Da li je i za Vučića general Lazarević heroj?

U Mostu RSE razgovaralo se o odnosu sadašnje vlasti u Srbiji prema Haškom tribunalu. Sagovornici su bili Nataša Kandić, koordinatorka REKOM-a, inicijative za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima na području bivše Jugoslavije, i Žarko Korać, dugogodišnji profesor beogradskog Filozofskog fakulteta i nekadašnji poslanik Skupštine Srbije.

Bilo je reči o tome zašto je osuđeni ratni zločinicac general Vladimir Lazarević po izlasku iz haškog zatvora dočekan kao heroj, šta znači poruka ministra pravde Nikole Selakovića da Lazarević treba da bude uzor budućim generecijama, kako je vlada skoro godinu dana krila da je od Haškog tribunal dobila nalog da uhapsi tri člana Srpske radikalne stranke koji su optuženi za zastrašivanje svedoka, zašto je nakon dolaska Vučića i Nikolića na vlast u Srbiji prestao svaki razgovor o zločinima počinjenim devedesetih godina, kao i o tome zašto Brisel ćutke prelazi preko slavljenja ratnih zločinaca u Srbiji i u regionu.

Omer Karabeg: Odavno jedan osuđeni ratni zločinac nije u Srbiji dočekan sa tolikim počastima kao general Vladimir Lazarević koji je nedavno pušten iz haškog zatvora nakon što je odležao dve trećine od 14 godina kazne na koju je osuđen za zločine nad kosovskim Albancima. Vlada je po njega u Hag poslala svoj avion u kome su bili ministar odbrane i ministar pravde, a na aerodromu u Nišu mu je priređen retko viđen doček na kome su bili načelnik generalštaba, visoki predstavnici Srpske pravoslavne crkve, gradonačelnik Niša i lokalno rukovodstvo vladajuće Srpske napredne stranke. Šta je sadašnja vlast želela da poruči takvim dočekom?

Nataša Kandić: Ne znam šta su želeli da poruče, ali poruka koju su poslali tim dočekom nije dobra. Time su pokazali kakav imaju odnos prema Haškom tribunalu. Jer, ako je Lazarević, kao što tvrde ministri, jedan od najboljih generala, ako je zaslužan za slobodu mnogih gradova, malte ne cele Srbije, i ako je Haški tribunal osudio takvog čoveka, onda se postavlja pitanje – čemu uopšte taj Haški tribunal. Postavlja se i pitanje kakva je strategija Vlade Srbije kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločina. Mislim da su poruke, koje su se čule povodom izlaska iz zatvora haškog osuđenika Vladimira Lazarevića, veoma opasne i zahtevaju razjašnjenje od strane Vlade Srbije.

Žarko Korać: Vlast u Srbiji jeste opredeljena za evropske integracije, to je njen osnovni deklarativni politički cilj, ali ona radi čitav niz stvari koje su protivne demokratiji i evropskim vrednostima, a samim tim i evropskim integracijama.

Mogao bih da navedem mnoge poteze ove vlade koji o tome svedoče – od toga da je glavni urednik jednog od vodećih dnevnih listova u Srbiji poznati ratni huškač, da se i na razne druge položaje postavljaju ljudi koji imaju mračnu prošlost, do ovog posljednjeg ispada sa dočekom generala Lazarevića. Šalje se vrlo jasna poruka da je to srpski heroj koji je nepravedno osuđen od strane nepriznatog međunarodnog suda. To je i jasna poruka biračima Srpske radikalne stranke – koji sada glasaju za Srpsku naprednu stranku – da je prošlost bila u redu, da su ljudi kao što je Lazarević platili zato što su se borili za domovinu.

Vučić se nije oglasio. To je njegova tipična strategija. On je ćutao, ali sve što su radili članovi njegove vlade, koju on apsolutno kontroliše, pokazuje da se šalje sledeća poruka: Srbi su nevini, Srbi su žrtve i Srbi, kojima je suđeno u Haškom tribunalu, su heroji koji su branili svoj narod.

Omer Karabeg: Čini mi se da je najdalje otišao ministar pravde Nikola Selaković koji je rekao da je Lazarević najsvetliji primer kako se treba boriti za otadžbinu i da to treba da bude uzor mnogim naraštajima.

Nataša Kandić: Težina tih reči je upravo u tome što ih je izrekao ministar pravde koji ovih dana treba da počne pregovore o poglavlju 23 koje se tiče vladavine prava, a vladavina prava podrazumeva da svaka država treba da sudi svojim državljanima koji su počinili ratne zločine. On je u vrlo delikatnoj poziciji, jer njegovo učešće na dočeku Lazarevića i pohvale koje je o njemu izgovorio protivreče onome što se očekuje od zemlje koja poštuje princip vladavine prava.

Žarko Korać: Mislim da u javnosti ne postoji nedoumica oko političkih pogleda ministra pravde Selakovića. On je u više navrata vrlo jasno pokazao da pripada najtvrđem, nacionalističkom krilu Srpske napredne stranke. Kao ministar pravde on je na ulici demonstrirao zajedno sa pripadnicima Dveri. Na pitanje zašto je to uradio odgovorio je da su to njegovi studenti i da nije mogao da ih odbije kada su ga zvali.

On je, dakle, kao ministar pravde demonstrirao sa ultrašovinističkom i ultranacionalističkom grupom – tada je to bilo udruženje gradajna, a sada je politička stranka. Pokazao je kakvi su njegovi politički pogledi. On nikada nije demonstrirao sa pripadnicima bilo koje grupacije koja se bori za ljudska prava. Nije mu palo na pamet. On je jasno opredeljeni teški nacionalista. Rekao sam da se ovoga puta nije oglasio ni premijer, koji govori o svemu i svačemu, koji se oglašava i kada treba i ne treba, ali ovoga puta nije komentarisao doček Lazarevića. Ćutao je. A trebalo je da kaže šta je značio taj doček, šta su tu radili ministri pravde i odbrane i načelnik generalštaba.

To je ta igra koju ova vlast neprekidno igra. Ona se prema Zapadu ponaša konstruktivno, ona hoće evropske integracije, ali istovremeno u zemlji stvara klimu koja nije samo kontinuitet sa Miloševićevim vremenom, nego je u nekim stvarima čak i gora. Pogledajte kakav je odnos ove vlasti prema medijima i nezavisnim institucijama koje se brinu o slobodama građana. To je jedan vehementno agresivan stav. Svaka kritika se doživljava kao napad na vladu.

Žarko Korać

Srbija živi u jednom provizorijumu u kome vlada stalno govori da su joj cilj evropske integracije, a istovremeno ne vidite nikakve konsekvence te odluke. Ova vlada priređuju velelepan doček generalu Lazareviću, što se nije usudila nijedna vlada, pa čak ni Koštuničina, koja je zaista mislila da su Srbi, kojima se sudi u Haškom tribunalu, heroji. Ona to nije tako direktno pokazivala, jer se malo više plašila Zapada. Ja ne mislim da je ministar Selaković u delikatnom položaju, ja mislim da će on u pregovorima o poglavlju 23 pokušati da obavezu suđenja ratnim zločinima izigra koliko god može.

Da li će mu to dozvoliti Evropska unija – to je druga tema. On nema na umu da procesuira bilo koga za ratne zločine. O tome govori i slučaj načelnika generalštaba generala Dikovića. Kada je Fond za humanitarno pravo izneo niz činjenica o njegovom “vojevanju” na Kosovu, onda je vlast reagovala na ekstremno agresivan način.

Mediji koje ona kontroliše – recimo “Večernje novosti” koje su većinski u državnom vlasiništvu – krenuli su da napadaju one koji su izneli te činjenice i da žestoko brane generala Dikovića. Najdalje je otišao predsednik Nikolić koji je demonstrativno dao orden Dikoviću i primio ga u posetu da bi pokazao da je on naš heroj. Ova vlada ima prećutni stav koji ponekad izbije na videlo kao sada u slučaju generala Lazarevića, da je Haški tribunal jedan nepravedni sud i da su njegove najveće žrtve – Srbi.

Omer Karabeg: Nije Lazarević jedini primer koji govori o tome kako se vlast u Srbiji sa nipodaštavenjem odnosi prema Haškom tribunalu. Tribunal je pre skoro godinu dana poslao Vladi Srbije nalog za hapšenje tri člana Srpske radikalne stranke koji su optuženi za zastrašivanje i podmićivanje svedoka u postupku protiv Vojislava Šešelja, a vlada do sada nije ništa učinila. Pravi se kao da nije ni primila te naloge.

