Politička elita želi da suđenja za ratne zločine skine sa svoje agende

U Srbiji se trenutno vodi 12 postupaka za ratne zločine – devet pred Višim sudom u Beogradu (Lovas, Trnje, Doboj, Bosanska Krupa, Bratunac, Bosanski Petrovac – Gaj, Srebrenica, Ćuška, Ključ – Šljivari i Sanski Most – Lušci Palanla) i tri pred Apelacionim sudom (Ovčara, Skočić i Ključ – Kamičak).

U 2017. godini donete su samo tri presude i sve su bile oslobađajuće.

Marina Kljaić iz Fonda za humanitarno pravo (FHP) ukazuje za Danas da najduže traje predmet “Ovčara”, u kojem je suđenje počelo još u martu 2004. godine, pravosnažno je okončano u junu 2010. godine.

– Međutim, 2014. Vrhovni kasacioni sud je ukinuo pravosnažnu presudu, jer je našao da su osnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti, koje su podneli neki od osuđenih, iz razloga što im je povređeno pravo na pravično suđenje. Stoga je Apelacioni sud otvorio glavni pretres 2015. koji je tokom 2017. okončan i sada čekamo pravosnažnu presudu, objašnjava Kljajić, inače pravna zastupnica žrtava u predmetima ratnih zločina.

Ona navodi da je drugi po trajanju predmet “Lovas”, u kojem je suđenje počelo 2008. godine, a sada je u toku ponovljeni prvostepeni postupak pred Višim sudom. Takođe, dodaje, i suđenje u predmetu “Ćuška” traje od 2010. godine, “a sada je u toku glavni pretres u ponovljenom postupku”.

– Suđenja traju dugo, jer su u sva tri predmeta prvostepene presude ukidane i predmeti vraćani na ponovni postupak, što je u svakom slučaju propust suda. Ali treba imati u vidu da je veliki doprinos dugom trajanju postupaka dalo i Tužilaštvo za ratne zločine tako što nije pružalo čvrste dokaze za svoje tvrdnje iz optužnica. Ovde treba imati u vidu činjenicu da je sve do primene novog Zakona o krivičnom postupku januara 2012. sud bio u obavezi da utvrđuje materijalnu istinu, što je faktički značilo da je tokom suđenja utvrđivao one činjenice koje je Tužilaštvo za ratne zločine trebalo da raspravi tokom istrage, ističe Kljaić.

Prema njenim rečima, neke sudije se ponašaju “drveno” prema žrtvama, odnosno nemaju dovoljno razvijen osećaj za njihove potrebe, na primer da sami odmah ponude svedoka da sedne, da ponude vodu, da malo relaksiraju atmosferu…

– Žrtve gube poverenje u pravosuđe Srbije, jer im ono ne daje satisfakciju za sve što su preživele. Postupaka ima sve manje, dugo traju, ukidaju se presude, donose oslobađajuće, sve to zajedno stvara kod njih utisak da Srbija nema iskrenu želju da sudi počiniocima ratnih zločina, naglašava Danasova sagovornica.

Takođe, dodaje ona, od 1. januara 2016. se isplata troškova svedocima, pa time i žrtvama koje svedoče, vrši isključivo putem računa, dok im je ranije isplaćivana odmah nakon svedočenja na ruke. Kako objašnjava, radi ostvarivanja prava na naknadu troškova dolaska u sud, sada je potrebno obavezno doneti karticu tekućeg ili žiro računa ukoliko se dolazi iz Srbije, a u slučaju dolaska iz inostranstva karticu deviznog računa, kao i SWIFT – uputstvo za prenos sredstava koje se dobija u banci kod koje se poseduje devizni račun.

– Troškovi dolaska svedoka, posebno onih koji dolaze iz inostranstva su znatni, kada se ima u vidu da dolaze iz manjih sredina iz kojih nema direktne saobraćajne veze sa Beogradom, što je slučaj sa velikim brojem svedoka iz BiH. Oni nemaju dovoljno vlastitih sredstava da finansiraju svoj dolazak, a uvođenjem isplate njihovih troškova isključivo preko računa, u periodu koji je neodređen, stvara im velike probleme. Samo otvaranje deviznog računa za ove svedoke, koji su, imajući u vidu protek vremena od ratnih dešavanja, često stare i osobe narušenog zdravlja, pa i nepismene, predstavlja, takođe, veliki problem, jer je potrebno da pre dolaska u sud, iz svojih sela odu do većeg mesta i otvore račun, a često im je i vrlo nerazumljivo šta uopšte znači kartica deviznog računa, a pogotovu SWIFT. Pored svih ostalih problema koje imaju prilikom dolaska na svedočenje, ovakav način isplate troškova ih dodatno traumatizuje i ponižava, objašnjava naša sagovornica.

Kljaić naglašava da je evidentno da suđenja za ratne zločine zamiru, i da politička elita želi da to pitanje skine sa svoje agende.

– Dovoljno govori činjenica da nismo imali tužioca za ratne zločine 17 meseci. Prikazuju nam se frizirani statistički podaci, ali se u stvarnosti malo šta radi. Po pitanju implementacije Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina skoro da se ništa nije uradilo, počev od toga da nije doneta tužilačka strategija. Već skoro četiri godine nema optužnice za zločine nad Albancima, niko od visokorangiranih pripadnika vojske i policije u Srbiji još nije procesuiran. U isto vreme imamo rehabilitaciju osuđenih ratnih zločinaca koji se na velika vrata vraćaju u javni život, prikazuju kao nacionalni heroji i moralni autoriteti da čak i drže predavanje na Vojnoj akademiji, ističe Marina Kljaić.

Olakšavajuće okolnosti pri izricanju kazni

“Prosek do sada izrečenih kazni u pravosnažno okončanim predmetima ratnih zločina je nešto preko 11 godina. Međutim, kaznenu politiku ne smemo posmatrati samo kroz prosek izrečenih zatvorskih kazni, jer je svaki predmet priča za sebe. Najoštrija kazna koju je moguće izreći u slučaju suđenja za ratne zločine je zatvorska kazna u trajanju od 20 godina. Ono na šta treba posebno ukazati jesu olakšavajuće okolnosti koje su primenjivane, poput proteka vremena od izvršenja dela ili porodične prilike osuđenog, a kojima nije bilo mesta vrednovanja u ovim predmetima”, ukazuje Marina Kljaić.

Srbija da pruži dokaze

Upitana šta očekuje od tzv. Specijalnog suda za OVK, Kljaić odgovara da očekuje da donese pravdu žrtvama OVK, “jer to nisu donele ni presude Haškog tribunala, niti presude koje su dosad donete na Kosovu”. “Ovo se, međutim, može postići ako se prevaziđu problemi, poput zaštite svedoka, prikupljanja validnih dokaza kojima se mogu potkrepiti navodi optužbe, gde i Srbija treba da pruži svoj doprinos i sudu pruži dobre dokaze”, ističe Marina Kljaić.

U Hrvatskoj slično kao u Srbiji

Na pitanje kakva je situacija sa suđenjima za ratne zločine u regionu, Marina Kljaić ističe da je u Hrvatskoj slična kao i u Srbiji. “Načinjen je propust kada je dozvoljeno da Hrvatska uđe u Evropsku uniju, a da se prethodno nije ozbiljno pozabavila suđenjima za ratne zločine. Postoji vrlo opravdana bojazan da se ista situacija može ponoviti i sa Srbijom. U Bosni i Hercegovini je situacija nešto bolja, daleko su aktivniji po tom pitanju”, navodi Danasova sagovornica.

Preuzeto sa portala Danas