Bez dokaza za zločine bivših komandanata OVK-a

Zašto i pored zaključaka Haškog tribunala o zločinima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) glavni komandanti te formacije, koja se suprotstavila vojno-policijskim snagama Srbije tokom rata u periodu 1998-1999. godine, nisu osuđeni za ratne zločine?

Bila je to tema javnog časa, u okviru interaktivne izložbe “Slučaj Kosovo 1998-1999.”, koji je u Beogradu održao Bekim Bljakaj, iz Fonda za humanitarno pravo Kosova, koji se u svom izlaganju fokusirao na slučajeve Ramuš Haradinaj i drugi, te Fatmir Ljimalj i drugi, u kojima su prvooptuženi pravosnažno oslobođeni pred Haškim trubunalom.

“U oba predmeta sudska veća su utvrdila da su zločini počinjeni, da su žrtve stvarne. Ali u nedostatku dokaza nisu mogli da naprave tu vezu između prvooptuženih i zločina koji su počinjeni”, naveo je istraživač Fonda za humanitarno pravo Bekim Bljakaj na predavanju održanom drugog dana izložbe “MKSJ: Slučaj Kosovo 1998-1999”, koja prikazuje kako je zločine počinjene tokom oružanog sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine istražio, rekonstruisao i procesuirao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju.

“Zbog toga su u oba predmeta osuđena samo ona lica za koje je bilo dovoljno dokaza van razumnih sumnji da su učestvovali u zločinima”, ukazao je Bljakaj.

Protiv Ramuša Haradinaja, aktuelnog premijera Kosova, pred Haškim sudom vođena su dva procesa u kojima je pravosnažno oslobođen. Haradinaja, bivšeg komandanta OVK-a u zoni pod nazivom Dugađini (koja je obuhvatala delove opština Dečani, Đakovica, Peć, Istok i Klina koje je naseljavao mahom albanski živalj), prva optužnica je teretila za okrutno postupanje, torturu i ubistva ljudi zatočenih u improvizovanim logorima.

“Sudsko veće nije utvrdilo tačan broj ljudi koji su bili u ovim kampovima. Međutim, utvrđeno je da je 21 osoba, koja je bila u tim kampovima, podvrgnuta zlostavljanju. Za 18 osoba je utvrđeno da su ubijene”, naveo je Bljakaj.

Bljakaj podseća da je, nakon žalbe Haškog tužilaštva Apelacionom veću, suđenje vraćeno na početak po manjem broju tačaka optužnice. Međutim, nedostajalo je svedoka, navodi Bljakaj.

“Šefćet Kabaši je na glavnom pretresu odbio da da iskaz. Naveo je da mere zaštite važe samo u sudnici, ali ne i u stvarnom životu, odnosno u gradu u kome on živi, što mu je bila motivacija za odbijanje svedočenja”, naveo je Bljakaj.

I u ponovljenom suđenju optuženi Haradinaj, Baljaj i Ibrahimaj su oslobođeni zbog nedostatka dokaza.

Govoreći o predmetu protiv Fatmira Ljimaja i drugih pred Haškim sudom, Bekim Bljakaj ukazao je da ih je optužnica teretila za ubistvo 22 civila – Albanaca i Srba, počinjeno 1998. godine, koje su zatočili u logoru Lapušnik.

Osim Ljimaju, sudilo se i Haradinu Balji i Isaku Muslijuu.

“Usled nedostatka dokaza Fatmir Ljimaj i Isak Musliju su oslobođeni dok je Haradin Baljaj osuđen na 13-godišnju zatvorsku kaznu. Izdržao je dve trećine. Pušten je na slobodu i pre nekoliko meseci je umro”, rekao je Bljakaj.

Podsetio je da su to suđenje pred Haškim tribunalom obeležile promene iskaza svedoka koji su bili u komandnim strukturama OVK-a. Izjave davane na glavnim pretresima u sudnici, gde su se pojavljivali pod pretnjom sudske kazne, bile su potpuno drugačije od onih zabeleženih u ranijim razgovorima sa istražiteljima – što je dokumentovano i video snimcima.

• Most RSE: Da li je propalo pomirenje naroda bivše Jugoslavije?
• Post Scriptum: Srpsko-albanski odnosi: Zločinci su uvek drugi

Oslobađajuće sudske presude komandantima nekadašnje OVK-a od njihovog donošenja prate sumnje zbog tvrdnji o zastrašivanju i ubistvima svedoka čiji iskazi bi ih, na neki način, mogli povezati sa činjenjem ratnih zločina.

Nemanja Stjepanović iz beogradskog Fonda za humanitarno pravo ne spori da je sprovođena kampanja zastrašivanja, ali, kako kaže, u mnogo manjoj meri nego što je to predstavljano u javnosti Srbije.

“Neki od tih svedoka jesu ubijeni i to nakon što su dali izjave Tribunalu. Opet, budući da nemamo rezultate istraga ne možemo tvrditi da to ima veze sa tim”, rekao je Stjepanović.

Istovremeno, Stjepanović ukazuje i na drugu stranu problema – dokaze koji su ustupljeni iz Srbije. Često su, ukazuje on, bili neupotrebljivi.

“Jedan deo tih dokaza je dokumentacija koju je vlast Srbije dostavila Tribunalu i odnosi se na one izjave Albanaca koji su bili uhapšeni i koji su pod pretnjama i torturom u policijskim stanicama u Srbiji davali izjave i govorili: ‘Jeste, ja sam pripadnik OVK-a. Počinila je taj i taj zločin i tako dalje’. Tako su sačinjavane službene beleške, a oni su iz straha za svoju bezbednost, potpisivali te policijske beleške samo da bi što pre izašli iz tih stanica”, naveo je Stjepanović.

Bekim Bljakaj je u svom zaključku ponudio jedini način za to.

“Prvi korak ka pomirenju je to da priznamo činjenice. Bez obzira koliko su teške. Dok Albanci na Kosovu ne priznaju nealbanske žrtve – ne doprinose pomirenju. Ukoliko Srbi ne priznaju albanske žrtve na Kosovu – ne možemo pričati o pomirenju”, naveo je Bljakaj.

Do kraja interaktivne izložbe koju organizuje Fond za humanitarno pravo, u saradnji sa SENSE-Centrom za tranzicijsku pravdu iz Pule, Fondom za humanitarno pravo Kosovo, i Centrom za suočavanje s prošlošću Documenta – ostalo je još da se govori o zločinima srpskih snaga na Kosovu, podseti na žrtve ratnog zločina u Podujevu i prikaže film “Dubina 2” o stradanju albanskih civila na Kosovu.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa