Pomagači udruženog zločinačkog poduhvata u državnoj službi

Iskustva društava koja su prošla kroz periode obeležene sistemskim kršenjem ljudskih prava pokazuju da je za uspešnu tranziciju ka demokratskom poretku neophodno uspostavljanje jakih institucija, čije će profesionalno i nezavisno delovanje na duži rok dovesti do obnove njihovog kredibiliteta u javnosti i ponovnog uspostavljanja poverenja građana u pravni poredak. Ključni instrumenti za postizanje ovih ciljeva su procesuiranje odgovornih za ratne zločine, i uklanjanje iz institucija (vetting^[1] i lustracija) pojedinaca nedostojnih vršenja javne funkcije, zbog njihove uloge tokom ratnih sukoba.

Kada je reč o Srbiji, nijedan od ovih instrumenata nije efikasno ili nije uopšte sproveden – suđenja za ratne zločine su malobrojna, a nema ni provera biografija državnih službenika. U slučaju Srbije je izvesno da su neki ljudi za koje postoji ozbiljna sumnja da su učestvovali u činjenju ili prikrivanju zločina tokom devedesetih – našli zaštitu od ispitivanja odgovornosti u državnim institucijama, kao i da su im poverene važne dužnosti u sprovođenju zakona i zaštite ljudskih prava. Prisustvo ljudi sa neprihvatljivom ratnom biografijom u institucijama najbolje ilustruje podatak da je oko 10% optuženih za ratne zločine u Srbiji – u trenutku podizanja optužnice bilo aktivno u službi vojske ili policije.

Deceniju i po od pada Miloševićevog režima, u Srbiji se procesuiranje ratnih zločina odvija teško, uz ogromne opstrukcije i odsustvo podrške javnog mnjenja i institucija. Mali broj suđenja je vidljiv, posebno kada je reč o zločinima počinjenim nad kosovskim Albancima, uprkos tome što su gotovo svi počinioci dostupni Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) i što je Haški tribunal u predmetima Đorđević i Šainović i dr. detaljno rekonstruisao ulogu državnih institucija u zločinima nad albanskim civilima tokom oružanog sukoba 1998. i 1999. na Kosovu, u kojima je ubijeno ili prisilno nestalo preko 7.000 kosovskih Albanaca.

Haški tribunal je utvrdio da su najviši državni funkcioneri Srbije učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem promene etničke ravnoteže na Kosovu, u nastojanju da se obezbedi kontrola srpskih vlasti nad ovom pokrajinom. Ovaj cilj, iza kojeg su stajali državni plan i resursi, sprovođen je sistematskom kampanjom terora i nasilja usmerenom protiv albanskog stanovništva na Kosovu, uključujući ubistva, deportaciju, seksualno zlostavljanje i razaranje verskih objekata.

Dokazi o zločinima su danas javno dostupni u presudama, transkritpima svedočenja ili u on-line javnoj bazi podataka Haškog tribunala, koja sadrži obimnu dokumentarnu građu o delovanju srpskih snaga na Kosovu. Dosijei Fonda za humanitarno pravo (FHP) ove dokaze predstavljaju na sistematizovan način i ukazuju na zločine čiji počinioci nisu izvedeni pred lice pravde. Posebna pažnja je posvećena pojedincima za koje postoji ozbiljna sumnja da su planirali, učestvovali, prikrivali ili propuštali da kazne ratne zločine, a koji se i danas nalaze na državnim funkcijama.

Nedavno objavljeni dosije “Operacija Reka” detaljno upućuje na dokaze o ulozi Momira Stojanovića, sadašnjeg poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i predsednika skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, u operaciji Reka tokom koje su pripadnici srpskih snaga ubili najmanje 350 albanskih civila, a više hiljada proterali u Albaniju. Stojanović je u vreme ove operacije bio načelnik Odseka za bezbednost Prištinskog korpusa. Dostupni vojni izvori i nalazi Haškog tribunala ukazuju da je on učestvovao u planiranju ove operacije, da je komandovao jedinicom koja je učestvovala u zločinima i da nije sproveo istragu o zločinima, iako mu je to nalagala funkcija.

FHP je objavio i dosijee koji sadrže dokaze o osnovanoj sumnji da je sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije bio uključen u vojno-policijske operacije iza kojih su ostale stotine ubijenih i nestalih albanskih civila (“Ljubiša Diković” 2012. i “Rudnica” 2015). U dosijeima “125. motorizovana brigada VJ” i “549. motorizovana brigada VJ”, Fond je predstavio dokaze o zločinima počinjenim u zonama odgovornosti ovih vojnih brigada u kojima su ubijene hiljade albanskih civila. Komadant 549. brigade Božidar Delić dugo je bio poslanik u skupštini i jedno vreme njen potpredsednik.

Prisustvo ljudi sa u najmanju ruku problematičnom ratnom prošlošću u institucijama Republike Srbije, odnosno na pozicijama moći, ima svoje direktne posledice na uspostavljanje vladavine prava u Srbiji. Imajući u vidu njihova ovlašćenja i uticaj unutar institucija, oni su u mogućnosti da opstruišu zakonske procese, pre svega one čiji je cilj istraživanje odgovornosti za zločine i rasvetljavanje okolnosti zločina ili sudbine nestalih. Pod zaštitom poslaničkog imuniteta ili neformalnog uticaja stečenog na osnovu ranijih ratnih zasluga i priznanja, ovi ljudi su praktično nedodirivi.

Tužilaštvu i policijskoj jedinici koji sprovode istragu o krivičnoj odgovornosti ljudi na uticajnim položajima znatno je otežan pristup dokazima. Predstavnici Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) sujavno govorili o tome da im se onemogućava pristup državnim arhivama kada istražuju odgovornost visokih funkcionera za ratne zločine. Tokom istraživanja angažovanja načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića u sukobima u BiH, istraživači FHP-a su više puta dobijali negativan odgovor na zahtev o pristupu dokumentima – upravo iz kabineta načelnika Generalštaba, iako je zahtev bivao upućivan Ministarstvu odbrane. Pristup dokumentima koji govore o ulozi aktuelnog načelnika Generalštaba tokom sukoba na Kosovu sprečen je odlukomministra odbrane Bratislava Gašića – da arhivu brigade kojom je Diković komandovao proglasi državnom tajnom.

Primer direktne opstrukcije procesuiranja ratnih zločina od strane onih koji su učestvovali u sukobima je i delovanje Jedinice za zaštitu svedoka (str. 70). Svedoci-insajderi iz programa zaštite svedoka ratnih zločina više puta su javno govorili da su im pripadnici ove jedinice – bivši pripadnici specijalnih jedinica angažovanih na Kosovu – upućivali pretnje i ponižavajuće postupali prema njima. U jednom slučaju zaštićeni svedok je napustio program zaštite, procenjujući da mu je bolje da se osloni na samog sebe nego na pripadnike ove jedinice. Uprkos višegodišnjim apelima iz Evropske komisije i Saveta Evrope, Srbija do danas nije reformisala ovu jedinicu.

Zadržavanje u državnoj službi osoba za koje postoji osnovana sumnja da su učestvovale u ratnim zločinima, šalje obeshrabrujuću poruku žrtvama ratnih zločina. One odbijaju da dođu u Beograd i svedoče u predmetima za ratne zločine, smatrajući to besmislenim kada su neki od osumnjičenih nakon rata nagrađeni unapređenjima i danas obavljaju važne državne funkcije.

Sa druge strane, treba pomenuti da u Srbiji postoje mehanizmi koji u sebi sadrže elemente ocene dostojnosti pripadnika vojske i policije. Naime, Zakon o vojsci i Zakon o policiji propisuju da se lica protiv kojih je pokrenuta istraga ili su optužena za krivična dela koja mogu štetiti interesima službe – mogu privremeno udaljiti sa dužnosti. Međutim, institucije ovu zakonsku mogućnost ne primenjuju dosledno. Posle podizanja optužnica protiv aktivnih oficira i podoficira VS i jednog oficira Žandarmerije, FHP je uputio apele da ova lica budu udaljena iz službe VS, odnosno MUP-a. Početkom januara 2014, komandant Žandarmerije suspendovao je Vladana Krstovića do okončanja krivičnog postupka. S druge strane, Ministarstvo odbrane već skoro dve godine odbija da obavesti javnost o trenutnom statusu dvojice optuženika u VS – Rajka Kozline i Pavla Gavrilovića, kao i da postupi po konačnom rešenju Poverenika za informacije od javnog značaja koje mu to nalaže.

