Ana Brnabić na braniku ratnih zločinaca

Otkad je postao zvanična državna ideologija pre tri decenije, velikosrpski nacionalizam stalno regrutuje nove kadrove, podmlađuje krv, svako malo neko izađe iz plakara i autuje se kao nacionalista.

Premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić do sad je bila birokratski uzdržana i činovnički neutralna, ali ju je poslednja poseta predsednika Haškog tribunala Karmela Ađijusa naterala da otvori svoju digitalizovanu dušu i saopšti javnosti šta joj je na srcu.

Ispostavilo se da joj na srcu leže i baškare se srpski ratni zločinci koji su dopali haških ćelija.

Ta teška, strana riječ empatija

Još u pripremnoj fazi sastanka Brnabić je podelila svoja intimna razmišljanja sa medijima: “Niko ne može da kaže da je Haški tribunal bio objektivan prema svim stranama u sukobu 90-ih i mislim da je Srbija najgore prošla i po zbiru broja godina kazni, a i po broju ljudi koji su nažalost preminuli”.

Potom se pravednički zapitala: “Kako pričati o efikasnosti sudstva u Srbiji, kada vi imate u Hagu proces od 13 godina protiv Šešelja koji je oslobođen?”

Tu je već bilo vreme da se zaustavi, ali premijerki je baš krenulo, pa se zaputila do kraja, putem bez povratka: “Ko će da vrati 13 godina života, kako se to nadoknađuje?”

Dirljiva je premijerkina empatija prema haškim sužnjima, nežna je to duša, umalo suzu da pusti nad zlehudom sudbom nesrećnika koji su završili kao žrtve – što reče Kosta Čavoški – “haškog Minotaura”.

Mogla je premijerka da se zapita i ko će da vrati živote desetinama hiljada ljudskih bića za čiju su smrt odgovorni njeni haški ljubimci, ko će da vrati razorene gradove, uništene živote, srušenu zemlju. Kako se to nadoknađuje, gospođice Brnabić?

Ali, zašto bi se premijerka Srbije solidarisala sa onima koje je samleo žrvanj velikosrpskog nacionalizma? Biće da joj saosećanje sa patnjama žrtava ne spada u opis radnog mesta. Kao što joj ne pada na pamet da se obavesti kako uloga suda nije da miri zločinca i žrtvu, već da sudi optuženima za zločine.

Nije Beograd Sarajevo, niti je Novi Sad Vukovar, a ni Šabac nije Prijedor, ni Loznica Srebrenica. Niko nije napao Srbiju, Srbija je napala koga god je stigla.

A pomirenje spada u posao države i njenih predstavnika, premijerke na primer. Ako je predsednici Vlade do pomirenja, niko u tome ne može da je spreči. Nije to ni tako teško, dovoljno je za početak reći istinu o ratu i zločinima, priznati genocid u Srebrenici, iskreno se izviniti, posle će to pomirenje već nekako da krene.

Šta bi bilo kad bi bilo

Nije baš najjasnije kako je to Srbija najgore prošla u Hagu, pošto nije suđeno njoj, već konkretnim zločincima sa imenom i prezimenom. Poistovećivanje Srbije sa zločinačkim režimom Slobodana Miloševića i njegovih satelita bilo bi moguće samo da je taj režim uživao stoprocentnu podršku stanovništva, ali to nije slučaj.

Ne treba zaboraviti da su brojni pojedinci bili protiv rata, da je postojao mirovni pokret, da je ipak bilo glasova razuma. Bilo ih je malo, bili su u teškoj manjini, ali su ipak postojali. Nije baš čitava Srbija pomahnitala i odala se snovima o proširenju teritorije, etničkom čišćenju i genocidu. Ali, premijerka izgleda misli da smo svi mi pomalo Milošević. Ili bar Mladić.

Zaista je nepravedan taj Haški tribunal, lepo nam već godinama na sav glas govore raznorazni ljubitelji zločinaca da je taj sud jedna antisrpska institucija, probiše nam uši, a mi im ne verujemo. Nije Tribunal u Hagu izuzetak, i inače su ti sudovi za ratne zločine krajnje sumnjivi.

Evo, recimo, u nirnberškim i frankfurtskim procesima nije osuđen nijedan pripadnik savezničkih snaga, nigde nekog Engleza, Francuza ili bar Amerikanca na optuženičkoj klupi, nego sve sami Nemci, i to samo zato što su nacisti.

Srbija je zaista mogla bolje da prođe, ali to ne spada u pitanja pravne prirode, već u popularni žanr alternativne istorije. Da su se istorijski događaji devedesetih drugačije odvijali, i Srba bi bilo manje u Hagu, pa bi nam i premijerka Brnabić bila zadovoljnija.

Da Srbija nije izvršila agresiju na BiH i Hrvatsku, da nije vršila teror i progone po Kosovu, već da je bilo obrnuto, onda svakako ne bi “najgore prošla” pred Haškim tribunalom.

Mnogo toga je trebalo da se desi potpuno drugačije da bi premijerkina želja bila ispunjena. Evo kako bi otprilike izgledala ta alternativna istorija ratova u bivšoj Jugoslaviji kojom bi Brnabić bila zadovoljna, jer bi omogućila Srbiji da prođe mnogo bolje u Hagu.

Alternativna istorija

Bivše republike SFRJ Hrvatska i Bosna i Hercegovina preuzele su JNA i uz pomoć paravojnih formacija izvršile agresiju na Srbiju. Beograd je držan pod vojnom opsadom 44 meseca, bez struje i vode, pod stalnom artiljerijskom paljbom. Beograđani su bili prinuđeni da kanisterima idu po vodu, gde su postajali omiljena meta snajperistima.

