Haški tribunal zlatni rudnik činjenica koje se odnose na sve nas
U beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju je od 19. do 28. marta 2018. godine bila postavljena izložba „MKSJ: Slučaj Kosovo 1998-1999“. Kroz video-materijale i odabrane dokumente, izložba prikazuje kako je zločine počinjene tokom oružanog sukoba na Kosovu istražio, rekonstruisao i procesuirao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Autori izložbe su SENSE – Centar za tranzicijsku pravdu iz Pule i Fond za humanitarno pravo Kosovo, u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo (FHP) i Centrom za suočavanje s prošlošću – Documenta. Izložba se oslanja na interaktivni internet narativ „MKSJ: Slučaj Kosovo 1998-1999 – Istraga, rekonstrukcija i procesuiranje kosovskih zločina“, i deo je stalne postavke Dokumentacionog centra Kosovo u Prištini.
Izložba je otvorena debatom o javnom znanju sudski utvrđenih činjenica o zločinima koji su počinjeni tokom oružanog sukoba na Kosovu. Svoja viđenja tom prilikom su izneli novinar i direktor SENSE – Centra za tranzicijsku pravdu Mirko Klarin, tužilac u predmetu Šainović i dr. Tomas Henis, izvršni direktor FHP-a Kosovo Bekim Blakaj i Nemanja Stjepanović iz FHP-a.
Panelisti su podsetili da je u presudi Šainović i dr. MKSJ utvrdio da su srpska vojska i policija vodile rasprostranjenu kampanju nasilja usmerenu protiv kosovskih Albanaca, sa ciljem da se oni proteraju iz svojih domova i ostvari kontrola srpskih snaga nad Kosovom. Kampanja nasilja odvijala se po obrascu koji je bio primetan širom Kosova i prouzrokovala je da u periodu od 24. marta do 12. juna 1999. godine Kosovo prinudno napusti najmanje 700.000 Albanaca. Sprovodeći ovaj plan, srpske vojne i policijske snage su počinile niz masovnih ubistava, podvrgle stanovništvo seksualnom nasilju i ciljano uništavale imovinu Albanaca.
Tužilac u predmetu Šainović i dr. Tomas Henis naglasio je da nalazi suda u ovom predmetu jasno podržavaju pretpostavku da je Slobodan Milošević bio umešan u ovaj udruženi zločinački poduhvat. U prilog tome da je kampanja nasilja na Kosovu bila rezultat plana državnog vrha Srbije, najbolje svedoče dva dokaza koji su izvedeni tokom suđenja: beleške sa sastanka Zajedničke komande za Kosovo i Metohiju o planovima VJ i MUP-a vezanim za sprovođenje plana borbe protiv terorizma, koji su se tokom rata pretvorili u plan da se iz tadašnje pokrajine isteraju kosovski Albanci. Drugi je zapisnik sa sastanka najviših državnih zvaničnika u Belom dvoru iz oktobra 1998. godine, na kojem se govorilo o tome šta je urađeno na Kosovu do tada i šta se planira u narednom periodu. Upravo je ovo dokument, naglasio je tužilac Henis, koji daje odgovor na pitanje da li je postojao organizovan plan i koordinisana aktivnost između vojske, policije i političkog vrha Srbije u pogledu sprovođenja kampanje nasilja nad kosovskim Albancima. Ključni akteri ovog udruženog zločinačkog poduhvata bili su Slobodan Milošević, Nebojša Pavković, Nikola Šainović i Sreten Lukić, dok su kao pomagači označeni Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević.
Govoreći o odnosu prema haškim osuđenicima u Srbiji i regionu, Henis je izneo svoje uverenje da nije dovoljno da osoba koja je kažnjena za udruženi zločinački poduhvat sa ciljem da se protera stanovništvo određene teritorije, u okviru kojeg je proterano 700.000 civila, bude osuđena na 15-20 godina zatvora i iz njega izađe posle 2/3 odslužene kazne.
Mirko Klarin je dodao da, iako individualna odgovornost Slobodanu Miloševiću za zločine počinjene na Kosovu nije utvrđena zbog njegove smrti, od 66 tačaka optužnice protiv njega u drugim predmetima van razumne sumnje su dokazani zločini koji su počinjeni na Kosovu. Klarin je naglasio da je u državama naslednicama bivše Jugoslavije jasno vidljiv trend glorifikacije „naših“ zločinaca uz istovremeno zanemarivanje „naših“ žrtava. Takođe, iako dokazi do kojih je došao i činjenice koje je utvrdio MKSJ danas za nas predstavljaju „zlatni rudnik“, one ostaju nedovoljno poznate široj javnosti zbog malog broja zainteresovanih za njihovo istraživanje.
Bekim Blakaj smatra da na Kosovu postoji deficit znanja o procesima koji su vođeni pred MKSJ, te da je znanje mladih o ovim procesima oblikovano uglavnom u okviru porodice i od strane medija. I dok su suđenja u u predmetima Haradinaj i dr. i Limaj i dr. nešto poznatija, predstava u očima javnosti o činjenicama koje su u njima utvrđene je u velikoj meri iskrivljena. Problem predstavlja i to što se ni institucije ni civilno društvo ne oslanjaju na dokaze iznete pred MKSJ, kako bi informisali i edukovali javnost o događajima tokom rata. Slično tome, javno mnjenje na Kosovu percipira Specijalni sud za Kosovo kao jednostran i izrazito je protiv njegovog uspostavljanja. Blakaj, međutim, podseća da je ovaj Sud potreban Kosovu, između ostalog i zbog neefikasnih suđenja pred domaćim sudovima, koji su do danas za počinjene ratne zločine tokom rata na Kosovu pravnosnažno osudili svega 30 pojedinaca.
Odgovarajući na upit iz publike o procesuiranju krivičnih dela koja su počinjena tokom talasa nasilja u martu 2004. godine, Blakaj je naveo da se danas, budući da ovi događaji nikada nisu istraženi u potpunosti, ne znaju niti motiv niti inicijatori nasilja, već samo njegove posledice koje iznose 19 ljudskih žrtava. Naglasio je da posebno začuđuje motiv za uništavanje kulturnog i verskog nasleđa, budući da se takvo nasilje nije događalo ni tokom rata 1998-1999. Na Kosovu je u vezi sa ovim događajima procesuirano više desetina slučajeva, od kojih većina za izazivanje rasne i verske netrpeljivosti, kao i za izazivanje opšte opasnosti, dok je svega par pojedinaca procesuirano zbog krivičnog dela ubistva.
Govoreći o ulozi Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) tokom rata na Kosovu, Nemanja Stjepanović je istakao da je MKSJ nesumnjivo utvrdio da je OVK počinila zločine u logoru Lapušnik i Jablanica, kao i na planini Beriša, da je odgovorna za ubistvo jednog broja ljudi čija su tela pronađena u Radonjićkom jezeru i za još jedan broj kidnapovanja i ubistava civila u oblasti Dukađin. Međutim, sudski epilog za ove zločine je delimično izostao, pre svega zbog nepostojanja dokaza, usled problema sa zastrašivanjem svedoka, menjanjem njihovih iskaza tokom postupka, kao i zbog nekvalitetnih dokaza koje su Sudu ustupile institucije Srbije.
Stjepanović je na kraju podsetio da u državama regiona postoji tendencija da se dostignuća MKSJ-a percipiraju kao kraj procesa suočavanja sa prošlošću, umesto kao njegov početak. Vidljiva je i tendencija da se prilikom razmatranja nalaza MKSJ-a u obzir uzimaju isključivo zaključci suda, ali ne i dokazi na osnovu kojih se takođe mogu izvoditi validni zaključci – čak i onda kada je sâm Sud to propustio da učini.
***
U okviru izložbe, 20. i 21. marta održani su javni časovi o sudski utvrđenim činjenicama o zločinima počinjenim tokom oružanog sukoba na Kosovu. Javni čas o zločinima OVK osvetlio je činjenice koje je o postojanju logora pod kontrolom OVK i vanpravnom ubijanju civila utvrdio MKSJ u predmetima Haradinaj i dr. i Limaj i dr, kao i odgovor na pitanje zbog čega uprkos utvrđenim činjenicama glavni komandanti OVK nisu osuđeni za ove zločine. Javni čas o zločinima srpskih snaga na Kosovu prikazao je razvoj krize na Kosovu, a potom i činjenice koje je MKSJ utvrdio u pogledu učešća srpskih snaga u zločinima, uključujući i osnovu za zaključak Suda o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata vlasti Slobodana Miloševića sa ciljem etničkog čišćenja Kosova.
***
Razgovorom sa Sarandom Bogujevci, 26. marta, obeležena je 19-godišnjica od ubistva 14 albanskih civila u Podujevu, 28. marta 1999. godine. Tada su ubijeni Sarandina majka Sala i braća Shpend i Shpëtim, dok je sama Saranda, tada 13-godišnja devojčica, preživela masakr. Sarandino prisećanje na ovaj događaj i njenu kasniju potragu za pravdom u tišini je slušalo preko 100 građana Srbije.
***
Izložba „MKSJ: Slučaj Kosovo 1998-1999“ zatvorena je projekcijom višestruko nagrađivanog filma „Dubina dva“, koji je prepuna sala Centra za kulturnu dekontaminaciju ispratila aplauzom. Autor filma je Ognjen Glavonić, a nastao je u produkciji Non-Aligned Films i Fonda za humanitarno pravo. Premijerno je prikazan na 66. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu u februaru 2016. godine, a nakon toga i na velikom broju festivala širom sveta. Film je deo inicijative za uspostavljanje mesta sećanja na žrtve pronađene u Batajnici, nazvane „Batajnica inicijativa za memorijal“.
Related Articles