Nataša Kandić: Vlada ćuti, nema zvaničnog saopštenja. Imamo samo reakciju jednog ministra – Rasima Ljaića koji se čudi zašto uopšte Haški tribunal sada poteže to pitanje kao da hoće da kaže – šta sada traži taj Haški tribunal koji će uskoro biti zatvoren. Potezati pitanje zastrašivanja svedoka – po njemu je sada potpuno deplasirano. On kao da zaboravlja kako je Haški tribunal postupao sa Vojislavom Šešeljom kada je u pitanju nepoštovanje odluka suda. Šešelj je najmanje tri godine proveo u pritvoru upravo zbog nepoštovanje suda.

Ovde su u pitanju čelnici Srpske radikalne stranke koji su u vreme trajanja postupka protiv Šešelja organizovali svojevrsno saslušavanje svedoka Tužilaštva Haškog tribunala. Ti svedoci su, takođe, radikali koji su u vreme rata imali visoke pozicije. Oni su, verovatno iz straha da bi mogli biti optuženi, prihvatili da budu svedoci tužilaštva.

Svedočili su o tome šta je sve Srpska radikalna stranka radila, kako je organizovala dobrovoljce i kakve veze oni imaju sa zločinima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pojavljivali su se kao vrlo važni svedoci Tužilaštva Haškog tribunala. Onda su pre četiri godine svi oni pred sudom u Beogradu dali izjave o tome da su bili pod pritiskom i da su morali da prihvate da budu svedoci tužilaštva. Tužilaštvo smatra da su oni promenili iskaz zbog zastrašivanja i izdalo je nalog za hapšenje tri radikala za koje se sumnja da su to činili.

Vlada Srbije očigledno neće da se odredi prema zahtevu Haškog tribunala, a morala bi odmah da ih uhapsi i preda Haškom tribunalu. Ako to ne uradi, mislim da će Srbija ubrzo biti na tapetu pred telima Ujedinjenih nacija za nepoštovanje odluka Haškog tribunala.

Žarko Korać: Vlada je u stvari te naloge Haškog tribunala sakrila.To samo pokazuje koliko ona kontroliše informacije i medije. To je informacija koju niko nije imao. Ona se pojavila u trenutku kada je Haški tribunal podsetio vladu da to nije uradila. Inače, ja mislim da postoje dva nivoa te priče. Jedan je personalni, a drugi je politički. Što se tiče personalnog nivoa, ne smemo zaboraviti da su svi ti ljudi bili u jednoj stranci, da su godinama blisko sarađivali i da jako mnogo znaju jedni o drugima.

Drugi nivo je mnogo bitniji. Vučić verovatno ima neki dogovor sa Šešeljom koji apsolutno izbegava da ga napada. Šešelj isključivo napada Nikolića i stalno govori da ga je razočarao. Šešelj to radi pre svega da bi imao pristup medijima – i on ga ima, jer mediji naširoko pišu o svemu što on radi, što je vrlo indikativno, s obzirom da Vučić kontroliše medije. Priča se o tome da Šešelj napada Nikolića da bi pomogao Vučiću u unutrašnjoj partijskoj borbi između njih dvojice. Vučić opet, kao i u slučaju generala Lazarevića, i u slučaju trojice radikala ćuti i ništa ne komentariše, pravi se da se ništa nije dogodilo.

Verovatno će Haški tribunal zahtevati njihovo hapšenje, ali nisam siguran da će taj pritisak ići tako daleko da se Srbiji uvode neke sankcije ili da se kazni na bilo koji način. Takav stav Evropske unije neke ljude ovde duboko brine. Očigledno je da je Vlada Srbije zbog Briselskog sporazuma i normalizacije odnosa sa Kosovom dobila jednu vrstu benefita koju vlada Zorana Đinđićanikada nije imala. Tu vladu su zvaničnici Evropske unije prosuđivali po svim kriterijuma po kojima je treba prosuđivati, a sada su kriteriji mnogo blaži. Oni kao da nam poručuju – znamo da vi ne možete previše da uradite u razvoju demokratije, zato ćemo se mi koncentrisati samo na ono što je najbitnije, a to je Kosovo, a ove druge stvari ćemo ostaviti za neko buduće vreme.

Međutim, nema demokratizacije bez rasprave o prošlosti, a ta rasprava je u Srbiji apsolutno prestala zato što biste morali da krenete od Nikolića i Vučića, a sledeći bi bio njihov koalicioni partner – Ivica Dačić. Sada se vidi cena toga što su u Srbiji na vlasti ljudi koji su odgovorni za rat. Oni nisu bili glavni, ali su bili pomagači izvođača najgorih radova. Slučaj Lazarević i slučaj trojice radikala su delovi jedne te iste priče, a to je da u Srbiji nema razgovora o prošlosti, jer bi taj razgovor morao da krene od ljudi koji danas vode ovu zemlju.

Omer Karabeg: Očigledno je da za Brisel i Vašington više uopšte nije važno kakav odnos vlast u Srbiji ima prema ratnim zločinima. Recimo, na doček Lazarevića reagovao je jedino haški tužilac Bramerc koji je u Savetu bezbednosti rekao da Srbija time šalje pogrešnu poruku. Brisel i Vašington se nisu uopšte oglasili tim povodom kao da žele da kažu – eto vam vaših ratnih zločinaca, pa ih slavite do mile volje.

Nataša Kandić: Tako je. Uopšte nema reakcije ni od strane međunarodne zajednice, ni od evropskih institucija, a trebalo bi da bude. Nekada je jedan od uslova za pridruživanje Evropskoj uniji bila saradnja sa Haškim tribunalom, što je podrazumevalo da se uhapse i pošalju u Hag oni koji su bili optuženi za ratne zločine. Kada su posle mnogo godina svi optuženi bili predati Haškom tribunalu, evropske institucije nisu našle za potrebno da utvrde da je kažnjavanje ratnih zločina jedan od uslova za pridruživanje Evropskoj uniji. Toga nema, pa danas imamo potpuno prazno polje, kada je u pitanju odnos prema prošlosti.

Sada se političari iz Srbije i regiona deklarativno zaklinju u pomirenje i uveravaju Brisel da će sve učiniti za pomirenje, a zapravo niko nije spreman da se suoči sa prošlošću. U tom pogrešnom tumačenju ih podržavaju zvaničnici evropskih institucija. Nije više bitno ono što se dogodilo u prošlosti, nego se kaže da treba gledati u budućnost. Tako je to što je premijer Srbije bio u Srebrenici proglašeno najvećim dokazom njegove posvećenosti pomirenju, a dolazak članova Predsedništva BiH u Beograd predstavljen je kao manifestacija spremnosti za pomirenjem.

Nataša Kandić

Zvaničnici Srbije govore – mi hoćemo da uvažimo i tuđe žrtve, ali odmah dodaju da je uslov za to da se priznaju srpske žrtve. Nije onda ni čudno što u ovih dana objavljenom nacrtu Nacionalne strategiji za procesuiranje ratnih zločina Ministarstvo pravde kaže da osuđuje pristup Haškog tribunala u kažnjavanju ratnih zločina, jer je najveći broj optuženih i osuđenih srpske nacionalnosti.

Omer Karabeg: Ni u regionu nije bolja situacija. Prošle godine je na zagrebačkom aerodromu Dario Kordić dočekan kao heroj, nakon što je odležao 17 godina zatvora za zločin u bosanskom selu Ahmići. Na tom dočeku sisački biskup mu je ljubio ruku. Na dočeku Kordića u njegovom rodnom mestu Busovači u Bosni i Hercegovini bio je sadašnji član Predsedništva Bosne i Hercegovine Dragan Čović. Milorad Dodik se nedavno u haškoj sudnici pojavio kao svedok odbrane Ratka Mladića, a pre toga je bio svedok odbrane Radovana Karadžića. Stranka demokratske akcije Bakira Izetbegovića ovih dana je najoštrije osudila hapšenje bivšeg generala Armije Bosne i Hercegovine osumnjičenog za ratni zločin. Kako vreme odmiče na ratne zločine se sve više gleda kao na herojski čin.

Žarko Korać: Ja sam vrlo kritičan prema načinu kako se najveći deo hrvatske javnosti odnosi prema svojoj ratnoj prošlosti i imao bih o tome štošta da kažem, ali je činjenica da je u Hrvatskoj bilo mnogo više reakcija na doček Kordića, nego u Srbiji na doček Lazarevića. U Srbiji je to prošlo ćutke, sa vrlo malo komentara. U Hrvatskoj je ipak bilo reakcija – i to vrlo oštrih reakcija. Posebno se postavilo pitanje crkve i ponašanja sisačkog biskupa prema čoveku koji je osuđen za jedan od najgnjusnijih zločina tokom rata u Bosni i Hercegovini. Ja ne bih glavnu krivicu bacao na međunarodni faktor koji je i sam podeljen.

Kao što vidimo, Rusija svesrdno podržava Dodika i Srbiju. Iako kao članica Saveta bezbednosti nije bila protiv osnivanja Haškog tribunala ona, kad god može, promrmlja nešto da je Srbija žrtva tog suda. Ipak, međunarodna zajednica u svemu tome ima sekudarnu ulogu. Činjenica je da se od trenutka kada je izabrana ova vlast u Srbiji razgovor o onome što se događalo devedesetih više ne može voditi zato što bi se moralo postaviti pitanje šta su u to vreme radili sadašnji predsednik, premijer, ministar spoljnih poslova i načelnik generalštaba. Ako se ne može raspravljati o prošlosti ta četiri čoveka – o čemu ćemo onda raspravljati? O direktoru neke osnovne škole u Žagubici. Srbija je u potpunosti prekinula tu raspravu.

U Hrvatskoj se ona ipak vodi, a vodi se i u Bosni i Hercegovini, mada se reakcijama na hapšenje vojnog komandanta bošnjačke jedinice šalje jedna teška poruka koja je, istina, sasvim druge vrste. Ona glasi da žrtva ne može nikada da bude krivac, što naravno nije tačno. Zanimljivo je da u Srbiji, u trenutku kada je zaustavljena rasprava o devedesetim, intenzivno traje proces rehabilitacije saradnika okupatora iz Drugog svetskog rata. Dakle, rehabilitujete kvislinge iz Drugog svetekog rata, a nećete da kažete ništa o bliskoj prošlosti.

Omer Karabeg: Može li se reći da se ceo region udaljava od suočavanja sa onim što se događalo devedesetih i da će na kraju tog procesa ratni zločinci biti pretvoreni u mitske heroje?

Nataša Kandić: U celom regionu nije dobra situacija. U Hrvatskoj imamo stav da ta zemlja, pošto je članica Evropske unije, nema više ništa zajedničko sa republikama bivše Jugoslavije. Hrvatska iz zvaničnog ugla više nema nikakav interes za zajedničkim pristupom prošlosti. U Bosni i Hercegovini postoje problemi druge vrste. Upravo smo ovih dana videli kako Vlada Republike Srpske donosi odluku da njene institucije, policija i drugi organi više neće učestvovati u aktivnostima koje se tiču procesuiranja ratnih zločinaca. Imamo, znači, blokadu pravosudnih organa koji treba da se bave ratnim zločinima. I na Kosovu imamo velikih problema, mada mi se čini da je najava formiranja specijalnog suda za ratne zločine dobar korak.

Međutim, kada taj sud počne da radi, stvoriće se veliki problemi zato što će se suditi pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova za zločine nad Srbima kojima, naravno, i treba da se sudi, dok preko puta u Srbiji neće biti suđenja za zločine koji su počinjeni prema albanskom civilnom stanovništvu. Toga neće biti, jer mi ovde imamo vrlo malo takvih postupaka i tu se isključivo radi o direktnim počiniocima. U Srbiji se ne može suditi generalima. Oni su ovde zaštićeni, oni su heroji. Za vladu oni ostaju heroji i kada su osuđeni od međunarodnog krivičnog tribunala – i to tako mora da bude.

To je jedna bezizgledna situacija, ali me hrabri što je civilno društvo u regionu uspelo da napravi čvrste saveze i da uporno radi na dokumentovanju ratnih zločina, popisu žrtava i logora. Mislim da civilno društvo u ovom trenutku ima kapacitet i snagu da ne dozvoli da se pitanje ratnih zločina i žrtava skine sa dnevnog reda. Verujem da civilno društvo ima snage da natere vlade iz regiona da osnuju regionalnu komisiju koja će imenom i prezimenom popisati sve žrtve i dokumentovati sve zločine koji su počinjeni u ratovima na području bivše Jugoslavije.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa