Treća oslobađajuća presuda za ratne zločine u 2017. godini
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 25. decembra 2017. godine presudu kojom je Marka Paukovića i Dragana Bajića zbog nedostatka dokaza oslobodilo optužbe za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Bajić i Pauković su bili optuženi da su, kao pripadnici Vojne policije Šeste sanske brigade Vojske Republike Srpske, 10. oktobra 1992. godine u mestu Kamičak (opština Ključ, BiH) ubili Hasana Rahića (60), Minku Jusić (70), Muniru Hotić (54), Đemilu Behar (54) i tada maloletnu Safetu Behar (12). Fond za humanitarno pravo (FHP) ukazuje da je ovo tek treća presuda koja je u predmetima ratnih zločina doneta u Srbiji tokom 2017. godine i ona je, kao i prethodne dve, oslobađajuća. Apelacioni sud je, naime, u martu pravnosnažno oslobodio Gorana Šinika za ubistvo civila u mestu Gradiška (BiH) 1992. godine, a u aprilu Neđeljka Sovilja i Rajka Vekića od optužbi za ubistvo civila na području opštine Bosanski Petrovac (BiH) u decembru 1992. godine.
Ovogodišnji bilans rada specijalizovanog tužilaštva i suda za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji alarmantno ukazuje na usporavanje, ako ne i na odustajanje od kažnjavanja odgovornih za krivična dela počinjena tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. U sva tri slučaja radi se o rezultatu loše prakse Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) da podiže nedovoljno utemeljene optužnice, ali i suda koji takve optužnice potvrđuje bez svestrane analize predloženih dokaza.
Podizanje neutemeljenih optužnica neminovno rezultira oslobađajućim presudama. Obrazlažući donetu presudu u predmetu protiv Paukovića i Bajića, predsednica veća, sudija Vera Vukotić, navela je da je sud zaključio da se na osnovu izvedenih dokaza nije moglo zaključiti da su optuženi počinili delo za koje se terete. Ocenjujući iskaze svedoka tužilaštva, sud je našao da su oni kontradiktorni, nelogični i neživotni, te suprotni drugim izvedenim dokazima. Takođe je navela da tokom suđenja nije izveden nijedan svedok koji je bio očevidac događaja ubistava navedenih u optužnici. Sud je zato postupio po pravilu in dubio pro reo – i u nedostatku dokaza presudio u korist optuženih.
Identična situacija je bila u postupcima protiv Gorana Šinika i Sovilja i Vekića. U postupku protiv Šinika sud je utvrdio da se na osnovu izvedenih dokaza moglo zaključiti samo to da je optuženi Šinik odveo jednog civila, ali ne i da ga je ubio, kako je to TRZ tvrdilo u optužnici. U postupku protiv Sovilja i Vekića Apelacioni sud je u svojoj presudi konstatovao da je iskaz ključnog svedoka optužbe „nedovoljno logičan i uverljiv” i da je „opovrgnut iskazima drugih svedoka”.
Sva tri predmeta preuzeta su od Tužilaštva BiH, a u TRZ-u Srbije optužnice je podigla tadašnja zamenica tužioca za ratne zločine, a danas tužiteljka, Snežana Stanojković. FHP je i ranije ukazivao na praksu TRZ-a da se kroz naizgled veći broj podignutih optužnica fingira rad na privođenju pravdi počinilaca ratnih zločina, bez obzira na to da li raspolaže validnim dokazima koji će optužnicu tokom procesa potvrditi.
FHP poziva TRZ da se usredsredi na povećanje stvarne, a ne prividne efikasnosti u svom radu – da se sve optužnice pre njihovog podizanja dobro pripreme i potkrepe čvrstim dokazima – ali i sud da ne potvrđuje nedovoljno pripremljene optužnice. Time bi se sprečilo rasipanje materijalnih i ljudskih resursa tužilaštva i suda, kao i donošenje presuda koje su nužno oslobađajuće usled nedostatka dokaza. Nepotkrepljene optužnice i, posledično, oslobađajuće presude dovode do toga da su nadanja žrtava u pravdu izneverene i dodatno uvećavaju njihovu patnju. Takvim postupanjem TRZ takođe podriva regionalnu saradnju tužilaštava za ratne zločine i deluje u suprotnosti sa proklamovanom rešenošću vlasti Republike Srbije da se svi odgovorni za zločine iz proteklih ratova privedu pravdi.