Snajperisti bi čekali da neko dođe po vodu do Delijske česme u Knez Mihailovoj, pa bi onda pucali u slučajno izabranu metu koja bi im poslužila kao mamac – svako ko bi prišao da pomogne ranjeniku bio bi ubijen snajperskim hicem, svejedno da li je reč o ženi, starcu ili detetu. Knez Mihailova, nekada omiljeno šetalište Beograđana, dobila je kolokvijalan naziv – Snajperska aleja.

Grad je zasipan granatama koje su uništavala i ubijale sve pred sobom, u proseku je ispaljivano 329 projektila dnevno. Svakodnevno ubijanje grada i njegovih žitelja kulminiralo je u dva masakra na Kaleniću, kada su zlikovci sa okolnih položaja ispalili minobacačke projektile kalibra 120 mm na prepunu vračarsku pijacu i pobili na desetine civila.

Narodna biblioteka Srbije više puta je granatirana da bi na kraju bila zapaljena, u požaru je stradao katalog biblioteke i 80 posto knjižnog fonda i starih rukopisa koji govore o istoriji Srbije.

Novi Sad je bio pod opsadom 87 dana, koju je sprovodila JNA u sadejstvu sa hrvatskim paravojnim snagama. Kad su tenkovi iz Zagreba krenuli na Novi Sad mnogi Zagrepčani su ih ispraćali bacajući cveće na njih, za srećan put.

Novi Sad je skoro potpuno razoren jer je vojska koja ga je opkolila znala da ispali i do 12.000 granata dnevno, nije se štedelo. Kasnije je jedan pisac, hrvatska varijanta Mome Kapora, izjavio da to i nije neka šteta, jer Novi Sad nije bio pravi centralnoevropski grad, to je bila neka lažna miteleuropska arhitektura, baš kao što je u Vukovaru bio lažni barok.

Kad su opsađivači osvojili grad, odvukli su ranjenike iz Kliničkog centra Vojvodine, odveli ih na Petrovaradin, streljali zajedno sa ostalim ratnim zarobljenicima i zakopali ih u masovnu grobnicu.

Šabac kao Prijedor, Loznica kao Srebrenica

Čim su bosanski agresori preuzeli Šabac, naredili su svim građanima srpske nacionalnosti da okače bele trake na svoje kuće i stanove. Otimali su imovinu Šapčanima, proterivali ih iz grada i ubijali, a potom su u okolini Šapca organizovali nekoliko koncentracionih logora.

U njima su zarobljenike premlaćivali, kasapili, kastrirali, streljali, a zarobljenice su silovali. Kad bi čuvarima dosadilo mučenje, naredili bi zarobljenicima da se međusobno tuku, a najveće zadovoljstvo im je pričinjavala tuča između članova porodice.

Logori su u izvesnom smislu bili otvorenog tipa, jer su civili iz okoline mogli slobodno da dođu noću i zabavljaju se mučenjem, premlaćivanjem, ubijanjem i silovanjem.

Za velikosrpske nacionaliste nema većeg neprijatelja od istine.

Hiljade srpskih izbeglica slilo se u Loznicu koju je Savet bezbednosti OUN proglasio zaštićenom zonom. Uprkos tome, u julu 1995. vojska je upala u Loznicu, odvojili su muškarce od žena, odveli ih izvan grada i za nekoliko dana streljali preko 8.000 zarobljenika.

Potom su žrtve genocida strpali u masovne grobnice, da bi ih kasnije bagerima iskopali pa premestili u sekundarne, zatim i u tercijarne grobnice.

Na kraju je i Kosovo napalo Srbiju, vojska je pobila na hiljade civila, a potom su iz južne i centralne Srbije proterali više od 800.000 ljudi u susednu Rumuniju i Bugarsku.

Upisivanje u istoriju beščašća

Da se ovo zaista desilo i da je to samo mali deo ratnih užasa koje je Srbija preživela, nema sumnje da bi mnogo bolje prošla u Hagu. Van alternativne istorije, u stvarnosti, sve se odigralo potpuno obrnuto.

Nije Beograd Sarajevo, niti je Novi Sad Vukovar, a ni Šabac nije Prijedor, ni Loznica Srebrenica. Niko nije napao Srbiju, Srbija je napala koga god je stigla.

Premijerka Brnabić izgleda ne zna osnovne stvari, kao da je prespavala devedesete. A ni logika joj nije baš jača strana. A sve je tako jednostavno: ako ne želiš da budeš osuđen za ratne zločine – nemoj da ih činiš; ako ne želiš da te posmatraju kao ubicu – nemoj da ubijaš; ako nećeš da se priča o tebi da si lopuža – nemoj da kradeš.

Izjave premijerke Brnabić samo pokazuju da se zvanična politika Srbije još uvek temelji na poricanju prošlosti. Da se ona i njeni istomišljenici pitaju, nijedan srpski zločinac nikada ne bi bio osuđen za počinjena zlodela. Zato im Haški tribunal toliko smeta, jer je utvrdio istinu o srpskim zločinima.

A za velikosrpske nacionaliste nema većeg neprijatelja od istine. Ipak, na celu stvar se može gledati i sa svetlije strane, kao na još jedan veliki uspeh Vlade Srbije. Ana Brnabić je u samo nekoliko rečenica, izgovorenih za par minuta, uspela da se upiše u sveopštu istoriju beščašća.

I to zauvek.

Autor: Tomislav Marković
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Preuzeto sa portala Al Jazeera