Srbija postaje sigurna zemlja za ratne zločince

Za nedavni neizbor tužioca za ratne zločine u Skupštini Srbije Vučićevo Ministarstvo pravde dalo je sve od sebe.

Da nije tako izražene Vučićeve ambicije da Srbiju uvede u EU – Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji najverovatnije više ne bi ni postojalo. Ministarstvo pravde bi u takvoj situaciji moglo puno više da posveti brige što srpskim ratnim zločincima osuđenim u Hagu, što njihovim dočecima po povratku u domovinu.

Što se tiče brige za ratne zlikovce kojima je suđeno pred srpskim sudovima – za njih je i do sada zahvaljujući „dubokom razmevanju“ Apelacionog suda, činjeno sve što se moglo.

Ako rezultati tih napora trenutno i nisu toliko vidljivi – značajni su i dalekosežni toliko da bi ministar pravde Nikola Selaković i sada  „ladno“ mogao da saopšti kako u srpskim zatvorima ne leži nijedan „srpski heroj“. Biće da to ne čini ili iz skromnosti, ili što je svestan nerazumevanja stranih činilaca za interese srpskog naroda i njegove države.

I za nedavni neizbor tužioca za ratne zločine u Skupštini Srbije Vučićevo Ministarstvo pravde dalo je sve od sebe. Na osnovu sprovedenih ispita prijavljenih kandidata, Vlada je u Skupštinu poslala listu od čak petoro kandidata, što je potpuno neuobičajeno, „kako bi narodni poslanici u demokratskoj proceduri, izabrali tužioca za ratne zločine“.

Pravni stručnjaci smatraju da među petoro od Vlade predloženih kandidata ima i veoma dobrih, rezultatima dokazanih tužilaca. Poput, recimo, Đorđa Ostojića, sadašnjeg zamenika Republičkog javnog tužioca, koji je nakon ubistva premijera Đinđića, u vreme sprovođenja akcije “Sablja”, bio Republički javni tužilac.
Na listi je i Mioljub Vitorović,  sadašnji zamenik tužioca za ratne zločine, koji je za ubistvo Ivana Stambolića optužio Slobodana Miloševića, Mirjanu Marković i Milorada Ulemeka Legiju.

Dogovoreni cilj

Opet, neki od kandidata sa pomenute liste koji nemaju zapažene rezultate potrudili su se da se istaknu novim idejama, kakve, gle slučajnosti, ponekad u patriotskom zanosu, iznose i pojedini čelnici vladajuće SNS. Kandidatkinja Snežana Stanojković, recimo, u svom viđenju perspektiva pravosuđa u Srbiji, najavila je i – moguća suđenja u odsustvu.

Sama ideja nije nova – isprobana je od strane Miloševićevog pravosuđa septembra 2000. godine u „čuvenim“ procesima “grupi lidera zapadnih zemalja i NATO čelnika … Klintonu, Bleru, Solani, Klarku… zbog  bombardovanja Srbije„ – ali daje mogućnosti srpskom TRZ  da podiže optužnice, a srpskim sudovima da vode postupke i presuđuju brojnim a nedostupnim  „počiniocima zločina nad srpskim narodom“.

Najbolji, a Vladi nepoželjni kandidati, eliminisani su iz daljih postupaka izbora, a eventualni vršilac funkcije tužioca za ratne zločine biće u poziciji da mu ostanak na tom mestu isključivo zavisi od toga koliko je vlast zadovoljna njegovim radom.

Inače, tokom sednice Skupštine, poslanici su kritikovali Vladu zbog generalno nejasnih kriterija za izbor javnih tužilaca, ukazujući na mogućnost nezakonitog političkog uticaja na šta im je ministar pravde Selaković otvoreno priznao : “Nisam politički mazohista da biram one koji potpuno ne odgovaraju politički Vladi.“ Zbog ove iskrenosti pet najznačajnijih NVO u Srbiji zatražilo je ostavku ministra pravde.

U samoj realizaciji postupka izbora tužioca za ratne zločine čini se da su među poslanicima vladajućih partija u Skupštini  sprovedene dobre pripreme kako bi se postigao dogovoreni cilj – da niko od kandidata ne dobije potreban broj glasova. Iz Ministarstva pravde odmah je stiglo objašnjenje kako je izlaz iz takve situacije da Republički javni tužilac, na mesto Tužioca za ratne zločine postaviti „vršioca funkcije“. U dosadašnjoj praksi dešavalo se da Republički tužilac – na mesto zamenika tužioca – postavi  vršioca funkcije, ali ne i na mesto samog tužioca.

Pravni stručnjaci ističu da bi takva praksa bila ne samo nezakonita, već i opasna jer Republički javni tužilac, na taj način, nekome daje ovlašćenja koja mu po zakonu, može dati samo Skupština izborom.

Bilo kako, Ministarstvo pravde je na ovaj način postiglo najmanje dva jaka efekta. Najbolji, a Vladi nepoželjni kandidati, eliminisani su iz daljih postupaka izbora, a eventualni vršilac funkcije tužioca za ratne zločine biće u poziciji da mu ostanak na tom mestu isključivo zavisi od toga koliko je vlast zadovoljna njegovim radom.

Sve kada se sabere, još jednom je ozbiljno doveden u pitanje i rad i kredibilitet TRZ na šta je nedavno, u  svom izveštaju o napretku Srbije na putu ka EU u 2015. upozorila i  Evropska komisija , a prethodno i Komesar za ljudska prava Saveta Evrope, kao i Haški tribunal.

Pored pomenute “parlamentarne bitke” za urušavanje TRZ – u Srbiji se izvode i druge akcije koje nesumnjivo imaju za cilj da se u “nezavisnom” srpskom pravosuđu, što je moguće više, promeni politika i praksa prema  ratnim zločinima i zločincima.

Tako je, gotovo neprimećeno u javnosti, izmenjen kompletan sastav sudija Veća za ratne zločine. Umesto iskusnih, postavljene su sudije bez iskustva.

Pomenuti Apelacioni sud već u kontinuitetu ukida dugogodišnje osuđujuće presude za ratne zločine, a počinioce pušta na slobodu. Kao slobodni i nevini građani šetaju se višestruke ubice “proslavljene” svojim zločinima na Ovčari, u Zvorniku, Bjeljini, Lovasu, Srebrenici, na Kosovu…

Srbija je postala sigurna zemlja za ratne zločince i u njenim zatvorima nema nijednog osuđenog za počinjena ratna zlodela.

Ako se nešto ne preduzme, ako neko iz Brisela, Berlina ili Vašingtona ne pritisne Vučića, bilo ili ne bilo TRZ, pitanje je da li će dalje uopšte biti i istraga i sudskih procesa. Zapravo, pitanje je da li ih i sada ima.

Jer, dok se u BiH i na Kosovu otkrivaju sve nove i nove masovne grobnice čije žrtve – deca, žene, civili –  vape za pravdom – ovdašnji Viši sud već godinu dana ne pušta završene optužnice Tužilaštva  za zločine u Štrpcima i Srebrenici.

Suočavanje sa prošlošću

Fond za humanitarno pravo argumentovano i sa dokazima proziva generala Ljubišu Dikovića, načelnika Vojske Srbije, za zločine počinjene na  Kosovu. Proziva i Dikovićevog kolegu, penzionisanog  generala Momira Stojanovića, bivšeg direktora  Vojno-bezbednosne agencije, a sadašnjeg poslanika SNS –  predsednika skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti.

Interpol je, na zahtev EULEX-a,  za Stojanovićem raspisao “crvenu”  međunarodnu poternicu “zbog počinjenih ratnih zločina” a Fond ga u svom dosijeu “Reka” označava kao “jednu od ključnih figura  jednog od najtežih ratnih zločina na Kosovu”.

Nema sumnje, izbori će brzo u Srbiji i “vlast koja zna svoj narod”  sve se intenzivnije vraća i prepušta svojoj radikalskoj prirodi i suštini. Vučićev tragikomični ministar policije, “doktor” Nebojša Stefanović i  tek izabrani tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić, doskorašnji advokat iz Čačka, diktiraju žestoku kampanju. U premijeru omiljenoj “borbi protiv korupcije i kriminala na svim nivoima” – hapse masovno, pred kamerama i po celoj Srbiji.

Da li je Tužilaštvo za ratne zločine poslednja institucija koja se u Srbiji borila za suočavanje sa prošlošću – znaće se vrlo brzo.

Autor: Rade Radovanović

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Preuzeto sa portala Al Jazeera Balkans