Povodom izjava ministara u Vladi Srbije Ivice Dačića i Aleksandra Vulina: Umesto „oslobađanja“ Miloševića utvrditi činjenice o prošlosti

Reagujući na tvrdnje izvesnih analitičara i blogera po kojima je bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević u haškoj presudi Radovanu Karadžiću „oslobođen“ optužbi za zločine u Bosni i Hercegovini, ministri u Vladi Srbije Ivica Dačić i Aleksandar Vulin požurili su da takvu ocenu prihvate i zaključe da je „Hag potvrdio ispravnost Miloševićeve politike“. Fond za humanitarno pravo (FHP) najoštrije osuđuje izjave koje za cilj imaju negiranje činjenica o ratovima u bivšoj Jugoslaviji i restauraciju Miloševićeve politike, a od državnih organa Srbije zahteva otvaranje široke društvene debate o prošlosti i iniciranje osnivanja Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje Jugoslavije od 1991. do 2001. godine (REKOM).

FHP podseća da su na suđenju Karadžiću izvođeni dokazi o krivičnoj odgovornosti optuženog ratnog predsednika Republike Srpske, te da u toj presudi niko osim njega nije mogao biti osuđen ili oslobođen. Zato ne može biti govora o oslobađajućoj presudi Miloševiću ili bilo kome drugom, osim onom ko je u datom procesu bio optužen, a to je Karadžić, koji je prvostepenom presudom zbog genocida i drugih zločina počinjenih u BiH osuđen na 40 godina zatvora.

Uloga Slobodana Miloševića i srpskog rukovodstva u ratovima 1990-ih može se iščitati iz brojnih haških presuda, uključujući presudu Radovanu Karadžiću, ali ne selektivnim čitanjem pojedinih rečenica i pasusa, već sveukupnim sagledavanjem dokaza i sudski utvrđenih činjenica. Tako se zaključcima o Miloševićevoj nevinosti i navodnoj ispravnosti njegove politike suprotstavljaju navodi drugih haških presuda (na primer u predmetima Milan Martić, Vlastimir Đorđević) u kojima se on navodi kao učesnik različitih udruženih zločinačkih poduhvata u ratovima na području bivše Jugoslavije, ali i sudski utvrđene činjenice iz Karadžićevog predmeta o ulozi države Srbije (na čijem čelu je tada bio Milošević) u pomoći ratnom rukovodstvu Republike Srpske tokom celog rata u BiH. Iz presude se, recimo, vidi da je Karadžić tokom rata u BiH održavao redovne kontakte sa Miloševićem, kao i da je iz Srbije upućivana pomoć vojsci bosanskih Srba u vidu novca, goriva, ali i specijalnih policijskih jedinica poput Crvenih beretki i „arkanovaca“ (videti, recimo, paragraf 3287 presude Karadžiću).

Osim toga, na suđenju Slobodanu Miloševiću po optužnici za zločine u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu izvedeni su brojni dokazi o njegovoj ulozi u zločinima za koje je u presudi Karadžiću navodno oslobođen. Nakon tužiočevog dokaznog postupka, Pretresno veće je odbacilo zahtev prijatelja suda da Milošević bude oslobođen u toj fazi procesa. U Odluci po predlogu za donošenje oslobađajuće presude od 16. juna 2004. godine navodi se da „ima dovoljno dokaza da je optuženi [Milošević] bio učesnik udruženog zločinačkog poduhvata“ koji je uključivao činjenje genocida i drugih zločina nad Bošnjacima u BiH.

Tokom suđenja Slobodanu Miloševiću predočeno je obilje dokaza o tome da je „rat finansiran iz Beograda“, odnosno da su vojske bosanskih i krajinskih Srba, dok su činile zločine nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH, bile bez prestanka plaćane iz Beograda, ali i logistički pomagane preko Ministarstva odbrane, MUP-a i drugih organa Srbije i SR Jugoslavije. Jedan od dokaza predočenih na suđenju Miloševiću je i izjava Radovana Karadžića iz maja 1994. godine u kojoj on kaže: „Bez Srbije se rat ne bi dogodio, mi nemamo sredstava i ne bismo bili u stanju ratovati.“ (Pogledati, na primer, analizu Hjuman rajts voča „Odmeravanje dokaza – Lekcije iz sudskog procesa protiv Slobodana Miloševića“.)

Važno je naglasiti i da je u presudi Međunarodnog suda pravde zaključeno da je Srbija prekršila Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida po dva osnova – prvo, jer nije učinila ništa da u julu 1995. godine spreči srebrenički masakr, „mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik od genocida“ i drugo, zato što nije kaznila učesnike tog zločina koji su joj bili dostupni. Reč je o najtežoj osudi u sedamdesetogodišnjoj istoriji rada Međunarodnog suda pravde i jedinoj za povredu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Presuda je izrečena zbog (ne)postupanja države Srbije u vreme kada je njen predsednik bio Slobodan Milošević, čija se politika danas veliča.

Izjave ministara Dačića i Vulina, kojima pokušavaju da operu ratnu prošlost Slobodana Miloševića, s jedne strane imaju za cilj da umanje odgovornost njih samih za stradanja tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, budući da su bili njegovi politički i/ili stranački saradnici, a s druge strane, što je opasnije, cilj je da se Miloševićeva politika opravda i dekriminalizuje, a ideja Velike Srbije iznova legitimizuje. Posebno zabrinjava činjenica što ministar spoljnih poslova, kao jedan od ključnih vladinih službenika u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji, proziva „zapadne političare“ zbog nespremnosti da se povinuju zaključku o nevinosti Miloševića i njegovog rukovodstva za vođenje rata i činjenje zločina tokom ratova iz 1990-ih godina.

FHP poziva dvojicu pomenutih ministara i ceo državni vrh Srbije da se ubuduće uzdrže od neodmerenih izjava i umesto negiranja i opravdavanja zločina doprinesu otvaranju sveobuhvatne i na činjenicama zasnovane javne debate o događajima iz prošlosti. Budući da je Srbija učestvovala u većini ratnih sukoba u regionu od 1991. do 2001. godine, FHP poziva njeno aktuelno rukovodstvo da, umesto veličanja aktera ratnih događaja koji su najodgovorniji za masovna kršenja ljudskih prava, inicira osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima (REKOM), jer je najbolji put za iskreno sagledavanje i prevladavanje traumatične prošlosti zajedničko utvrđivanje činjenica u kojem bi učestvovali predstavnici svih postjugoslovenskih država.

Grandiozni zaključci o odgovornosti za rat i najteža krivična dela počinjena nad civilima i ratnim zarobljenicima tokom ratova na području bivše Jugoslavije ne mogu se donositi na osnovu samo nekoliko paragrafa jedne presude, nego uvažavanjem svih sudski utvrđenih činjenica, informacija o popisima ljudskih gubitaka, ali i izjava žrtava i drugih učesnika ratnih događaja, kao i uvidom u vojne i policijske dokumente iz ratnog perioda, od kojih je veliki deo još uvek skriven od očiju javnosti.