovog lica dok su se ekzekutori pripremali za akciju.

Ne seća se kada su ga pogodila dva metka u levo bedro ili kada su počeli da pucaju po četvrtoj grupi meštana sela.

„Ne znam da li sam izgubio svest ili sam bio na drugom svetu. Sećam se samo toka vode u potoku u koji sam upao do pola, i sećam se leševa oko sebe. Bila je noć”, rekao je.

Priča nam da je u potoku ležao nekoliko sati bez micanja jer su kuće u blizini gorele i vatra je osvetljavala okolinu.

„U jednom trenutku sam se probudio i počeo sam hodati između leševa. Poslednji lik kog se sećam, bio je lik 17-godišnjeg Zaima, koji je došao iz drugog sela i bio je smešten u mojoj kući”, rekao je on.

Hodajući kroz potok, video je dva svoja rođaka koja su pobegla. Kasnije je video da je preživelo 13 ljudi. Svi su bili ranjeni.

„Hodali smo celu noć kroz potok i planinu dok nismo stigli do susednog sela Poluže. Tek tada sam video da su me pogodila dva metka. Nisam osetio da sam ranjen do tog trenutka”, ističe on.

Krv je tekla potokom

Bećir Krasnići, 79, je takođe preživeo masakr. Bio je u četvrtoj grupi, poslednjoj planiranoj za pogubljenje.

Kaže da je sve bilo gotovo za sat vremena.

„Bilo je pet i dve minute kada je horor počeo. Moj brat Pajazit je bio tamo. Imao je 45 godina. Video sam kada je pao na zemlju. Video sam kako i druge rođake ubijaju u trećoj grupi. Još je bio dan“, rekao je Bećir Krasnići.

Seća se da je, kada se približio mestu pogubljenja, video hrpu mrtvih tela. „Video sam krv posvuda, tekla je u potok. Onda su ispaljeni metci”, priča on.

Plač ranjenog je vratio Bećira u stvarnost.

„To je bio naš sused Murtezan. Onda smo puzali kroz potok i videli Tahira (Krasnićija) i ostale koji su preživeli. Tada sam video da srpske snage odlaze iz sela, koje je čitavo bilo u plamenu”, rekao je on.

Dan nakon toga, Tahir Krasnići se, zajedno sa nekim meštanima, vratio u selo da bi pokopao mrtve.

„Počeli smo da skupljamo tela i kopamo grobove. Da bismo kasnije mogli da ih identifikujemo, zapisali smo njihova imena na kaiševima i na drvenim daskama svakog groba”, objašnjava on.

„Neka tela su bila spaljena, tako da nisu mogla biti identifikovana. Tela smo zamotali ćebadima i najlonima doniranih od humanitarnih organizacija kućama koje su spaljene 1998. godine”, dodao je on.

U naredna tri dana, žrtve su se sahranjivale u tajnosti, jer su srpske snage u nekoliko navrata ulazile u selo i otvarale vatru u pravcu ljudi koji su sahranjivali mrtve.

Tahir Krasnići se dobro seća ta tri kišna i vetrovita dana 1999. godine, kada su čekali trenutak kada će srpske snage napustiti selo kako bi mogli da nastave sa sahranjivanjem tela.

„Neki od njih su ostali u otvorenim rupama i kiša ih je pokrila pre nego smo uspeli da ih pokrijemo zemljom”, rekao je on.

Pajazit Krasnići, takođe stanovnik Pustog Sela koji je izgubio 20 rođaka, godinama je prikupljao dokaze o masakru i žrtvama i sve to sročio u knjigu.

Rekao je da su neka tela nakon ubistva spaljena u traktorskoj prikolici. „Četiri od šest bila su tela dece. Najmlađi je imao 13 godina”, pojašnjava on za BIRN.

Srpske snage su se 21. aprila vratile u Pusto Selo i ponovo iskopale svih 106 žrtava bagerom.

„Stavili su ih u civilni kamion i odneli u pravcu Orahovca“, rekao je Pajazit Krasnići.

U junu 1999. godine, posmrtni ostaci ubijenih u Pustom Selu pronađeni su u tri masovne grobnice u Orahovcu, Prizrenu i Suvoj Reci. Ostaci osam žrtava još uvek nisu pronađeni.

Malić Fetahu iz susednog sela sela Žuti kamen je u masakru izgubio oca i nećaka koji su utočište našli u Pustom Selu.

Kazao nam je da je tek pre nekoliko meseci pronašao tri kosti svoga oca, koji je tada nestao.

„Čekali smo 20 godina da se pronađu tela. Koliko dugo treba da čekamo pravdu?“, pitao je on.

Njegov otac, Salih, imao je 83, dok je njegov nećak Blerim imao samo 13 godina.

Bećir Krasnići je 2009. godine svedočio pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) na suđenju srpskim zvaničnicima Vladimiru Lazareviću, Vlastimiru Đorđeviću, Nebojši Pavkoviću i Sretenu Lukiću.

Bivši generali Vojske Jugoslavije Pavković i Lazarević, bivši general srpske policije Lukić i bivši pomoćnik ministra Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Đorđević, proglašeni su krivima za ubistvo, deportaciju i nehumano postupanje prema kosovskim Albancima 1999. godine, uključujući i masakr u Pustom Selu.

Lazarević je osuđen na 14 godina zatvora i u međuvremenu je pušten na slobodu. Pavkoviću je izrečeno 22, Lukiću 20, a Đorđeviću 18 godina zatvora.

Bećir kaže da izrečene kazne nisu pružile pravdu žrtvama: „Najmanje što su zaslužili je doživotni zatvor“, rekao je on.

U nedelju je u Pustom Selu održana komemoracija povodom 20. godišnjice masakra.

Obraćajući se porodicama žrtava, gradonačelnik Orahovca, Smajl Ljatfi, rekao je da je to jedna od najvećih tragedija rata na Kosovu.

„Stotinu i šest ljudi je postrojeno i hladnokrvno pogubljeno po naređenju … a zatim ponovo pokopano sa ciljem da se unište tragovi zločina koji se nikada ne može sakriti. Time su Srbi počinili dvostruki zločin”, rekao je Ljatifi.

On žali što su direktni počinioci i dalje na slobodi.

Dvadeset godina kasnije Tahir Krasnići kaže da su on i Bećir Krasnići jedini koji su i danas živi.

„Svi ostali su preminuli. Ja želim da svedočim pre nego što umrem”, naglasio je Tahir Krasnići.

„Ali bojim se da neću dočekati taj dan“, dodao je on.