Zašto nema odgovornih za torturu muškaraca iz Žepe?

Stalno su se čili jauci i plač zbog batina koje smo dobijali. Oni u izolacionim sobama bili su crni od batina.

Davali su nam kriščice hleba, konzervu ribe, poparu punu crva. Prozivani smo na ispitivanja, obično noću. Nismo smeli da gledamo kroz prozor, imali smo srpska, uzeli su nam novac… Bili smo prepušteni na milost i nemilost – ispričao je prisutnima u beogradskom Medija centru, Senad Jusufbegović, bivši zatočenik logora Šljivovica i Mitrovo Polje.

Upravo je o mučenjima u ova dva logora – u kojima je oko 800 Bošnjaka bilo izloženo višemesečnoj torturi, batinjanju, izgladnjivanju, seksualnom nasilju, nečovečnom postupanju, pljački i ponižavanju – Fond za humanitarno pravo danas predstavio najnoviji Dosije “Šljivovica i Mitrovo Polje”. U periodu od 31. jula do 10. avgusta 1995. na desnu obalu Drine, odnosno u Srbiju, prešlo je oko 800 Bošnjaka iz Žepe, od kojih su većina bili pripadnici Armije BiH, ali je među njima bilo civila, uključujući i više desetina maloletnih dečaka. Od posledica zlostavljanja, tri logoraša su umrla.

“Gotovo odmah nakon prelaska, muškarce su zarobili graničari Vojske Jugoslavije (VJ) i Posebne jedinice policije (PJP). Od tog trenutka zarobljeni su bili izloženi torturi, pre svega od pripadnika MUP-a Srbije. Nakon popisivanja i ispitivanja praćenog zlostavljanjem svi zarobljeni muškarci su odvedeni u logor Šljivovica u Braneškom Polju kod Čajetine, a zbog velikog broja zarobljenika i nemogućnosti da svi ostanu u tom logoru, jedan deo njih je prebačen u drugi logor, koji se nalazio u Mitrovom Polju, opština Aleksandrovac”, navodi se u dosijeu.

“Do danas niko nije odgovarao za torturu, zlostavljanja i smrt muškaraca iz Žepe u logorima u Srbiji. Iako su poznata imena inspektora i stražara u logorima, pred domaćim sudom nije pokrenut nijedan postupak u kojem bi se utvrdila krivična odgovornost ovih lica. Štaviše, Tužilaštvo za ratne zločine je odbacilo krivičnu prijavu FHP-a za zločine počinjene tokom 1995. i 1996. u ova dva logora”, ukazuje se u dosijeu.

Ivana Žanić, pravna analitičarka FHP, rekla je na konferenciji za medije, da FHP od Ministarstva odbrane nije uspeo da dobije informacije od javnog znaиaja u vezi sa slučajevima “Šljivovica” i “Mitrovo Polje”. Ona je ukazala da FHP smatra da je za to odgovoran načelnik Generalštaba VS Ljubiša Diković, koji je u vreme pada Žepe bio na čelu 16. graničnog bataljona Vojske Srbije, na granici prema BiH.

U dosijeu se ukazuje da je krajem 2014, nakon što su iscrpljena sva pravna sredstva u Srbiji, FHP u ime 67 bivših logoraša podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog nesprovođenja efikasne istrage o zlostavljanjima u logorima, da bi u oktobru 2016, ova sud odbacio predstavku iz proceduralnih razloga. Torturom nad Bošnjacima u logorima u Srbiji, ukazuju iz FHP-a, nisu se bavili ni Haški tribunal ni Međunarodni sud pravde, iako su i jednom i drugom sudu bili predočeni dokazi o ovim zločinima.

Poljski toalet, vaške i loša ishrana

“U logoru u Šljivovici bilo je smešteno 350 ljudi. Obezbeđivali su ga pripadnici SUP Užice, kao i pripadnici OUP-ova koji su bili u njegovom sastavu. Glavni inspektor je bio šef Odseka za granične poslove, strance, putne isprave i oružje Radisav Ojdanić iz SUP Užice. U barakama logora nije bilo toaleta, te su logoraši koristili poljski toalet. Prvih nekoliko meseci se nisu kupali, ni menjali donji veš, te je većina dobila vaške. Zbog loše ishrane, smršali su više desetina kilograma. Savkodnevno su bili izloženi torturi. Na putu do logora, 4. avgust 1995, u prenatrpanom kamionu od nedostatka vazduha ugušio se Edhem Torlak”, piše u dosijeu FHP-a.

Prebijani po tabanima, tučeni kablovima

“Oko 450 ljudi je odvedeno u logor Mitrovo Polje, oko 180 kilometara od Šljivovice. Prilikom ulaska u autobuse, policajci su napravili špalir i tukli zarobljenika, koji su kroz njega morali da prođu. Obezbeđivali su ga pripadnici SUP Kruševac, a odgovorno lice bio je Vladimir Miićević, šef Odseka za granične poslove, strance, putne isprave i oružje. Logoraši su prvu šetnju izvan prostorija imali posle dva meseca. “Hrane smo dobijali taman toliko da ne umremo”. Prebijani su po tabanima, šutirani su, tučeni kablovima, letvama i pesnicama, čupani su za kosu”, navodi se u dosijeu FHP-a.

Preuzeto sa portala Danas