Bez pravde za žrtve seksualnog nasilja u ratu

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je 24. novembra 2015. godine donelo prvostepenu presudu u ponovljenom postupku u predmetu Bijeljina II kojom je optuženog Miodraga Živkovića ponovo oslobodilo od optužbe za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da je ova odluka suda deo negativnog bilansa domaćeg pravosuđa u procesuiranju slučajeva seksualnog nasilja u ratu i da predstavlja nastavak prakse odstupanja od međunarodnih standarda u ovim predmetima.

Optužnicom iz juna 2014. godine Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) teretilo je Miodraga Živkovića da je 14. juna 1992. godine u Bijeljini, kao pripadnik dobrovoljačke jedinice koja je delovala u okviru Vojske Republike Srpske, u grupi sa tri pripadnika ove jedinice i jednim meštaninom pretresao kuću oštećenog Rame Avdića i oduzeo pronađeni novac i nakit. Zatim je, uz pretnju oružjem, u prisustvu Rame Avdića, njegove supruge i sinova, prinudio njegovu ćerku N. F. i snaju H.A. da se skinu, pa su ih on i ostali prisutni pripadnici jedinice naizmenično silovali. Jedan od pripadnika jedinice je potom ubio Ramu pucajući mu iz puške u usta. Nakon toga su napustili kuću i sa sobom poveli N.F. i H.A. Vodili su ih kroz grad gole i bose, te odveli do kuće oštećene Dose Todorović. Njoj su opljačkali novac i nakit, a takođe su joj uzeli putnički automobil u kojem su se, zajedno sa N.F. i H.A, uputili van grada. U selu Ljeljenča zaustavili su vozilo i ponovo ih silovali. Nakon toga su se udaljili, a njih ostavili na putu.

Obrazlažući oslobađajuću presudu, predsednica veća Vinka Beraha Nikićević je navela da je sud našao kako nema dokaza da je optuženi Miodrag Živković preduzeo radnje “silovanja i protivprirodnog bluda” nad oštećenima. Sud je prihvatio njegovu odbranu da je bio na mestu događaja, ali da je tom prilikom bio bez oružja i da nije imao uniformu, već da je bio u beloj trenerci.

Tokom čitavog suđenja, pitanje odeće koju je optuženi imao na sebi na mestu zločina se ispostavljalo kao krucijalno pitanje za razrešenje ovog predmeta. Naime, svi oštećeni su navodili da su u njihovu kuću došla četiri uniformisana lica i jedno u civilu, a da niko od njih nije pomenuo lice u beloj trenerci. Takođe, kada su oštećene govorile o licima koja su ih silovala, u tom kontekstu su govorile samo o licima u uniformi.

Sud je u prvom prvostepenom postupku smatrao da je logično da oštećeni ne mogu biti precizni u pogledu odeće počinilaca zbog “dramatičnosti situacije” u kojoj su se nalazili i da su oštećenima u sećanju ostala upečatljiva uniformisana lica, pa su ih zato i pominjali. Apelacioni sud je ovo obrazloženje smatrao neprihvatljivim, ističući da je “neživotno” da niko od oštećenih ne navodi kako je jedan od počinilaca bio u beloj trenerci.

Presuda Višeg suda još uvek nije dostupna javnosti, pa stoga FHP nije imao uvid u njeno obrazloženje. Međutim, na osnovu kontinuiranog praćenja postupka, FHP smatra da insistiranje sudova da se oštećene sete ovakvih detalja, 25 godina nakon zločina, odnosno da pridavanje tome odlučujućeg značaja za ishod postupka, zapravo predstavlja neživotan i nerazuman zahtev koji je suprotan međunarodnoj praksi procesuiranja seksualnog nasilja u ratu. Svedokinje u ovom predmetu su prilikom svedočenja bile vidno potrešene – stavile su sudu na znanje da im je jako teško da govore o tim događajima i da imaju zdravstvene probleme. Osim toga, tokom prvog suđenja, i prvostepeni i Apelacioni sud su prihvatili da se zločin dogodio tokom noći i da nije bilo struje, što je čitav događaj učinio još traumatičnijim za žrtve.

Pitanja verodostojnosti pamćenja žrtava seksualnog nasilja i njihova sposobnost reprodukcije detalja su svestrano raspravljana sa vodećim ekspertima iz oblasti psihologije i definitivno su rešena u praksi MKSJ: „Pretresno veće smatra da nije razumno očekivati da se lica koja prežive tako traumatična iskustva [seksualno nasilje] sećaju sitnih detalja događaja, kao što su datum ili vreme. Takođe nije razumno očekivati da se sećaju svakog pojedinačnog elementa komplikovanog i traumatičnog redosleda događaja […] Pretresno veće više zanimaju događaji koji su se odigrali nego tačan datum kada su se dogodili.” (par. 113 i 115).

I sama optužnica TRZ sadrži ozbiljne nedostatke. Izvršena analna i oralna silovanja TRZ je kvalifikovalo kao “protivprirodan blud”, suprotno regionalnoj i praksi međunarodnih krivičnih sudova koji ova dela podvode pod definiciju silovanja kao ratnog zločina (vidi npr. presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju [MKSJ] u predmetima Kunarac par. 437 i Furundžija par. 174). Kvalifikaciju TRZ prihvatila su i Odeljenja za ratne zločine Višeg i Apelacionog sud.

Ostali učesnici zločina – Dragan Jović, Zoran Đurđević i Alen Ristić – presudom Apelacionog suda u Beogradu pravnosnažno su osuđeni za ovo krivično delo, dok je Danilo Spasojević pravnosnažno osuđen pred sudom u Bijeljini.

Pred domaćim organima za procesuiranje ratnih zločina do danas su uspešno procesuirana samo dva slučaja seksualnog nasilja u ratu (vidi predmete Lekaj i Bijeljina) od svega sedam vođenih predmeta u kojima su postojali dokazi o tome

FHP će detaljnu analizu presude objaviti u godišnjem izveštaju o suđenjima za ratne zločine.