Može li se ćutati o prošlosti?

Da li je moguće uvesti moratorijum na javni govor o prošlosti u regionu? Da li je to put da se spreči politička zloupotreba tragične bliže i dalje prošlosti koju svako drugačije tumači stvarajući na taj način nove razdore? To je “divna rečenica”, odgovorio je na pitanje novinara zagrebačkog “Večernjeg lista” o moratorijumu predsednik Srbije Aleksandar Vučić u nedavnom intervjuu tom listu.

Naši sagovornici, međutim, smatraju da je to ideja koja niti je realno sprovodiva, a niti bi bila delotvorna, čak i ako se radi o pokušaju da se govor o prošlosti “izmesti” iz dnevne politike među stručnjake i umetnike. Naprotiv, razjašnjavanje onoga što se dogodilo jedini je put za trasiranje mira na zapaljivom Balkanu.

Bez razumevanja prošlosti nema bolje budućnosti: Stevan Filipović

Beogradski reditelj mlađe generacije Stevan Filipović kaže da bez razumevanja šta se desilo u prošlosti, teško može da se gradi zajednička budućnost.

”Dodatno je cinično što takve ideje dolaze od ljudi koji su praktično ’kuvali’ celu stvar 90-ih, a sada su na vlasti u zemljama regiona”, kaže Filipović.

Zarije Seizović, profesor međunarodnog prava u Sarajevu smatra da Balkan neće izlečiti takav pokušaj “guranja pod tepih” pitanja na koje se u balkanskim državama nude različti odgovori.

“Mislim da bi stavljanje moratorijuma na javne rasprave o recentnoj balkanskoj prošlosti bio potpuno pogrešan pristup koji ni u kom slučaju, a pokazala je to nedavna prošlost, ne može dovesti do smirivanja tenzija. Dakle, potpuno je pogrešno stavljati nešto pod tepih, jer to ‘nešto’ žarko koje nema vazduha jedno vreme tinja a onda još vehementnije počne da gori i uništava sve pred sobom”, kaže Seizović.

U demokratskim društvima ne mogu se staviti zabrane pa ni u vidu moratorijuma, podseća beogradski istoričar Slobodan Marković. Ipak, on iznosi jedan primer takvog pokušaja pomirenja.

“Recimo, Francuzi i Nemci su imali velike pokušaje izmirenja koji su urodili plodom posle Drugog svetskog rata. Tako je 1951. godine potpisan francusko-nemački sporazum i u članu 18 se kaže da dokumenti ne dozvoljavaju da se kao krivac Prvog svetskog rata označi u udžbenicima ni Nemačka ni Francuska. Problem je bio što se samo deset godina kasnije pojavila čuvena knjiga istoričara Frica Fišera (“Posezanje za svetskom moći” prim. RSE) koja je pripisala odgovornost za Prvi svetski rat Nemačkoj i onda je nastao veliki problem šta sada raditi…”, podseća Marković.

Da li bi izmeštanje dijaloga “u struku“ bilo delotvornije? Naši sagovornici sumnjaju.

Što se istoriografije tiče, ako se izuzmu naknadne političke manipulacije, različita tumačenja o istim činjenicama postoje i dan danas i kad je u pitanju dalja, a ne samo bliža prošlost, kaže istoričar Slobodan Marković.

“Da je to tako, najbolje su mogli sami poštovaoci RSE da vide zahvaljujući vašim raznim intevrjuima o Prvom svetskom ratu, da najveći istoričari današnjeg sveta (a udaljeni smo sto godina od rata, znači nema više emotivne komponente ) imaju sasvim različita tumačenja iako koriste potpuno iste dokumente.”

Profesor Zarije Seizović kaže “da akademska zajednica na Balkanu ne postoji, pogotovo ne u BIH". "Postoji par časnih, nezavisnih i nepristrasnih izuzetaka, sve ostalo su političke sluge etnonacionalnih političkih opcija.”

Oliver Frljić je jedan od umetnika koji se hrabro bavi temama iz skorije prošlosti

Što se tiče propitivanja prošlosti u umetničkim delima, filmu i teatru, tu se najdalje otišlo, što je dovelo do toga da se i kontakti regionalnih umetnika brzo ponovo uspostave, mišljenja je Filipović:

“Mislim da umetnici prvi, posle užasnih situacija, kreću u komunikaciju. Umetnici,pak,koji su u službi drugačijih agendi su mi bili jezivi. Mislim da ima jedan, doduše mali, broj umetnika koji se dosta hrabro hvata u koštac sa tim temama”, kaže Filipović pominjući pozorišnog reditelja Olivera Frljića, kao i filmove koji su se pojavili poslednjih 20-ak godina. “Ima tu svega, ali nije loše da ima svega, da se na taj način otvara dijalog”, dodaje Filipović.

Odgovornost za javni govor je, pre svega,na političarima, a ne na struci, kažu naši sagovornici i tu nikakvi moratorijumi nisu mogući. Najviše je suočavanju sa prošlošću na teritoriji gde su 90-ih godina vođeni ratovi, doprineo civilni sektor. Armija ljudi koji su najčešće stigmatizovani u svojim sredinama jer razotkrivaju istinu, koja je različita od one koju su nametnuli domaći učesnici rata i njihovi sledbenici.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa