‘U ratu sam izgubila muža i dom, ali se osjećam kao heroina’

„Važno je da oni koji su počini ratne zločine budu kažnjeni, bez obzira na to sa koje su strane. Ako ne budemo ćutali, ako otkrijemo zločine i masovne grobnice, imamo šanse za pomirenje“, rekla je na javom času Fonda za humanitarno pravo u Beogradu Suvada Selimović iz Zvornika, koja je tokom rata u Bosni i Hercegovini (BiH) izgubila 20 članova svoje porodice.

Ova žena imala je 27 godina i troje dece kada ju je rat, kao i veliki broj muslimana sa područja opštine Zvornik, naterao da napusti dom i pređe izbeglički put od Hrvatske, preko Slovenije pa nazad do rodnog Zvornika, gde i danas živi i radi sa ženama koje su prošle slična traumatična iskustva.

Sve do aprila 1992. godine, Suada Selimović živela je mirno sa porodicom u selu Đulići, na opštini Zvornik. Početkom tog meseca, Krizni štab Zvornika, koji je formirala Srpska demokratska stranka, proglasio je mobilizaciju i poslao poziv paravojnim formacijama iz Srbije da im pruže podršku. Odazvale su se brojne grupe – od Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, preko dobrovoljaca Vojislava Šešelja, do „Žutih osa“ Vojina Vučkovića Žuće i četnika koje je predvodio Sima Bogdanović.

„Desile su se blokade prema Zvorniku. Prvo smo imali isključene telefone, radila je samo lokalna veza. Nismo znali šta se dešava u okolnim selima, a kamoli u Zvorniku. Ljudi koji su radili u Zvorniku, otišli bi na posao i više se nisu vraćali. Nismo znali šta se dešava. Da li je zarobljen ili je ostao na poslu, ili je poginuo. Stvorila se panika u našem i udrugim selima. Prodavnice su bile prazne, ljudi su se razbolijevali, nisu mogli u bolnicu, ako neko ode – ne vrati se, bilo je tu i žena pred porađajem. Situacija je bila užasna“, ispričala je Suvada Selimović.

Zajedničkim snagama jedinice JNA i paravnojne formacije vrlo brzo su zauzele područje opštine Zvornik, a operaciju su pratile brojne civilne žrtve, rekla je Marina Kljajić, istraživačica u Fondu za humanitarno pravo.

„U toku artiljerijskih dejstava stradali su objekti po Zvorniku, nastala je panika među ljudima. Vrlo brzo su paravojne formacije zauzele sve ključne tačke. Još toga istog dana na džamiji u Zvorniku se vijorila srpska zastava, a sa razglasa se čula srpska muzika. U jednoj pauzi između granatiranja civilno stanovništvo je počelo da napušta Zvornik i oko 10.000 ljudi je tada otišlo“, podsetila je Marina Kljajić.

Muškarci na jednu, žene i deca na drugu stranu

Suvada i njena porodica do juna ’92. ostali su u Đulićima, sve dok u selo nisu došli, kako kaže, naoružani muškarci koji su ih obavestili da moraju da napuste kuće i pređu u selo Klisa, a tamo su im, nakon jedne neprospavane noći, rekli da će biti poslati na teritoriju pod kontrolom muslimanskih snaga. Pešačku kolonu koja se protezala nekoliko kilometara, međutim, srpske snage odvode u mesto Beli potok, gde su razdvojili oko 750 muškaraca od žena i dece:
„Mog su supruga tada odvojili, i njegovog oca, i njegova četiri brata, i od najstarijeg mu brata dva sina koja nisu bila ni punoljetna. Isto je bilo i sa ostalim komšijama i familijom. njih su uterali u kamione koji su bili bez cirade. Odmah su im oduzeli dokumenta“, priseća se Suvada Selimović.

Bio je to poslednji put da je svog muža videla živog.

Zarobljenici su najpre odvedeni u Tehničko-školski centar u obližnjem Karakaju, gde su pet dana bili zatvoreni u jednu prostoriju neuslovnu da primi toliko ljudi, pa se već prve noći ugušilo 20 muškaraca, kaže Marina Kljajić. Tokom tih pet dana, srpski vojnici su ih zlostavljali i ubili od 160 do 180 zarobljenika.

Preživeli, njih oko 500, prebačeni su u dom kulture u Pilici, odakle ih, uz lažno objašnjenje da ih vode na razmenu zarobljenika, u malim grupama srpske jedinice odvoze u predratnu klanicu stoke.

„Jednu grupu bi izveli iz kamiona, naredili im da se okrenu leđima i onda pucali u njih“, kaže Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo.

Suvadu Selimović i druge žene sa decom vojska ostavlja na području opštine Kalesija, odakle ih Armija BiH prebacuje u Dubrave kod Tuzle. Sklonište su dobile u napuštenoj vojnoj kasarni.

„Tu su nas isto nasilno pokupili u autobuse i odvezli u Hrvatsku. Nisam željela da idem tamo, jer sam mislila da sam ovdje bliže kući. U Hrvatskoj su me smjestili u Đakovo, to su bili neki šatori. bilo nas je po 50 u jednom.“

Dozvolu da napuste taj izbeglički logor mogli su da dobiju samo oni koji su imali rodbinu u Hrvatskoj. Suvada je slagala da ima rođake u Zagrebu i tako se na kratko našla u glavnom gradu Hrvatske. Život je dalje vodi sve do izbegličkog centra u Ajdovščini, na jugozapadnu Slovenije. Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma krajem 1995. godine, Suvada se sa decom vraća u svoj rodni kraj.

Ratni zločinac na javnoj funkciji

Osam godina posle potpisivanja sporazuma koji je okončao rat u BiH, 2003. godine je pronađena masovna grobnica na Crnom vrhu sa ostacima više od 600 ubijenih ljudi sa područja Zvornika. Pet godina kasnije, Suvada dobija DNK nalaz da su pronađeni i posmrtni ostaci njenog supruga. Mnoge njene prijateljice još uvek tragaju za kostima svojih najmilijih.

Iako joj nije bilo lako, svedočila je u sudskom procesu za zločine u Zvorniku koji je započeo 2005. i trajao pet godina, uz podršku Fonda za humanitarno pravo i organizacije Žene u crnom. Presudom nije zadovoljna, jer je ključna osoba koja je organizovala zločine u Zvorniku – Branko Grujić, ratni predsednik privremene vlade takozvane “Srpske opštine Zvornik” – osuđen na svega šest godina zatvora pred Specijalnim sudom u Beogradu.

„Taj Branko Grujić je i danas dan odbornik u Opštini Zvornik, tu se kreće, tu živi, još uvijek je u vlasti. A ja živim u tom gradu, tu idem doktoru, tu su mi dokumenti, tu mi žive djeca.“

Uprkos teškim životnim okolnostima kroz koje je prošla, Suvada kaže da se ne oseća kao žrtva.

„Ja se danas ne osećam kao neka žrtva, već kao heroina koja je uspjela svoju djecu othraniti, iškolovati, napraviti od njih ljude i borim se za pravdu. Samo neka budu kaženji oni koji su pravili ta zla. Nije bitno iz kojeg naroda dolaze. Ljudi neka odgovaraju, jer ako ne budu odgovarali, to zlo će se ponoviti“, završila je Suvada Selimović javni čas.

Statistički podaci iz 2013. godine pokazuju da je danas broj muslimanskog stanovništva koji živi na području opštine Zvornik jedva 30 posto, dok je pre rata tamo živelo više od 60 posto Muslimana.

Zločini i kazne

Za ratne zločine počinjene na teritoriji opštine Zvornik, pred Haškim tribunalom pravosnažno su osuđeni članovi Predsedništva Republike Srpske Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić.

Prvostepeno su za te zločine osuđeni bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i ratni komandant Vojske RS Ratko Mladić, kao i ministar unutrašnjih poslova Srpske Mićo Stanišić.

Presude pred međunarodnim mehanizmom koji je nasledio Haški tribunal čekaju i bivši čelnici Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić i Franko Simatović.

Sud u Šapcu je osudio nekadašnjeg člana paravojne formacije “Žute ose” Dušana Vučkovića, zvanog Repić, na 10 godina zatvora. Vučković se nakon istrage našao i u optužnici Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu zajedno sa još šestoricom optuženih za zločine počinjene u Zvorniku i okolini nad civilima od početka maja do polovine jula 1992. godine, no 17. marta 2005. godine je preminuo u zatvoru. Tužilaštvo je u optužnici navelo da je Vučković prisiljavao očeve i sinove zatvorenih civila, smeštene u domu kulture u Čelopeku, kao i lica koja nisu u srodstvu da međusobno vrše protivprirodni blud.

“Neutvrđenog dana okrivljeni Vučković je naredio da očevi i sinovi izađu na binu u Domu kulture, da se potom skinu goli i vrše oralni seks među sobom, ustima i u anus, sa promenama uloga što su ovi morali i činiti…”, navodi se u optužnici tužilaštva.

Pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu za zločine u Zvorniku osuđeni su Darko Janković Pufta na 20 godina zatvora, Dragan Slavković Toro dobio je 12 godina, Ivan Korać – devet, Siniša Filipović zvani Lopov – tri, koliko je dobio i Goran Savić.

Bivši komandant Teritorijalne odbrane Zvornika Branko Popović osuđen je na 15 godina zatvora, a ratni predsednik opštine tog grada Branko Grujić dobio je šest.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa