Istraživač FHP-a Nemanja Stjepanović o činjenicama utvrđenim u presudi Radovanu Karadžiću

Стјепановић истиче да је ова пресуда веома важна за регион због тога што обухвата цео период рата у Босни и Херцеговини, четири удружена злочиначка подухвата, и садржи обиље доказа који поткрепљују ове оптужбе..

Са друге стране, Кецмановић каже да Хашки трибунал за њега није правна институција, па самим тим, све што се изнесе у Хагу за њега није релевантно са становишта права и правде.

“Од момента када су САД изузеле себе од гоњења међународних судова, свако суђење у Хагу за мене је акт колонијализма и насиља над свим становницима ове планете. Фитиљ за рат у Босни и Херцеговини је запаљен 1992. године. Три легитимне националне странке у БиХ биле су тада на прагу политичког договора, кроз такозвани Кутиљеров план. По сведочанству лидера муслимана Алије Изетбеговића, што није демантовао ни амерички амбасадор у БиХ Ворен Цимермана, он је рекао Алији да не мора да потпише споразум ако му се не потписује. Дакле, каписла за рат у Босни је опаљена са Запада”, истиче Кецмановић.

Стјепановић одговара да можемо да нађемо 1.000 различитих изговора да не прихватимо судски утврђене чињенице и пресуду, и да је одбацимо као део неког политичког суда, али да у сагледавању прошлости морамо да кренемо од нечега.

“Најбоље је кренути од судски утврђених чињеница, јер то није тек тако паушално пресуђено. У пресуди Караџићу имамо обиље доказа и података и који год делић пресуде да узмемо, он је поткрепљен исказима сведока. Имамо документе о кретању војске, имамо фотографије и видео снимке. Сваки од закључака поткрепљен је обиљем доказа. Уместо тога, ми бирамо да не погледамо шта су закључци, него кажемо да је то политички суд и да нећемо да улазимо у материју”, каже он.

Стјепановић додаје да пресуда од 40 година затвора не изненађује јер је Караџић био на врху пирамиде која је, како каже, водила кампању злочина.

“Извршен је попис жртава рата у БиХ и утврђено је да је страдало 35.000 несрба цивила. Добар део тог броја је обухваћен овом оптужницом. Неко је морао да изврши тај злочин, то је уради на систематски начин. Са друге стране, око 4.000 Срба цивила је страдало и 21.000 војника”, објашњава он.

Чињеницу да је суд оценио да Караџић није крив за геноцид под тачком један оптужнице, која се односи на злочине у седам босанских општина, Кецмановић види као политичку, јер то тако “одговара онима који диригују”.

“Замена теза је нешто на чему функционише неоколонијални принцип на Балкану, а то је конфронтација Срба, Бошњака и Хрвата. Није циљ Хага добробит за Бошњаке, већ утеривање овог дела света у колонијални однос. Несразмерне пресуде Србима не значе наклоност света, већ поделу карата која је установљена на почетку рата. Када једну државу без консензуса свих страна наоружате, учините политички акт признања, рат је загарантован, а онда и злочини”, сматра он.

Са друге стране, Стјепановић сматра да је суд дефинитивно утврдио да је постојао образац дешавања на територији БиХ под контролом Срба. Други доказ организованог злочиначког подухвата су, додаје он, изјаве и документи руководства босанских Срба, када се још крајем 1991. године планира преузимање општина.

“Трећи доказ је документ шест стратешких циљева, донет на скупштини босанских Срба, који говори о разграничењу српског од друга два народа. Ратко Младић на тој скупштини каже да ће доћи до геноцида “ако то будемо спроводили”, да се не могу људи просејати кроз сито. Дакле, у томе нису учествовале неке банде лудака, већ регуларне јединице војске РС. Такође, паравојне јединице су стављене под контролу те исте војске РС”, наводи он и додаје да можемо говорити о нечасној улози међународне заједнице, о недовољно реакција у Сребреници, што не значи да је она крива.

Са њим се не слаже Кецмановић, који сматра да је једна од интенција Хашког трибунала да се поделе улоге, па се тако у српском случају злочини третирају као организован подухват, а злочини Бошњака као појединачни случајни акти.

“Уколико су Срби имали организован план чишћења, код других страна то није узимано као доказ. Резултат је да су највећа етничка чишћења извршена на територији где су живели Срби и данас 100.000 Срба више нема на подручјима где су некада живели… и то се све дешава када је међународни фактор преузео улогу у БиХ”, наводи он.

Са друге стране, Стјепановић подсећа на апеле међународне заједнице руководству Републике Српске да не тражи од Срба да напусте Сарајево.

“Олуја је етничко чишћење и та пресуда Хага је лоша. Не желим да негирам нечију патњу, али мора да се види да Срби одлазе када је склопљен споразум, јер су сматрали да ће бити предмет неке освете”, објашњава он.

Кецмановић истиче да не прихвата да је Караџић одговоран за злочине почињене у Босни Херцеговини, јер се “Хашки трибунал понаша силеџијски”, па је сасвим ирелевантно да ли је пресудио да је крив или није.

Стјепановић одговара да је одбрана имала могућност да изнесе доказе и да испита сведоке, те да, на пример, у случају стрељања заробљеника на Брањеву постоји обиље доказа и признања актера.

“То што је пресуђено да у општинама није било геноцида и даље не значи да није било масовних злочина стрељања од по 20, 50 и 150 људи, па и система логора”, додаје он.

Кецмановић закључује да пресуда не доприноси помирењу, да ће Срби да буду љути, Бошњаци да ликују, а неки да буду незадовољни.

“Знак да је некакво помирење у региону почело биће то када се појави глас оних који да кажу: Ја мислим да је овај злочинац, али да Хаг од свих нас прави Бушмане колонију, и да то није начин за помирење”. Нећу да кажем да је Радован злочинац јер немам те податке. Сигуран сам да у пресуди постоји значајан део злочина који се десио, али питање командне одговорност је врло компликовано”, оцењује он.