Negativan uticaj presude Apelacionog suda u predmetu Skočić na suđenja za ratne zločine u Srbiji

Povodom presude Apelacionog suda u Beogradu koja se odnosi na zločin počinjen u julu 1992. godine u mestu Skočić kod Zvornika, Fond za humanitarno pravo (FHP) održao je 6. jula 2018. godine konferenciju za javnost. Odlučujući u žalbenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu protiv pripadnika jedinice „Simini četnici“ za rušenje džamije i za ubistvo 27 romskih civila u selu Skočić u julu 1992. godine, dok je u odnosu na optužene Zorana Alića, Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića presudu preinačio i osudio ih zbog nečovečnog postupanja, narušavanja telesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja zaštićenih svedokinja.

Ivana Žanić, koordinatorka pravnog tima FHP-a, upozorila je da ova presuda Apelacionog suda sadrži ozbiljne pravne nedostatke koji će imati velikog uticaja na buduća suđenja za ratne zločine pred sudovima u Srbiji. Žanić je istakla da je, prema presudi Višeg suda u Beogradu, za zločin u Skočiću odgovorna jedinica „Simini četnici“ koju su činili dobrovoljci iz Srbije i koja je od aprila 1992. godine dejstvovala na području opštine Zvornik. FHP je 2008. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) podneo krivičnu prijavu za zločin počinjen u Skočiću. Tek dve godine kasnije, TRZ je podiglo optužnicu protiv pripadnika jedinice „Simini četnici“ za rušenje seoske džamije, ubistvo 27 romskih civila i za nečovečno postupanje protiv tri zaštićene svedokinje. Objašnjavajući tok sudskog postupka, Žanić je navela da su prvom prvostepenom presudom iz 2013. godine svi optuženi oglašeni krivim. Tu presudu je 2014. godine ukinuo Apelacioni sud u Beogradu i postupak je počeo iz početka. Drugom prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu iz 2015. godine svi optuženi su oslobođeni zbog nedostatka dokaza. Apelacioni sud je svojom poslednjom presudom, iz juna 2018. godine, potvrdio da optuženi nisu krivi za rušenje seoske džamije i ubistva Roma, dok je trojicu optuženih (Tomislava Gavrića, Zorana Đurđevića i Zorana Alića) osudio zbog nečovečnog postupanja prema tri svedokinje – za silovanje, seksualno ponižavanje i zlostavljanje.

Kao jedini pozitivan primer iz presude Apelacionog suda Žanić je navela da je sud utvrdio da su tri pripadnika „Siminih četnika“ nečovečno postupali prema tri žene – zaštićene svedokinje, od kojih su dve bile maloletne. Naime, sud je utvrdio da su ove žene bile pod vlašću ove jedinice nekoliko meseci, da nisu imale nikakvu kontrolu nad svojim životom, da su svakodnevno više puta silovane, seksualno ponižavane i terane da kuvaju hranu i spremaju kuće u kojima su boravili pripadnici ove jedinice. Takođe, sud je utvrdio da su osuđeni znali da svojim postupcima nanose patnje i poniženja ovim ženama i da im je to upravo i bio cilj.

Punomoćnica oštećenog Zije Ribića, Marina Kljaić je istakla da je presuda Apelacionog suda neodrživa iz nekoliko razloga. Prvo, zbog rigidnog tumačenja odredbi zakona o saizvršilaštvu. Ovom presudom Apelacioni sud je nametnuo nesrazmerno visok nivo dokazivanja postojanja saizvršilaštva u predmetima u kojima grupa ljudi u određenom vremenskom periodu čini brojne zločine. Pozivajući se na dotadašnju praksu sudova u Srbiji, Kljaić je navela da je u ranijim postupcima bilo potrebno dokazati da je određeni član grupe delovao u okviru jedinice i da se saglašavao sa radnjom izvršenja svakog njenog člana, želeći delo kao svoje. Ovom presudom Apelacioni sud je taj standard izmenio, tvrdeći da je potrebno da se dokaže svaka od radnji izvršenja svakog pojedinačnog člana te grupe. Ovakvim tumačenjem sud je nametnuo nesrazmeran i teško ispunjiv standard dokazivanja TRZ-u. Drugo, Apelacioni sud je neadekvatno tumačio odredbe o otežavajućim i olakšavajućim okolnostima. Tako prilikom odmeravanja kazne optuženom Zoranu Đurđeviću sud nije uzeo u obzir otežavajuću okolnost da je on već osuđivan za ratni zločin protiv civilnog stanovništva koji je počinio u junu 1992. godine u Bijeljini. Pored toga, Apelacioni sud nije bio ni konzistentan prilikom odmeravanja kazni, budući da je za ovaj počinjeni zločin, koji se odnosio na silovanje i seksualno zlostavljanje dve žene u Bijeljini, Đurđević bio osuđen na kaznu zatvora od 13 godina. Međutim, za silovanje i seksualno zlostavljanje zaštićenih svedokinja u Skočiću, koje je u kontinuitetu trajalo nekoliko meseci, Zoran Đurđević je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina, čime se, istakla je Kljaić, stiče utisak da je za domaći sud silovanje Romkinja prihvatljivije i manje važno.

Zijo Ribić, koji je kao osmogodišnjak preživeo streljanje svoje porodice i rođaka od strane pripadnika „Siminih četnika“, naveo je da je od početka sudskog postupka imao podršku FHP-a i da je verovao da će odgovorni za ubistvo njegovih roditelja, sestara i brata biti osuđeni. Kada su pripadnici ove formacije osuđeni prvom prvostepenom presudom, smatrao je da je to ispravno. Međutim, poslednja presuda ga je ostavila bez reči. Po njemu, sudovi u Srbiji poslali su jasnu poruku da život Roma nema vrednost, da Romi nisu ljudi i da za ubistvo romske populacije ne treba odgovarati.

FHP će u zakonskom roku Ustavnom sudu podneti ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje u odnosu na deo presude koji se odnosi na rušenje džamije i ubistvo Roma.

U vezi sa ovom presudom FHP je objavio i saopštenje, dostupno ovde.