FHP je ukazivao na potrebu usvajanja kriterijuma ocene dostojnosti za obavljanje javnih funkcija od samog početka procesa reformi institucija. Dobar primer je osnivanje policijske jedinice za istragu ratnih zločina 2005, na čije čelo je postavljen Slobodan Borisavljević, bivši šef kabineta pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Srbije i načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije Vlastimira Đorđevića, pravnosnažno osuđenog pred Haškim Tribunalom na 18 godina zatvora za deportaciju, ubistva i progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi. U vreme postavljenja Borisavljevića za načelnika Službe, već su postojale javno dostupne informacije o njegovoj umešanosti u operaciju skrivanja tela kosovskih Albanaca u masovnim grobnicama u Srbiji, zbog čega je FHP zahtevao njegovu smenu sa te pozicije i krivični progon. On je smenjennekoliko meseci kasnije, ali do danas nije procesuiran.

Slučajevi Krstovića i Borisavljevića pokazuju da institucije ponekad pod pritiskom javnosti uvažavaju potrebu da se osobe osumnjičene za učešće ili prikrivanje teških zločina udalje iz institucija. Ali u poslednje vreme predstavnici institucija neskriveno i eksplicitno staju u odbranu visokih državnih zvaničnika sa problematičnom ratnom prošlošću. Predsednik,premijer i tadašnji ministar odbrane su u vezi sa navodima dosijeâ FHP o angažovanju generala Dikovića tokom sukoba na Kosovu i u BiH tvrdili da su nalazi protiv Dikovića neosnovani. U odbrani generala Dikovića prednjačio je predsednik Nikolić, koji ga je posle objavljivanja Dosijea Rudnica odlikovao najvišim državnim priznanjem, a onda uputio otvorene pretnje tužiocu da„razmisli šta to kopa po Srbiji“, aludirajući na istragu o masovnoj grobnici u Rudnici. U takvoj atmosferi, u kojoj institucije eksplicitno opstruišu utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, teško je očekivati da će TRZ i drugi organi nadležni za procesuiranje ratnih zločina, koji ionako nikada nisu izgradili nezavisnost od političkih uticaja – imati hrabrosti da otvore osetljive slučajeve protiv visokorangiranih zvaničnika, ili da takve osobe ukolone sa državne funkcije zbog njihove nedostojnosti.

Otpočinjanjem pregovora sa Evropskom unijom o članstvu, Srbija se opredelila da reformiše svoje zakonodavstvo i institucije, kako bi ih osposobila da garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje i zaštitu prava manjina. Da li će Srbija ostati verna tom opredeljnju videćemo uskoro, preko odnosa prema pitanjima procesuiranja ratnih zločina i reforme institucija koja podrazumeva i uklanjanje pojedinaca koji se dovode u vezu sa zločinima. Jer institucije u kojima se nalaze osumnjičeni za najteže zločine i koji u okviru njih koriste svoj autoritet za opstrukciju vladavine prave, ne mogu se smatrati čuvarima demokratije i ljudskih prava.

Autorka je direktorka za pravna pitanja Fonda za humanitarno pravo i vodi projekat Dosijei ratnih zločina. Do 2012. je bila pripravnica u advokatskoj kući Freshfields Bruckhaus Deringer u odeljenju za arbitražu i stažirala u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Zvanje master pravnih nauka je dobila na Pravnom fakultetu Univerziteta Mičigen kao Hugo Grotius postdiplomski stipendista. Diplomirala je kao student generacije na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, gde je sada asistent na katedri za međunarodno javno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik