Da li biste smenili Dikovića?

Kada će građani Srbije ući u rat protiv takvih ubica i manipulatora, koji omogućavaju tamnim stranama i silama zla tajnih službi da čuvajući svoje zadnjice sramote i upropaštavaju generacije i generacije u ovoj zemlji, brižljivo brinući o svojim bogatstvima nastalim na ratnom profiterstvu

Koga štite srpski političari kada se protive utvrđivanju istine i činjenica o ulozi pojedinaca, koji su tokom rata devedesetih, u vremenu kada su počinjeni strahoviti ratni zločini, obavljali državne funkcije.

Reći će oni da štite nacionalni interes. Da li je nacionalni interes, stoga, da se svi građani Srbije, koji nemaju nikakve veze sa najgnusnijim zverstvima, ubistvima, silovanjima, proterivanjima civila, koje su naredili i počinili pojedinci, skrivajući svoju bedastoću i nečasnost iza nacionalnog interesa, identifikuju sa tim monstrumima. Da pod prisilom iskrivljivanja činjenica i strahovite medijske manipulacije zauzmu stav o njihovoj neprikosnovenoj nevinosti i karakteru delovanja usmerenom na njihovu navodnu zaštitu od svih onih koji su im pali pod ruku.

U krajnjoj liniji, ti su ljudi sada opasni jedino po građane Srbije, jer nemaju više prilike da ratuju protiv drugih. Otrov njihove prošlosti sada deluje isključivo na nas, ljude koji živimo, obrazujemo se i radimo u ovoj zemlji. Nekažnjeni ratni zločinci, oni koji su zapovedali, sprovodili ili ćutali o ubijanju civila, postavljeni na državne funkcije, nastavljaju svoje delovanje ali ovoga puta usmereno samo na sopstvene građane. I to je naše prokletstvo, prokletstvo društva koje se nije suočilo sa prošlošću, koje nije ni načelo suočavanje, a prošlo je već dvadeset godina od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Zbog čega je, recimo, jedan Dragan Šutanovac, tokom mandata ministra odbrane, bio u stanju da tako čvrsto stane iza načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića (na šta je javnost pre dva dana, u utorak, podsetila premijera film Fonda za humanitarno pravo – General Diković i 37. Brigada na Kosovu), izjavljujući da je on apsolutno nevin i da sumnjičenje njega za ratne zločine predstavlja udar na državu? Da li je on bio pri čistoj svesti kada je izgovarao takve stvari? Nije li pokretanje slučaja o tome, uz iznošenje velikog broja dokaza (koji su dostupni za svakog građanina zainteresovanog i raspoloženog da se upozna i razgovara o ovoj temi), zapravo učvršćivanje države, rad za državu i javni interes svih građana, a posebno onog najvećeg dela koji nije okrvavio ruke tokom rata? Zar nije udar na državu postaviti Dikovića na mesto načelnika Generalštaba posle svega što se dogodilo dok je bio glavnokomandujući na Kosovu u jeku Miloševićevog režima? Da li je Šutanovac i cela tadašnja Demokratska stranka Borisa Tadića bila normalna kada ga je postavila na tu funkciju? Učinili su to zato što su zaista verovali da je za javni interes najbolje da tu funkciju obavlja komandant Miloševićevog eskadrona smrti, ili zato što su hteli da zaštite one koji su sistematski radili protiv interesa sopstvenih građana. O aktuelnom premijeru Aleksandru Vučiću i njegovoj ekipi na vlasti koja održava i ponosi se takvim slučajem zaista je izlišno i govoriti. Oni su bili direktna politička potpora i inspiracija tokom devedesetih i Dikoviću i mnogim drugim uveliko osuđenim kako za ratne zločine tako i za genocid.

Kada će građani Srbije ući u rat protiv takvih ubica i manipulatora, koji omogućavaju tamnim stranama i silama zla tajnih službi da čuvajući svoje zadnjice sramote i upropaštavaju generacije i generacije u ovoj zemlji, brižljivo brinući o svojim bogatstvima nastalim na ratnom profiterstvu.

Prilika je. Idemo u susret predsedničkim izborima. Iza kandidata onih koji imaju i imali su prilike da se izvuku iz tame medijskog mraka nadvijenog nad presudnim istinama koje bi izavši na svetlost mogle da preokrenu društvene tokove u smeru ozdravljenja i konačnog raskida i razlaza sa svim tim pojedincima, diktatorima nazadnosti i sprovođenja ličnih, pokvarenih ambicija, stoje, između ostalih, i ti ljudi. LJudi čija je politička karijera obeležena zataškavanjem sramnih uloga u ratu i identifikacijom njihovih zlodela sa interesima građanima. Da li se od predsedničkog kandidata u tom smislu može, recimo, očekivati pozitivan odgovor na pitanje – da li biste smenili načelnika Generalštaba zbog sumnji da je počinio ratne zločine, za šta imate nadležnost kao budući šef države, ili, recimo, da li biste zbog poštovanja prema žrtvama genocida bar zaćutali u prilikama kada se traži revizija presude pred MSP za odgovornost Srbije za taj masakr, umesto da se postavite kao produžena ruka inspiratora i počinilaca. Nema kompromisa sa aktuelnim lopovima, rušiteljima, izopačenim nasilnicima koji vode državu, ali ima li suštinskog raskida sa politikom kontinuiteta stavljanja svih društvenih vrednosti u službu zataškavanja zlodela koje su pojedinci učinili u ime svih nas i čije grehe nosimo naopako kao ponos nacije.

Preuzeto sa portala Danas