O migovima i mitovima

Stižu avioni iz Rusije, koliko će koštati još uvek niko ne zna, a premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će Srbija sa „10 najmoćnijih letelica kao što su migovi u narednih 14 godina biti apsolutno prva u regionu“. Niko ne zna zašto baš u narednih 14 godina, niti je poznato kada je počelo regionalno takmičenje u naoružanju. Nejasno je jesu li letelice „najmoćnije“ i kada su polovne – jedino što se sada zna je motiv da se do njih dođe: „Da naš narod nikada više ne doživi sudbinu kakvu je doživljavao 1995. i 1999. godine“.

Pominjući godine, premijer očito misli na operaciju Oluja i vazdušnu NATO intervenciju na Srbiju, sugerišući (i nije mu prvi put) da su to događaji koji su u najvećoj meri obeležili ratnu prošlost bivše Jugoslavije. Zapravo se sugeriše da je rat u Hrvatskoj počeo i završio se Olujom, da je NATO intervencija došla niotkuda i ni zbog čega, da su Srbi ako ne jedine onda najveće žrtve ratova i da nema odgovornosti beogradskog režima Slobodana Miloševića i njemu odanih srpskih rukovodstava po okolnim zemljama za vođenje ratova devedesetih. Ništa od toga nije tačno, ali većina ljudi u Srbiji misli da se baš tako događalo. Znači, mit.

Kako je došlo do Oluje u avgustu 1995. godine? Ne tako što je nekome iznenada i ni zbog čega palo na pamet da sprovede vojnu operaciju u Krajini, nego tako što je prethodno neko tu teritoriju nelegalno zauzeo, poslao Državnu bezbednost iz Srbije da tamo uspostavi kampove za obuku specijalaca, vojno i logistički snabdeo tamošnje paravojne i paradržavne trupe i, što je najvažnije, etnički očistio Krajinu od hrvatskog civilnog stanovništva. Srpski civili jesu bili meta u Oluji, nad njima jeste počinjen veliki broj zločina, ali to nije prvo što se desilo. Oluja predstavlja etničko čišćenje već etnički očišćene i vojno zauzimanje već vojno zauzete teritorije.

Evo samo jednog izvoda iz sažetka prvostepene presude Haškog tribunala bivšem predsedniku i ministru policije takozvane Republike Srpske Krajine: „Raširena dela ubistva i nasilja, zatočavanja i zastrašivanja činjena su posvuda širom teritorija RSK od 1992. do 1995. godine. Te su radnje činili pripadnici snaga TO i MUP RSK, JNA i lokalni srpski stanovnici, a stvorile su takvu atmosferu prisile da hrvatskim i drugim nesrpskim stanovnicima RSK nije preostalo ništa drugo nego da beže ili da ih snage RSK silom deportiraju.“

To je prethodilo operaciji Oluja. Nisu potrebni migovi da se to spreči – trebalo je samo ne započinjati rat, ne sprovoditi u delo san o Velikoj Srbiji i, posebno, ne činiti zločine nad krajinskim Hrvatima.

Kako je došlo do NATO intervencije u martu 1999. godine? Ne tako što je NATO shvatio da toliko mrzi Srbe i da je konačno došlo vreme da ih bombarduje, nego tako što su zločini Vojske Jugoslavije i srpske policije nad kosovskim Albancima poprimili takve razmere da je reakcija zapadnih zemalja bila neizbežna. Obračunavajući se sa OVK, vojska i policija nisu štedele albansko civilno stanovništvo. Naprotiv, i civili su u tom obračunu bili meta.

O tome postoji obilje dokaza. Primera radi, nekadašnji britanski vojni ataše u Beogradu Džon Krosland jedan je od onih koji su svedočili o prekomernoj upotrebi sile na Kosovu pre početka NATO bombardovanja. On je rekao da združene vojno-policijske akcije iz perioda 1998. i početka 1999. godine nimalo nisu ličile na obračun sa teroristima: „Ako sravnite pijacu, benzinske pumpe, prodavnice, useve i isterate celokupno stanovništvo iz nekog sela zato što se tu nalazio OVK, to baš i nije najbolji način da se zadobiju simpatije tog stanovništva“, govorio je bivši britanski vojni ataše. Opisao je vojni napad na Mališevo u leto 1998, koji je rezultirao odlaskom 30.000 Albanaca iz njihovih kuća, a u presudi Šainoviću i drugima opisani su brojni drugi napadi na civile u Drenici, dolini Suve Reke, Dečanima, Juniku, Jablanici, Prilepu, Gornjem Obrinju i drugim selima i gradovima od februara do oktobra 1998. godine.

U zaključku o događajima na Kosovu iz 1998. godine, Pretresno veće u predmetu Šainović i drugi navodi: „Izvedeni dokazi zaista pokazuju da su VJ i MUP od proleća 1998. godine, i sve intenzivnije u periodu od leta do oktobra, izvodili operacije protiv OVK, pogotovo blizu albanske granice i na centralnom Kosovu. Tokom tih operacija, u nekim slučajevima je dolazilo do prekomerne i neselektivne primene sile, o čemu svedoči hotimično nanošenje štete kućama i njihovo uništavanje, kao i ubijanje žena i dece.”^[1]

Do oktobra 1998. godine, po podacima visokog komesara UN za izbeglice, broj raseljenih lica na Kosovu je dosegao 285.000 ljudi.^[2] Napadi na civile smanjeni su nakon oktobra 1998. godine, kada su Milošević i američki diplomata Ričard Holbruk potpisali sporazum o delimičnom povlačenju srpskih snaga sa Kosova, ali se u prvim mesecima 1999. godine nastavilo sa praksom napada na albanska sela. Usledili su novi mirovni napori, uspeha nije bilo i tada počinje NATO intervencija, u trenutku kada je blizu 1.500 albanskih civila već ubijeno i proterano njih stotine hiljada.

Prema tome, nisu se nama 1995. i 1999. godina „dogodile“, nego su one posledica prethodnih dešavanja na koja smo „mi“ imali presudan uticaj. Nismo „mi“ 1995. i 1999. godine „doživeli sudbinu“, nego smo sudbinu prethodno izazivali, pre svega činjenjem nedela drugima i pokušajima da ostvarimo san o dominaciji u regionu i stvaranju Velike Srbije.

Umesto da svojim sledbenicima objasni šta se u prošlosti dešavalo i otkud njegovom narodu „zla sudbina“, premijer pojačava već uvreženo mišljenje o regionalnoj i svetskoj mržnji prema Srbima od koje će se oni (od)braniti migovima (bar u narednih 14 godina). Ponavljam: novu 1995. i 1999. godinu neće sprečiti migovi, nego odustajanje od mitova i sna o vojnoj i političkoj regionalnoj dominaciji. S druge strane, bilo bi veoma opasno ako premijer zaista misli da je u redu sve što se dešavalo do avgusta 1995. i do marta 1999. godine i da je trebalo sprečiti samo Oluju i NATO bombardovanje SRJ.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik