Presuda Mladiću udarac negiranju zločina u BiH

Tužioci su nastojali da Mladića, uz Radovana Karadžića, prikažu kao jednog od dva gospodara života i smrti na delu teritorije BiH

U završnim rečima na suđenju Ratku Mladiću, tužioci su nastojali da optuženog, uz Radovana Karadžića, prikažu kao jednog od dva gospodara života i smrti na delu teritorije BiH koji su tokom rata kontrolisali bosanski Srbi.

To je između ostalog ilustrovano snimkom iz bratunačkog hotela “Fontana” na kojem Mladić predstavnicima lokalnog bošnjačkog stanovništva nudi da izaberu hoće li “opstati ili nestati”. Nestalo ih je, po tvrdnjama tužilaštva, oko 8.000, i naknadno su pronađeni u primarnim i sekundarnim masovnim grobnicama u istočnoj Bosni – ističe za Danas Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo (FHP).

Kako podseća, Mladić je za komandanta VRS izabran na sednici skupštine bosanskih Srba u Banjaluci od 12. maja 1992. godine. Na istoj sednici, dodaje naš sagovornik, usvojen je dokument pod imenom “Šest strateških ciljeva bosanskih Srba”, kojim se iscrtava izgled zamišljene srpske države na teritoriji BiH – granice na Uni i Neretvi, bez granice na Drini, koridor kod Brčkog, izlazak na more i podela Sarajeva – i, što je najvažnije, takozvano teritorijalno razgraničenje sa druga dva naroda u BiH.

– Drugim rečima, srpski deo BiH morao je biti etnički čist. Očigledno je, a tako smatra i Tužilaštvo, da je Mladić bio ključna figura za sprovođenje tog plana u delo. Već krajem 1992. teritorija pod kontrolom Mladićeve vojske u najvećoj meri je već bila etnički čista, hiljade ljudi su ubijene, hiljade žena silovane, desetine hiljada ljudi zatvarano, mučeno i, u slučaju da su imali sreće, proterano. To je rezultat prvog udruženog zločinačkog poduhvata za koji se Mladić tereti – naglašava Stjepanović.

Nemanja Stjepanović

Dodaje da se drugi odnosi na 44-mesečni artiljerijski i snajperski teror nad građanima Sarajeva. Prema njegovim rečima, ne samo da je Mladić bio direktno nadređen komandantima Sarajevsko-romanijskog korpusa – tokom rata su na toj funkciji bili generali Galić i Milošević – već je izdavao direktna naređenja da se civili uzimaju kao meta.

– To je vidljivo iz, recimo, presretnutog razgovora iz maja 1992. u kojem on traži granatiranje delova grada u kojem “nema mnogo Srba” i traži da obim napada bude takav da se ljudima u gradu se “razvuče pamet”. Povrh svega, Mladić je i lično ubijao civile u Sarajevu. Bar tako on kaže. U dokaze je, naime, uvršten video-snimak u kojem se on, vozeći se u automobilu, hvali sagovorniku da svaku put kada prolazi pored Sarajeva “svrati i ubije nekoliko Turaka” – ukazuje Stjepanović.

Što se tiče trećeg udruženog zločinačkog poduhvata, naš sagovornik kaže da se on odnosi na uzimanje pripadnika Ujedinjenih nacija za taoce i “tu je Mladićeva uloga nesporna, budući da ih je njegova vojska zarobila i držala u zatočeništvu u znak odmazde zbog NATO napada”.

– Iznenađenje bi, takođe, bilo da Mladić ne bude osuđen i za učešće u četvrtom udruženom zločinačkom poduhvatu koji se odnosi na srebrenički genocid. Poznato je da se napad odigrao po njegovoj direktivi i naređenjima, da su ubijanja predvodili njemu podređeni oficiri i da je sudbina stanovništva, kao što je i sam rekao na pomenutom sastanku u “Fontani” on odlučivao o životima zarobljenika – ističe Stjepanović.

Zanimljivo je, dodaje, da nekadašnji suvereni i samouvereni komandant vojske danas tvrdi da nad komandantima korpusa, a neki od njih su osuđeni pred Tribunalom, nije imao nikakve nadležnosti.

– U završnom podnesku odbrana je navela da je Mladić bio “blagi i neefikasni oficir”, koji se nije mnogo pitao i koji nije kontrolisao vojsku kojom je komandovao. Njegova misija je, tvrde branioci, bila da zaštiti Bošnjake od ljudi poput Radovana Karadžića i razgoropađenih nekontrolisanih zločinačkih paravojnih grupa. Istina je, međutim, da je sa Karadžićem delio iste ciljeve, makar je bilo manjih nesuglasica oko metoda za njihovo ostvarivanje, a paravojne grupe nakon počinjenih zločina njegova vojska nikada nije gonila već ih je naprotiv integrisala u svoje korpuse i dopuštala im, po potrebi, zločine nad nesrpskim civilima – naglašava Stjepanović.

Danasov sagovornik smatra da će biti veliko iznenađenje ako sudije prihvate da osoba koja je de jure bila na čelu vojske, izdavala direktive i naređenja, primala redovne izveštaje od podređenih korpusa, tesno sarađivala sa vrhovnim komandantom vojske i Karadžićem, nije faktički bila nadređena jedinicama koje su počinile zločine.

– Ukoliko ne bude bitnih odstupanja od dosadašnje prakse Tribunala, Mladićeva presuda biće još jedan udarac različitim teorijama zavere i negiranja razmera i karaktera zločina počinjenih tokom rata u BiH – zaključuje Nemanja Stjepanović.