Mladićev ruski plan

Ostavimo za početak po strani uslove u kojima su žrtve Ratka Mladića boravile u zatočeništvu tokom rata u BiH; držimo se samo njegovog zahteva za privremeno oslobađanje iz pritvora Haškog tribunala u Sheveningenu. Odbrana bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba uputila je, naime, zahtev sudskom veću da optuženog iz humanitarnih razloga pusti na slobodu. Ni pre ni kasnije, već odmah. Ni manje ni više, nego u Rusiju.

U zahtevu se navodi da se Mladiću zdravstveno stanje nedavno pogoršalo i da je rizik od moždanog i srčanog udara drastično povećan, a procenjuje se da bi mu ruski (medicinski) tretman najviše prijao. Pre razmatranja pitanja šta to fali holandskom zdravstvu i uslovima boravka u pritvoru Tribunala, osvrnimo se na najvažnije uslove koji moraju biti ispunjeni da bi optuženik bio privremeno pušten na slobodu.

Prvo, sudije moraju biti uverene da će se taj koji je pušten kada bude pozvan vratiti u pritvor. Najlošiji tretman u tom pogledu imaju oni koji se nisu dobrovoljno predali, već su se skrivali od pravde, a Mladić je u toj disciplini rekorder. Skrivao se 16 godina i stigao u Hag pretposlednji. Paralele radi, Anti Gotovini nikada nije odobreno privremeno puštanje na slobodu, jer je procenjeno da se neko ko je od pravde bežao četiri godine neće tek tako odreći ponovo osvojene slobode.

Ambulanta, Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju

I drugo, potrebne su garancije države da će prihvatiti, nadgledati i, kada dođe vreme, izručiti optuženog holandskim vlastima. U Mladićevom slučaju garancije je dala Rusija koja se, kada je region u pitanju, već proslavila u davanju utočišta beguncima od pravde – recimo Marku Miloševiću, Mirjani Marković i, donedavno, Bogoljubu Kariću.

Prema tome, nijedan od dva ključna uslova Mladić ne ispunjava i bilo bi pravo iznenađenje ako bi bio pušten. Mada je Tribunal u prošlosti umeo (neprijatno) da iznenadi, ovo bi bilo previše.

Vratimo se sad pitanju šta to fali Mladiću (i drugim pritvorenicima) u Sheveningenu. Svi do jednog dobijaju vrhunsku medicinsku negu, u pritvoru postoji medicinsko osoblje, a uvek je moguć i transfer do bolnice. Sve intervencije, uključujući hirurške, svima su uvek omogućene. U junu 2014. godine Mladić je, recimo, zbog običnog stomačnog virusa za svaki slučaj prebačen u kraljevsku kliniku Bronovo.

Dobro, uvek ima prigovora; nedavno je, recimo, Radovan Karadžić tražio dodatak za stolicu koji ublažava bolove u leđima, zatim da svaki pritvorenik ima svoj aparat za merenje pritiska, a ne da ga svi mere jednim (u svako doba dana), pa onda da mu se odobre suplementi koje je koristio u vreme dok je bio Dragan Dabić i tome slično. Bilo je i ozbiljnijih optužbi (opet od Karadžića) po kojima je Tribunal „kancerogen“ i izaziva rak kod stanara Pritvorske jedinice, ali je istraga ekspertskog tima takve navode demantovala.

Kakve god da su, pritužbe odbrana i njihovih klijenata razumnije su i blaže od medijskih spinova u Srbiji po kojima je Pritvorska jedinica UN u Sheveningenu izvor bolesti i mučilište (sa ambulantom, sportskim terenima, teretanom, sobama za likovno i muzičko). Niti među haškim pritvorenicima ima više kancerogenih oboljenja nego vani, niti je smrtnost unutar pritvora veća od prosečne u istoj starosnoj kategoriji na slobodi.

Treba, takođe, uzeti u obzir da su pojedini haški optuženici svoje zdravlje teško ruinirali tokom godina skrivanja, kada im medicinska nega nije bila dostupna, a stres prevazilazio granice ljudske izdržljivosti. Po dolasku u Hag zdravlje im se bez izuzetka poboljšavalo. Kada je Zdravko Tolimir izručen Tribunalu, pričalo se da mu je zdravlje toliko narušeno da neće dočekati početak suđenja. Dočekao je, naprotiv, kraj procesa i presudu, a kada je umro služeći kaznu, majstori spinovanja njegovu smrt su upotrebili kao novi argument u borbi protiv Tribunala.

„Da nisam ovde došao odavno bih bio u večnim lovištima“. Prosečan konzument medija u Srbiji nikada ne bi pogodio čije su to reči. Da, izgovorio ih je Ratko Mladić u sudnici Haškog tribunala pre nešto manje od četiri godine. Tada se „duboko poklonio“ Tribunalu i zahvalio osoblju bolnice Bronovo „od čistačice do vlasnika“, jer ih (pored boga) smatra zaslužnim za to što još uvek „nije dospeo kod Svetog Petra“.

Ako je Mladić u pravu kada kaže da je u Holandiji sve tako dobro, onda se kao logičan nameće zaključak da u Rusiju ne ide da se leči, nego da se tamo sakrije.

I za kraj, posle tolike priče o uslovima Mladićevog boravka u pritvoru, ne smemo prećutati u kakvim su uslovima (pre nego što su ubijeni ili razmenjeni) držani zatočenici njegove vojske:

„Opšti uslovi života u pogledu kvaliteta hrane, higijene, odeće i smeštaja su u potpunosti nezadovoljavajući… Štale nisu odgovarajući smeštaj za zatvorenike i ne obezbeđuju odgovarajuće sanitarne uslove. Delegati su zaključili da su najveći zdravstveni problemi prouzrokovani lošom ishranom i higijenom, kao i maltretiranjem… Veliki rizici postoje i za zatvorenike koji su već bili bolesni ili povređeni. To uključuje: desetinu zatvorenika kojima je prekinuto lečenje tuberkuloze; desetine pacijenata s hroničnim fizičkim i psihičkim bolestima koji nisu u mogućnosti da dobiju neophodnu medicinsku negu; više od deset ranjenika koji nisu lečeni, i koji nemaju odgovarajuće sanitarne uslove i ishranu neophodnu za oporavak, najmanje deset hendikepiranih osoba koje ne mogu normalno da rade jer ne mogu u potpunosti da hodaju, čuju i vide“ (Deo Izveštaja Međunarodnog komiteta Crvenog krsta o poseti vojnom logoru Manjača u julu 1992).

„Civili Muslimani su bili zatočeni u Srednjoškolskom centru u Foči i sportskoj dvorani Partizan u neizdrživo nehigijenskim uslovima, bez ikakve medicinske njege i bez dovoljno hrane… Srpski vojnici i policajci, dolazili bi u te zatočeničke centre, izabrali jednu ili više žena, izveli ih i silovali… Osim toga, srpski vojnici, odveli su neke žene iz ta dva zatočenička centra u privatne stanove i kuće, gdje su morale kuhati, čistiti i služiti stanare. Podvrgavane su i seksualnim zlostavljanjima“ (Prvostepena presuda Momčilu Krajišniku, paragraf 640, o situaciji u Foči 1992)

“Oni su bili polumrtvi, iscrpljeni, nema vode, nema hljeba. Niko nije pitao za život ni molio. Niko. To me brine. Niko nije rekao ‘Ostavite me živa’“ (Veljko Ivanović, bivši pripadnik Zvorničke brigade VRS, o stanju u kojem su bili srebrenički zatočenici škole u Ročevićima uoči pogubljenja u Kozluku 15. jula 1995).

Autor: Nemanja Stpejanović, Fond za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik