Kome se i u čije ime Vučić izvinjava

“Hoću da kažem veliko izvini što su postojali oni u Srbiji koji su u trenutku zločinačke Oluje okretali glavu od vas i nisu dovoljno brinuli o svom narodu”, rekao je premijer Srbije Aleksandar Vučić na manifestaciji povodom obeležavanja Dana sećanja na stradanje i progon Srba iz Hrvatske 1995. godine. Rekao i ostao nedorečen. Iz njegovog nastupa ne vidi se precizno čak ni kome se izvinjava, a kamoli ko su „ljudi koji nisu dovoljno brinuli o svom narodu“. Da li je baš on među tim ljudima?

Da li se Vučić, primera radi, izvinjava ženama, deci i muškarcima iz izbegličkih kolona kojima u danima nakon 5. avgusta 1995. godine nije bilo dozvoljeno da uđu u Beograd, nego su nasilno usmeravani u druge krajeve Srbije? Da li se izvinjava zato što je premalo građana Srbije pomoglo nesrećnicima iz Krajine dok su lutajući Srbijom tražili nešto vode, hrane i smeštaj? Moguće je da ga grize savest jer izbeglicama tada nisu pomogli najtvrđi nacionalisti kojima je i sam pripadao, nego „izdajnici“ (još češće „izdajnice“) iz nevladinih i drugih organizacija.

Tek što su se smestili po izbegličkim kampovima, napuštenim imanjima ili stanovima kod rođaka, muškarci izbegli iz Krajine postali su meta države Srbije. Prvo su proglašeni dezerterima i izdajnicima, a onda je srpska policija počela lov na njih. Hapšeni su i izručivani prekodrinskim srpskim formacijama, ali i Arkanovim „Tigrovima“, nakon čega su maltretirani i ponižavani, upućivani na najopasnije delove ratišta, gde su bivali ranjavani i gde su ginuli. Takvih sudbina je na hiljade. Da li se Vučić izvinjava pripadnicima svog naroda koji su tada bili na udaru države Srbije, a nije bilo nikoga da im pomogne?

Možda se zapravo izvinjava zbog nečasne usluge koju je njegova Srpska radikalna stranka kao vlast u Zemunu 1997. godine učinila izbeglim krajinskim Srbima kada im je prodala (dakle, ne poklonila) zemljište Poljoprivrednog kombinata „Napredak“ u Busijama. Za novac koji su uspeli da ponesu u izbeglištvo ili koji su teškom mukom uštedeli tokom dvogodišnjeg boravka u Srbiji, dobili su njive bez ikakve infrastrukture na kojima su, od svog novca, gradili kuće. Da li je na to premijer mislio kada je pominjao „one koji nisu dovoljno brinuli o svom narodu“? Da je izvinjenje iskreno, neminovno bi sadržalo reč „kanalizacija“. „Izvinite što je do danas nemate“, moralo se reći.

O srpskom narodu Krajine najmanje su brinuli oni koji su ga uoči Oluje ubeđivaili da tamo „nikada više ustaška vlast neće moći oružanim putem da dođe“ i da „nikada više srpska Krajina neće biti Hrvatska“, nego će krajinski Srbi sa svojim sunarodnicima „živeti u Velikoj Srbiji“. To sureči Aleksandra Vučića izgovorene u Glini 20. marta 1995. godine. Zato je on svim Srbima izbeglim za vreme i nakon operacije Oluja prvo morao da se bez okolišanja izvini u svoje ime.

Be obzira na svoju transformaciju u proevropskog političara, Vučić ima za šta da se izvinjava krajinskim izbeglicama. Recimo, onima koji 21. godinu nakon Oluje žive u izbegličkim centrima, a država nije učinila dovoljno da se takvo stanje promeni. U takvim centrima u Srbiji i na Kosovu danas živi blizu 700 ljudi, među kojima su i oni izbegli iz Hrvatske u avgustu 1995. godine.

Jedan od ključnih razloga zbog kojeg je premijer morao da uputi izvinjenje je činjenica da danas nijedna (!) žrtva Oluje u Srbiji nema status civilne žrtve ili civilnog invalida rata. To pravo im je uskraćeno jer su domaći sudovi, na osnovu neprecizno definisanih zakonskih odredbi, izmislili pravilo da se status žrtve rata ne priznaje nikome ko je stradao van teritorije Srbije. Naime, priprema se usvajanje novog Zakona o pravima vojnih i civilnih invalida rata po kojem će, sudeći po nacrtu (članovi 18 i 19), status civilne žrtve rata biti priznat samo onima koji su stradali „na teritoriji Republike Srbije“. Žrtve Oluje su, dakle, izuzete.

Pominjao je premijer u govoru izvađene oči srpskih žrtava od Drugog svetskog rata do Oluje. Da mu je zaista stalo, znao bi da je 2013. godine Ministarstvo rada i socijalne politike Republike Srbije u besramnom postupku ukinulo status civilnih invalida rata nekim žrtvama iz Hrvatske i BiH, među kojima je i tada 13-ogodišnja devojčica koja je ostala slepa kada su na nju pucali hrvatski vojnici tokom operacije Oluja. Odlukom sprskih državnih organa, pre tri godine joj je oduzet jedini izvor egzistencije.

Čak i da je baš njoj upućeno, izvinjenje premijera ne bi bilo od pomoći. Istinski pokazatelj privrženosti države da pomogne žrtvama iz Krajine (i ne samo Krajine) danas nastanjenima u Srbiji bilo bi usvajanje zakona koji bi im omogućio status civilnih žrtava rata i obezbedio život dostojan ljudi. Do tada, izvinjenja će biti od koristi samo onima koji se izvinjavaju.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa