Neskrivena nebriga države za civilne žrtve rata
Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je 22. januara 2016. godine izveštaj „Pravo žrtava na reparacije u Srbiji i standardi Evropskog suda za ljudska pravaˮ. Izveštaj sumira nalaze o pravnom okviru i praksi poštovanja prava žrtava kršenja ljudskih prava tokom 1990-tih na reparacije u odnosu na standarde Evropskog suda za ljudska prava, u toku 2014. i 2015. godine. Na konferenciji je učestvovalo oko 40 predstavnika civilnog društva, udruženja žrtava, medija, ambasada i međunarodnih organizacija.
Ključni nalaz izveštaja je da nadležne institucije u Srbiji nastavljaju da ignorišu svoju ustavnu i međunarodnu obavezu da civilnim žrtvama rata pruže pravičnu nadoknadu štete i druge vrste reparacija. Ovaj nalaz su na konferenciji potvrdili i predstavnici drugih organizacija i udruženja žrtava. Predstavnica Udruženja porodica kosmetskih stradalnika Gordana Đikanović naglasila je da njeni članovi godinama nailaze na zid ćutanja institucija, uprkos brojnim obećanjima koja su im upućivali njihovi predstavnici. Predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih sa područja bivše Jugoslavije Dragan Pjevač deli iskustvo nezainteresovanosti institucija i nebrige za njihovo mišljenje prilikom izrade relevantne regulative.
O svojim naporima da dobije status civilne žrtve rata i ostvari svoje pravo na reparacije govorio je Dževad Koldžić. Dževadova majka je oteta u Sjeverinu 22. oktobra 1992. godine i njeno telo do danas nije pronađeno. Dževad je tada kao 13-godišnjak ostao sam i već 23 godine se suočava sa potpunom nebrigom države za njega i porodice drugih žrtava ovog zločina.
Prava žrtava do sada nisu zavredila pažnju ni međunarodnih institucija, napomenula je izvršna direktorka FHP-a Sandra Orlović. Ona naglašava da je zaštita prava žrtava u svojoj osnovi pitanje osnovnih ljudskih prava – sve dok se ona ne poštuju, i prava ostalih građana ostaju iluzorna. Prikazujući odnos institucija prema našim najugroženijim sugrađanima – hiljadama žrtava torture, prisilnih nestanaka, ratnih zločina, nezakonitog pritvora, prinudne mobilizacije i seksualnog nasilja – izveštaj pokazuje i naša dostignuća kao društvene zajednice.
Ostvarivanje prava žrtava na reparacije pred sudovima u Srbiji predstavio je pravni analitičar FHP-a Relja Radosavljević. Prema nalazima izveštaja, većina žrtava primorana je da svoje pravo na reparacije potražuje na sudu, u okviru parničnog postupka na osnovu Zakona o obligacionim odnosima. Do danas je pokrenuto više stotina ovih postupaka, u kojima je FHP zastupao više od 1000 žrtava. Zajednička karakteristika postupaka je da traju jako dugo, da je uspeh minimalan ili je u potpunosti izostao, te da su postupci obeleženi kršenjem više ljudskih prava koja su zagarantovana Ustavom Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Sudovi u postupcima najčešće ne prihvataju iskaze žrtava, dok istovremeno poklanjaju veru izjavama policajaca. Većinu zahteva za nadoknadu štete sudovi su odbili, najčešće zbog suviše uskog tumačenja normi o zastarevanju, uprkos mogućnosti da primene odredbe koje propisuju duži rok zastarevanja slučaja. Takođe, sudovi su odbijali zahteve ne želeći da državu dovedu u vezu sa torturom. U slučajevima u kojima se dodeli nadoknada, radi se o jako niskim novčanim iznosima.
Žrtve svoje pravo na reparacije mogu ostvariti i u okviru krivičnog postupka koji se vodi, podnošenjem imovinsko-pravnog zahteva. Iako bi ovaj način bio najbrži za žrtve i efikasan sa stanovišta pravosuđa, u praksi su sudovi odbijali da odlučuju o ovim zahtevima i oštećene upućivali na parnični postupak.
Direktorka FHP-a za pravna pitanja Milica Kostić ukazala je na postojeći Zakon o pravima civilnih invalida rata kao na jedno od najlošijih zakonskih rešenja u Srbiji. Zakon ustanovljava čak osam diskriminatornih uslova koji se kumulativno moraju ispuniti da bi žrtva ostvarila prava koja on propisuje: da žrtva ima minimum 50% telesnog oštećenja, iako većina žrtava ima psihičke posledice; da je stradala od neprijatelja, iako sâm Zakon ne definiše ko se smatra neprijateljem; da je povreda nastala za vreme rata, što se u praksi tumači kao formalno proglašenje ratnog stanja i shodno tome limitira na NATO intervenciju; da porodice nestalih osoba moraju svoje članove proglasiti mrtvim; da samo roditelji, deca i bračni drug – i to pod uslovom da su živeli u zajedničkom domaćinstvu – mogu da ostvare prava u skladu sa Zakonom; da je povreda nastupila na teritoriji Srbije, što nije utemeljeno Zakonom ali je razvijeno u praksi; na kraju, da samo oni koji su nesposobni za privređivanje i materijalno neobezbeđeni mogu da ostvare prava u skladu sa ovim Zakonom. Onom malom broju žrtava koje ispune ove uslove Zakon osigurava minimalne povlastice. Sa druge strane, praksa Evropskog suda za ljudska prava nalaže državi da, ako se odluči da usvoji socijalni program, on mora biti nediskriminatoran.
Profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu Saša Gajin ukazao je da je postupak izrade novog zakona koji bi regulisao status civilnih žrtava rata primer deficita demokratije u Srbiji. Tekst radne verzije zakona je od samog početka obavijen velom tajne i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja krije tekst od svih onih koji mogu doprineti njegovom oblikovanju. Osim toga, nadležne institucije odbijaju čak i samu komunikaciju sa organizacijama koje nastoje da unaprede pravni okvir za zaštitu prava žrtava i do danas su svi napori da se u javnosti pokrene debata na ovu temu ostali jalovi. Gajin je takođe naglasio da se u Srbiji još uvek pravi razlika između građana, tako da neki pojedinci nemaju ista prava i slobode kao neki drugi. Upozorio je da se takva zajednica nužno guši u sopstvenim problemima i da veoma otežano, ako uopšte, napreduje.
Prema rečima programskog direktora organizacije Civil Rights Defenders za Zapadni Balkan Gorana Miletića, ljudska prava se u Srbiji poštuju samo verbalno. Brojne afirmativne izjave o važnosti ljudskih prava, koje se mogu čuti od predstavnika vlasti, ostaju samo opšta mesta. Srbija se takođe ne angažuje dovoljno u pravcu unapređivanja pravnog okvira za zaštitu ljudskih prava, bez čega nema ni njihovog poštovanja u praksi. Odnos vlasti prema ratnim zločinima ogleda se u deklarativnoj opredeljenosti za procesuiranje, ali ne pripadnika svoje etničke grupe. Miletić naglašava da su pregovori sa EU dobra prilika da se unapredi položaj prava žrtava u Srbiji, ali i da ostaje problem države koja i dalje nije suštinski posvećena izgradnji kulture ljudskih prava. Ona se žrtava seća isključivo prilikom godišnjica zločina, ali i tada samo žrtava iz svoje etničke zajednice i više statistički nego iskreno.
Izveštaj „Pravo žrtava na reparacije u Srbiji i standardi Evropskog suda za ljudska prava“ preuzmite ovde.
