Presuda Pretresnog veća Haškog tribunala u predmetu Šešelj: „U ratu zakoni ćute“

Pretresno veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) donelo je, uz oštro intonirano suprotno mišljenje jednog člana veća, 31. marta 2016. godine prvostepenu presudu kojom je predsednika Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja oslobodilo krivične odgovornosti po svim tačkama optužnice. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je oslobađajuća presuda zasnovana na nalazima koji su u suprotnosti sa praksom MKSJ-a, kao i na neodrživoj reinterpretaciji događaja iz ratova kojom se vređaju žrtve.

Šešelj se u devet tačaka optužnice tereti za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, koji obuhvataju krivična dela progona, deportacije, ubistva, mučenja, bezobzirnog razaranja, uništavanja i nanošenja štete ustanovama posvećenim religiji i obrazovanju, kao i pljačkanje javne i privatne imovine. Prema optužnici, Šešelj je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) koji je imao za cilj da se, činjenjem zločina, većina Hrvata, Muslimana i drugih stanovnika nesrpske nacionalnosti silom trajno ukloni sa otprilike jedne trećine teritorije Hrvatske i iz velikih delova Bosne i Hercegovine (BiH), kao i iz nekih delova Vojvodine u Srbiji. Navodi se da je Šešelj zagovarao politiku ujedinjenja „svih srpskih zemalja“ u homogenu srpsku državu, o kojoj je govorio kao o „Velikoj Srbiji“. Njegovo učešće u UZP-u je obuhvatalo, između ostalog, regrutovanje, osnivanje, finansiranje, snabdevanje, pružanje podrške i rukovođenje srpskim dobrovoljcima povezanim sa SRS-om i/ili Srpskim četničkim pokretom, kao i držanje huškačkih govora u medijima, na javnim nastupima i prilikom svojih poseta dobrovoljačkim jedinicama i drugim srpskim snagama u Hrvatskoj i BiH, podstičući te snage na činjenje zločina. Takođe, optužba tereti Vojislava Šešelja da je svojim govorima, izjavama, radnjama i/ili propustima doprineo da se kod izvršilaca stvori odluka da počine krivična dela.

Na osnovu sažetka presude (cela presuda još uvek nije dostupna na srpskom ili engleskom jeziku), FHP nalazi da je više zaključaka Pretresnog veća pravno ili činjenično neutemeljeno. Kada je reč o pravnim zaključcima, Pretresno veće je utvrdilo da analizirani govori Vojislava Šešelja ne predstavljaju podsticanje na ratne zločine. Prema nalazu suda, njegov skupštinski govor upućen Hrvatima u Srbiji u kojem kaže: „Nećemo vas ubijati, razume se, ali ćemo vas lepo spakovati u kamione i vozove, pa se snalazite lepo u Zagrebu”, ne predstavlja podsticanje na zločin zbog „odsustva merljivog uticaja”, odnosno jer „tužilaštvo nije dokazalo da je taj govor doveo do odlaska Hrvata ili do kampanje progona”. Međutim, FHP smatra da pozivi na činjenje ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti moraju biti kažnjivi čak i kada je krivično delo na koje se poziva izostalo, kao što je to slučaj sa pozivanjem na genocid (videti predmete Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu Akayesu (par. 562) i Nahimana i dr. (par. 1013)). Uostalom, proterivanje Hrvata iz Vojvodine se zaista i dogodilo nedugo nakon Šešeljevih govora.

Sud je takođe zaključio da „tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje da je civilno nesrpsko stanovništvo bilo izloženo rasprostranjenom i sistematskom napadu u velikim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, konkretno u opštinama Vukovar, Zvornik, na širem području Sarajeva i u opštinama Mostar i Nevesinje” od 1991. do 1993. godine, te da „ne postoje bitni pravni elementi za bilo kakvu krivičnu odgovornost za zločine protiv čovečnosti”. Ovakav zaključak je u suprotnosti sa nalazima MKSJ-a u nizu ranijih presuda – poput Karadžić (par. 2444), Mrškić i dr. (par. 472), Krajišnik (par. 710), Stanišić i Župljanin (par. 1673), Brđanin (par. 161) – u kojima je MKSJ utvrdio da je u navedenim opštinama i u vreme na koje se odnosi optužnica protiv Šešelja postojao rasprostranjeni i/ili sistematski napad. Takođe, zaključak suda da nije postojao rasprostranjen ili sistematski napad kao obavezan element zločina protiv čovečnosti je paradoksalan, budući da je veće istovremeno utvrdilo postojanje više desetina incidenata i logora u navedenim opštinama u kojima su počinjeni brojni zločini, što čak ni optuženi nije sporio.

Pojedini zaključci o činjenicama koje je izvelo Pretresno veće „nisu razumni“, kako je to sudija Lattanzi istakla u svom suprotnom mišljenju. Suprotstavila se, na primer, delu presude u kojem većina zaključuje kako je razumno moguće da su autobusi koji su u napadnutim opštinama prethodno dopremljeni za prevoz civila bili „deo humanitarne pomoći pružene neborcima koji su bežali iz ratom zahvaćenih područja”. Većina takođe smatra da Šešeljevi pozivi da se Hrvati iz Srbije proteraju umesto ubiju ne predstavljaju krivično delo, već „iskazivanje alternativnog političkog programa”. Kada je reč o Šešeljevim javnim pozivima da se „očisti prostor od ustaša” i „da se braća četnici osvete balijama”, sudsko veće “nije moglo da odbaci razumnu mogućnost da su ti govori održani u kontekstu sukoba i da im je cilj bio da se podigne moral njegovih vojnika”. Najzad, zaključujući da je „projekt Velike Srbije, kakav zagovara Vojislav Šešelj a priori politički, a ne kriminalni cilj”, Veće se u osnovi bavilo pitanjima ius ad bellum – prava da se vodi rat, što prevazilazi nadležnosti MKSJ-a. Štaviše, ono je time dalo i legitimitet takvom „političkom cilju”, koji je rezultirao desetinama hiljada žrtava ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida.

Ukazujući na sporne zaključke iz presude, sudija Lattanzi ističe da je u ovom slučaju MKSJ zanemario pravila međunarodnog prava sa ciljem da oslobodi Vojislava Šešelja. Ona zatim zaključuje: „Dok sam čitala presudu većine članova Veća, imala sam utisak da sam se vratila mnogo vekova unazad, u davno vreme istorije čovečanstva, kada su Rimljani, da bi opravdali svoja krvava osvajanja i ubistva svojih političkih neprijatelja u građanskim ratovima, govorili: ’U ratu zakoni ćute.’“