Namerna priča o slučajnom posetiocu

Srbija klizi u nekažnjivost i zaborav i svojih i tuđih žrtava. Uverenje da je dvadeset godina bilo sasvim dovoljno za raščišćavanje nasleđa nasilne prošlosti, ili da kažnjavanje ponekog počinioca ispunjava svrhu pomirenja, stvara iluziju da je postignuti mir dovoljan za zajedničku budućnost

Pretpostavimo da među građanima sveta postoji jedna osoba znatiželjna da otkrije kako se Srbija danas, dvadeset godina od oružanih sukoba u kojima je igrala najvažniju ulogu, suočava sa njihovim nasleđem i svojom odgovornošću.

Ta bi se osoba susrela sa društvom indiferentnim prema stradanju svojih dojučerašnjih sugrađana a veoma naklonjenim osuđenicima za ratne zločine. Prvo iznenađujuće otkriće našeg posetioca bilo bi da jedno postkonfliktno društvo stihijski umesto strateški procesuira počinioce ratnih zločina. Rezultat? Ukupno 46 kažnjenih počinilaca, pripadnika vojske, policije, paravojnih formacija i lokalnih struktura vlasti. Kažnjeni jesu, ali uz odmeravanje olakšavajućih okolnosti poput porodičnih prilika i starosne dobi, ali ne i otežavajućih poput surovosti koju su pri činjenju zločina ispoljili i nečovečne postupke u kojima su učestvovali. Opet, nisu kažnjeni svi. Jesu direktni počinioci, ali su planeri, inicijatori, organizatori i naredbodavci zločina, ne računajući one kažnjene u Hagu, ostali van dometa pravde.

Sudsko utvrđivanje njihove krivice je ponekad trajalo dovoljno dugo da žrtve izgube nadu da će pravda biti dostignuta. U jednom od takvih dugotrajnih slučajeva počinilac je nakon 15 godina suđenja osuđen minimalnom zatvorskom kaznom za ubistvo civila, kosovskog Albanca. Za veliki broj slučajeva, međutim, drugostepeni sud odluči da se moraju ponoviti, a onda se žrtve i svedoci iz njih povlače, obeshrabrene, rezignirane i traumatizovane načinom na koji institucije u Srbiji razumeju krivičnu pravdu. Očevici i drugi svedoci koji mogu i žele da ispričaju okolnosti stradanja žrtava nailaze na osudu, ponekad i pretnje, od strane onih kojima je zadatak da im pruže sigurnost i zaštitu. Dok žrtve svedoče o svom stradanju optuženi im se smeju, vređaju ih i omalovažavaju, sud reaguje mlako ili nikako.

Predsednik države, premijer i ministri u vladi osuđenicima za ratne zločine upućuju pohvale i javnu podršku a tužiocima pretnje. Znatiželjnom posetiocu bi verovatno čudno izgledalo i to što su žrtve za institucije nevidljive, iako ih ima nekoliko desetina hiljada. Naročito ih se ne tiču žrtve seksualnog nasilja, stradale od srpskih snaga bezbednosti, ili one stradale od drugih vojski van teritorije Srbije, članovi porodica nestalih osoba i žrtve sa psihičkim posledicama pretrpljenog nasilja. Kada traže priznanje i nadoknadu štete, institucije spremno pribegavaju kreativnom tumačenju zakona koje će omogućiti odbijanje zahteva ili dodeljivanje ponižavajuće novčane nadoknade.

Ima i trenutaka u kojima žrtve postaju važne. To se obično dešava prilikom godišnjica stradanja Srba, a retko, odnosno nikada kada treba obeležiti stradanje pripadnika drugih naroda. Godišnjica NATO bombardovanja ili Oluje okupi veliki broj ljutih i zabrinutih političara. Oni tada podržavaju inicijative da se podignu spomen-obeležja stradalim Srbima, kojih ne znaju koliko ima, kako se zovu niti kako su stradali. Kada se svečanosti završe, njihovi službenici nastavljaju sa svakodnevnim poslom onemogućavanja istih tih žrtava da dobiju status civilne žrtve rata koji im omogućava bar neku satisfakciju i skromnu materijalnu podršku od strane države.

Poseban razlog za čuđenje bi verovatno predstavljalo saznanje da građani Srbije i njihovi lideri ne mare za život tik pored masovnih grobnica, i što im je još manje važno da odgovorni za njihovo stvaranje budu isterani iz institucija i kažnjeni. Ne smeta im ni što njihove nove komšije, izbegle iz ratnih područja, godinama lutaju u potrazi za informacijama o sudbini svojih nestalih majki, očeva i dece, koje se nalaze i kriju u dokumentima srpskih institucija. Velika je mogućnost da bi ovaj posetilac u srpskoj vojsci i policiji, možda i na sastancima sa predstavnicima najvišeg zakonodavnog tela, upoznao učesnike u nekim od najgorih zločina koji su počinjeni tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Verovatno bi se osećao neprijatno kada bi znao da ih politički lideri i institucije u kojima su zaposleni štite. Naš posetilac bi sasvim sigurno potpuno izgubio veru u deklarativnu rešenost ovdašnjih političara da se regionalno pomire, kada bi kročio u školske klupe osmaka i srednjoškolaca. U njihovim knjigama bi mogao da pročita da su najveće žrtve proteklih ratova Srbi, da albanskih žrtava nema, dok su Hrvati i stanovnici BiH sami krivi za svoju sudbinu jer su želeli nezavisnost.

Tračak nade, ovog puta nama koji u takvom društvu živimo, daju akteri civilnog društva koji su odlučni u nameri da ne dozvole da se Srbija uljuljka u samoproklamovanoj ulozi regionalnog lidera već da tu poziciju iskoristi kako bi to uistinu postala, pre svega prihvatajući odgovornost za počinjene zločine, kažnjavanjem počinilaca u njenom dometu i poštovanjem svih žrtava. Civilno društvo glasno podseća na stradanje drugih naroda i odlučno zahteva utvrđivanje istine i kažnjavanje počinilaca. Dokumentuje sve stradale i nestale žrtve, čija će se imena jednoga dana sa poštovanjem javno pročitati pred regionalnom komisijom za utvrđivanje istine o prošlosti, i možda biti uklesana u mermer nekog novog spomenika, koji će pamtiti stradanje svih žrtava.

Često su ove inicijative nailazile na razumevanje i podršku izvana, ali bez obuhvata koji bi omogućio celovito suočavanje sa prošlošću. Čini se da je ova podrška danas dragocenija više nego ikada, a ona se uglavnom svodi na birokratsko bodovanje. Srbija klizi u nekažnjivost i zaborav i svojih i tuđih žrtava. Uverenje da je dvadeset godina bilo sasvim dovoljno za raščišćavanje nasleđa nasilne prošlosti, ili da kažnjavanje ponekog počinioca ispunjava svrhu pomirenja, stvara iluziju da je postignuti mir dovoljan za zajedničku budućnost. Mi znamo da nije, a naš posetilac lako može zaključiti da ovde ne treba dolaziti jer se ne zna kada će, iako se zna da sigurno hoće, osvanuti nove barikade, otvoriti se novi logori, kopati nove masovne grobnice u našem susedstvu i ponovo stradati više od sto hiljada nedužnih ljudi.

Autorka je outreach menadžerka Fonda za humanitarno pravo