Mi to možemo bolje

Sada kada smo se svi složili da Haški tribunal ne valja jer osuđuje i jer oslobađa, sudi predugo a optužnice su mu loše, dokazi nikakvi, nacionalni balans osuđenih očajan, pri čemu nam ne donosi pomirenje nego samo svađu, vreme je za vedrije teme – domaća suđenja za ratne zločine. Još davno, ne samo mi iz Srbije, rekli smo Tribunalu da ostavi na miru naše heroje, jer ako je potrebno, sami ćemo im suditi. Pa hajde da vidimo kako ta suđenja izgledaju.

Sudeći po „Izveštaju o suđenjima za ratne zločine tokom 2014. i 2015. godine“ Fonda za humanitarno pravo u Srbiji, trenutno je po ovom pitanju stanje najgore od osnivanja Tužilaštva i Posebnog odeljenja za ratne zločine 2003. Tokom 2015. recimo nemamo nijednu potvrđenu optužnicu, bez obzira na izjavu premijera Vučića na TV B92 da domaća suđenja za ratne zločine predstavljaju izuzetan napor Srbije da se suoči sa prošlošću.

Suđenja za ratne zločine u Srbiji traju predugo: pred sudovima opšte nadležnosti u proseku 12 godina, a pred većima za ratne zločine nešto kraće. Istovremeno, jedna od najčešćih primedbi Haškom tribunalu je ona o dužini trajanja procesa, iako je tamo svega nekoliko predmeta prebacilo srpski prosek. Zamera se što se suđenje Vojislavu Šešelju u Hagu otezalo od 2003, a u Beogradu imamo predmet Ovčara (suđenje neposrednim organizatorima i počiniocima ubistva 200 zarobljenih Hrvata iz Vukovara) u kojem je optužnica podignuta iste 2003. godine, ali kraj procesa nije na vidiku. Poređenja radi, u Hagu se za Vukovar vodio daleko komplikovaniji proces optuženim oficirima JNA Mrkšiću, Šljivančaninu i Radiću, koji je i pored duplog žalbenog procesa završen za osam godina od trenutka hapšenja poslednjeg od trojice okrivljenih.

Pred Haškim tribunalom suđeno je velikom broju pojedinaca koji su tokom rata bili na visokim političkim, vojnim i policijskim funkcijama, što je za domaće pravosuđe misaona imenica, uprkos stalnim tvrdnjama da ćemo „našim ljudima“ suditi sami. Od početka suđenja za ratne zločine u Srbiji, a taj trend je u poslednje dve godine naročito izražen, optužuju se skoro isključivo direktni počinioci zločina, a ne i njima nadređeni oficiri. Izuzeci u tom pogledu su toliko retki da nisu vredni pomena, a čak i kada ih ima reč je tek o prvom nivou komande iznad počinilaca zločina.

Da se radi o ozbiljnom propustu svedoče i obrazloženja presuda u kojima sudska veća izražavaju čuđenje zbog toga što među optuženima nema visokorangiranih počinilaca. Tako u predmetu Lovas (po optužnici kojom se pripadnici lokalne civilno-vojne vlasti i „teritorijalci“ iz Valjeva terete da su primorali hrvatske civile da koračaju kroz minsko polje i tako ubili 19, a ranili 12 ljudi) predsednica veća ukazuje da „najveću odgovornost“ za zločin u tom hrvatskom selu „snosi komanda druge brigade JNA“, ali da njenih oficira nema na optuženičkoj klupi. Slične opaske iznete su od strane sudija i u predmetima Beli Manastir (sudi se za ubistva i zlostavljanje hrvatskih civila) i Ćuška (suđenje pripadnicima 177. vojno-teritorijalnog odreda po optužnici za ubistvo najmanje 121 albanskog civila, proterivanje njihovih sunarodnika i paljenje kuća).

Dalje, u poslednje vreme optužnice se sve češće podižu protiv samo jednog počinioca, uz optužbe za ubistvo ili druge zločine nad tek jednom ili nekoliko žrtava. Primeri: Bosanski Petrovac Gaj (jedan počinilac, troje ubijenih, dvoje ranjenih), Sanski Most (jedan optuženi, pet ubijenih), Sanski Most – Kijevo (jedan počinilac, jedan ubijeni), Bihać II (jedan optuženi, pet ubijenih), Gradiška (jedan optuženi, jedan ubijeni), Logor Luka (jedan optuženi, sudi mu se za mučenje jednog zatočenika), Bijeljina II (jedan optuženi, jedno ubistvo, više silovanja i pljačka), Sremska Mitrovica (jedan optuženi, mučenje nekoliko zatočenika). U svim navedenim predmetima, osim jednog, optužnice su podignute 2014, što nam, ako uzmemo u obzir da prošle godine nema potvrđenih optužnica, govori o trendu pabirčenja novih predmeta sa ciljem stvaranja privida zamaha na polju suđenja za ratne zločine.

S jedne strane, dakle, imamo zaštitu odgovornih visokopozicioniranih počinilaca zločina, a sa druge veštačko povećavanje broja predmeta podizanjem optužnica protiv samo jednog počinioca. Postoji i treći trend – insistiranje na nacionalnom balansu, što je svojevrsni odgovor na navodni propust Haškog tribunala da optuži više „njihovih“, a manje „naših“. Tu je domaće pravosuđe doživelo možda najveći fijasko. Optužnice protiv nesrpskih počinilaca bile su nepotkrepljene dokazima, pa su optuženici najčešće oslobađani, što je medveđa usluga srpskim žrtvama i zapravo predstavlja nepoštovanje stradalih Srba i njihovih porodica.

Izveštajem Fonda za humanitarno pravo obuhvaćeno je pet takvih predmeta i svi su neslavno završeni. Na suđenju za mučenje srpskih civila u logoru Čelebići, Samir Honda pravosnažno je oslobođen svih optužbi, uz obrazloženje da je postupak pokrenut „sa vrlo neubedljivim dokazima i bez temeljne provere kredibiliteta ključnog svedoka“. Drugostepenom presudom oslobođen je i Mark Kašnjeti, kome je na teret stavljena otmica i proterivanje dvojice Srba sa Kosovu u Srbiju. Pravosnažno je oslobođen Ilija Jurišić, po optužnici za napad na kolonu JNA u Tuzli, a prvostepeno pripadnici jednice OVK Kobre kojima se sudilo za napad na pripadnike Vojske Jugoslavije. Dodamo li tome fijasko koji je srpsko tužilaštvo doživelo sa optuženjem Ejupa Ganića i Jovana Divjaka (britansko i austrijsko pravosuđe odbili su da ih izruče zbog nepotkrepljenih optužbi), može se zaključiti da cilj pokretanja procesa protiv nesrpskih počinilaca nije utvrđivanje činjenica, odgovornosti optuženih i donošenja pravde žrtvama, već veštački pokušaj stvaranja nacionalnog balansa među žrtvama i okrivljenima.

Mada sve do sada napisano može zvučati kao kritika našeg Tužilaštva za ratne zločine, zapravo nije tako. Ključni problem sa suđenjima za ratne zločine je nedostatak političke volje i odlučnog podsticaja pravosuđu od strane vlasti da se istinski posveti suđenjima za ratne zločine. Kadrovski i materijalni kapaciteti tužilaštva za ratne zločine su na izdisaju, a nema nagoveštaja da će zakonodavna i izvršna vlast preduzeti nešto da se takvo stanje promeni i poboljša. Podrška i pomoć zapravo se očekuju od države čiji predsednik nakon objavljivanja Dosijea „Rudnica“ Fonda za humanitarno pravo, koji tretira zločine nad civilima na Kosovu čija su tela pokopana u masovnoj grobnici u Srbiji, poručuje tužiocu za ratne zločine „da pripazi šta kopa“. U isto vreme, predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Dracun pita da li je Tužilaštvo za ratne zločine „srpsko ili američko“.

Od nedavno, pomenimo i to, imamo i Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina. Svašta je lepo tamo napisano, pominje se posvećenost Vlade Srbije procesuiranju ratnih zločina, jačanje kapaciteta tužilaštva i sudova za ratne zločine, a u isto vreme se preti ograničavanjem rada tih organa vladinim merama štednje. Osim toga, dokument je pun nepreciznosti koje dozvoljavaju različita tumačenja, što može biti pokazatelj pokušaja da se ispune zahtevi Evropske unije iz pregovaračkih poglavlja posvećenih pravosuđu, a u praksi suđenja za ratne zločine obustave ili svedu na minimum.

Od završetka rata u Hrvatskoj i BiH prošlo je više od 20 godina, a od kraja sukoba na Kosovu skoro 17. Organizatori i počinioci umiru, svedoci takođe, dokazi blede i nestaju. Ključni period za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji je narednih 10 godina. Sva je prilika da ćemo ih potrošiti na održavanje privida suđenja za ratne zločine. U isto vreme, podrazumeva se, nećemo prestati sa vajkanjem na rad Haškog tribunala.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa: Peščanik.net, 06.04.2016.