Povodom presude u predmetu „Kobre”

Viši sud u Nišu izrekao je 17. februara 2016. godine presudu kojom su Šićer Maljoku/Shyqer Maloku, Džafer Gaši/Xhafer Gashi, Demuš Gacaferi/Demush Gacaferi, Dem Maljoku/Dem Maloku, Argon Isufi/Argon Isufi, Anton Čuni/Anton Quni, Alija Rabit/Alija Rabit i Rustem Beriša/Rustem Berisha, kojima se sudi u odsustvu, oglašeni krivim zbog krivičnog dela terorizma i osudio ih na kazne zatvora u trajanju od po 15 godina. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da je predmet bio obeležen nelogičnostima i ozbiljnim pravnim nedostacima, koji proizilaze iz pogrešne kvalifikacije dela i odluke da se optuženima sudi u odsustvu.

Izmenjenom optužnicom iz oktobra 2015. godine, osmorici optuženih se stavlja na teret krivično delo terorizma iz člana 125 Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Oni se terete da su, kao pripadnici terorističke grupe „Kobre“ koja je delovala u okviru OVK, u septembru 1998. godine na jugoslovensko-albanskoj granici postavili nagazne mine i iz zasede napali pripadnike Vojske Jugoslavije (VJ), kojom prilikom je šest pripadnika VJ poginulo a šest ranjeno. Optuženi nisu dostupni organima gonjenja Republike Srbije, pa im se stoga sudilo u odsustvu na osnovu člana 381 Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), koji ovakav proces dopušta ako su optuženi u bekstvu ili nedostupni državnim organima, ali „samo kada postoje naročito opravdani razlozi”.

U ovom predmetu prvu optužnicu podiglo je vojno tužilaštvo 1999. godine, da bi nakon prelaska vojnih predmeta u nadležnost tužilaštava i sudova opšte nadležnosti, Viši sud u Kosovskoj Mitrovici optužene oglasio krivim i osudio ih na kazne zatvora u trajanju od po 15 godina. Protiv ove presude žalbu je izjavio samo branilac optuženih. U žalbenom postupku presuda je ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje, a predmet je prešao u nadležnost Višeg suda u Nišu.

Najveći pravni nedostatak ovog predmeta tiče se pravne kvalifikacije dela koje se optuženima stavlja na teret. Delo je kvalifikovano kao krivično delo terorizma. Prema tumačenju tužioca datom na završnoj reči 9. februara, ovo delo se nije moglo prekvalifikovati u ponovljenom postupku. Naime, prema članu 453 ZKP-a, ako je žalba izjavljena samo u korist optuženih, što je slučaj u ovom predmetu, „presuda se u ponovljenom postupku ne sme izmeniti na njihovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije” [kurziv FHP]. ZKP međutim ne pojašnjava šta znači „na štetu optuženih“. FHP smatra da citirana odredba ZKP-a nije bila prepreka da se predmetno krivično delo prekvalifikuje u ratni zločin, ukoliko su okolnosti slučaja na to ukazivale, te da se nadležnost u ovom predmetu prenese na TRZ.

Naime, u vreme događaja iz optužnice, odnosno u septembru 1998. godine, na Kosovu se odvijao oružani sukob između oružanih snaga SRJ i OVK, a optuženi u ovom predmetu pripadaju jednoj strani u oružanom sukobu, te krivično delo opisano u optužnici u ovim okolnostima može biti samo ratni zločin, a ne krivično delo terorizma. Haški tribunal je nesumnjivo utvrdio da se u septembru 1998. godine na Kosovu odvijao oružani sukob (vidi npr. predmet Haradinaj, par. 100), a TRZ takođe prepoznaje da je sukob na Kosovu trajao već od 1998. godine.

Optuženi se terete za napad na pripadnike druge strane u sukobu, što načelno predstavlja legalan akt u oružanom sukobu. Stoga, da se optuženima sudilo za ratni zločin, mogli bi biti i oslobođeni odgovornosti. Tako gledano, a prema odredbi člana 453 ZKP-a, prekvalifikacija dela u ratni zločin ne bi bila na štetu optuženih, štaviše za njih bi bila povoljnija. Sa druge strane, mora se imati u vidu da nije svaka vrsta napada na pripadnike druge strane u sukobu dozvoljena, ali je takav zaključak u ovom predmetu trebalo da donese TRZ, kao jedino kompetentno nacionalno tužilaštvo, te da, shodno tome, nastavi gonjenje ili od njega odustane.

Najzad, čak i ako dela opisana u optužnici predstavljaju ratni zločin, FHP smatra da u ovom slučaju nisu postojali naročito opravdani razlozi u skladu sa ZKP-om za suđenje u odsustvu od strane bilo kog tužilaštva Republike Srbije. Naime, izbegavanje suđenja u odsustvu za ratne i druge zločine prema međunarodnom pravu je danas standard, uspostavljen da bi se sprečila politička suđenja. Brojni nacionalni sistemi, međunarodni sudovi i međunardne organizacije predviđaju zabranu suđenja u odsustvu, pa je tako Privremena misija Ujedinjenih nacija za Kosovo (UNMIK) regulativom iz 2001. godine zabranila suđenja u odsustvu za kršenja međunarodnog humanitarnog prava; ZKP Bosne i Hercegovine (član 247) previđa generalnu zabranu suđenja u odsustvu; tako postupa i Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda (član 63); itd.

Prema rezoluciji Komiteta ministara Saveta Evrope o kriterijumima za postupke koji se vode u odsustvu optuženog, optuženom se ne sme suditi u odsustvu ako je moguće i poželjno da mu se sudi u drugoj državi, odnosno u drugoj jurisdikciji. Imajući u vidu Protokol o saradnji između UNMIK-a i SRJ koji predviđa razmenu informacija u krivičnim stvarima i mogućnost ustupanja krivičnih dosijea, kao i činjenicu da bi već sledeće godine trebalo da bude osnovan specijalni sud za zločine počinjene tokom rata na Kosovu, FHP smatra da je suđenje osmorici pripadnika OVK trebalo prepustiti pravosudnim institucijama na Kosovu, odnosno budućem specijalnom sudu, sa kojim je Srbija već najavila saradnju.