FHP o nestalim osobama na sastanku OEBS-a

U okviru godišnjeg sastanka Kancelarije OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava pod nazivom „Implementacija obaveza iz OEBS oblasti– ljudske dimenzije“, u petak 25. septembra 2015. godine održan je prateći događaj posvećen borbi protiv prisilnih nestanaka u OEBS regionu. Sastanak pod nazivom Borba protiv prisilnih nestanaka u OSCE regionu – napredak i budućnost organizovala su ministarstva spoljnih poslova Norveške, Švajcarske, Francuske i Holandije. U ime Fonda za humanitarno pravo, Jelena Krstić je predstavila napore da se u regionu Zapadnog Balkana utvrdi sudbina osoba koje su nestale u kontekstu oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Na sastanku su učestvovali i predsedavajući Komiteta UN za prisilne nestanke profesor Emanuel Deko (Emmanuel Decaux), profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Oslu i nekadašnji predsedavajući Radne grupe UN za arbitrarni pritvor Mads Andenas (Mads Andenaes), te Bajram Šikmuradov (Bayram Shikhmuradov) iz Turkmenistana.

Jelena Krstić je informisala učesnike sastanka o činjenici da se u državama-naslednicama bivše SFRJ još uvek traga za oko 11.000 nestalih osoba, a da je godinama unazad glavna prepreka utvrđivanju njihove sudbine nedostatak političke volje nacionalnih aktera. Ova politička indiferentnost onemogućava sprovođenje onih mehanizama koji su ključni za utvrđivanje sudbine nestalih lica. Naime, u svim post-jugoslovenskim državama arhive vojske i policije i dalje nisu otvorene niti dostupne čak ni nacionalnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina, a na visokim položajima u civilnim i bezbednosnim strukturama nalaze se pojedinci koji su učestvovali u počinjenju i prikrivanju zločina i koji opstruiraju bilo kakve reformske pokušaje. Dodatno, opipljiva je nevoljnost da se optuže i procesuiraju odgovorni za nestanak i sakrivanje tela, dok žrtve ostaju bez ikakvog oblika zvanične državne podrške i priznanja.

Kao paradigmu ove situacije Krstić je navela Srbiju, u kojoj vlada društvena i institucionalna nezainteresovanost za sudbinu nestalih osoba i potpuna nekažnjivost za sakrivanje njihovih tela u grobnicama širom Srbije. Arhive srpske vojske i policije nedostupne su javnosti, a u nekim slučajevima se na dokumenta stavlja oznaka tajnosti kako bi se sprečilo rasvetljavanje okolnosti u vezi sa ratnim zločinima koje su počinili pripadnici srpskih snaga. Na čelu Generalštaba Vojske Srbije se od 2011. godine nalazi general Ljubiša Diković, nekadašnji komandant 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, čiji su pripadnici tokom rata na Kosovu počinili zločine u kojima je ubijen veliki broj albanskih civila. Dalje, uprkos činjenici da je u masovnim grobnicama u Srbiji nađeno oko 900 tela kosovskih Albanaca, kao i činjenici da je za njihov transport sa Kosova u Srbiju pred Haškim tribunalom pravosnažno osuđeno kompletno rukovodstvo Srbije, pred sudovima u Srbiji još uvek nije procesuirana niti jedna osoba umešana u te zločine. Na kraju, u skladu za važećim zakonom, članovi porodice nestalih osoba ne mogu da dobiju status civilne žrtve rata koji bi im pružio izvesne finansijske i socijalne olakšice, ukoliko svog nestalog člana porodice ne proglase umrlim. Štaviše, čak i u situacijama u kojima je nestala osoba nađena, porodice mogu da ostvare ova prava samo ukoliko su kumulativno ispunile uslove zajedničkog života u istom domaćinstvu i pripadništva užoj porodici. Pravo na status civilne žrtve rata nikako ne mogu imati čak ni ona lica čiji su najmiliji stradali od strane srpske vojske i policije, jer zakon propisuje da to mogu biti samo oni koji su stradali od neprijateljske vojske. Žrtve koje ne mogu da ostvare pravo na ove, administrativne reparacije, pokušavaju da ostvare pravo na nadoknadu štete u sudskim postupcima, koji su veoma često za njih kompleksni i traumatični.

Budući da je u slučaju Zapadnog Balkana reč o dugogodišnjem ignorisanju problema velikog broja osoba čija je sudbina još uvek nepoznata, Krstić je preporučila spoljni pritisak i korišćenje svih raspoloživih mehanizama kako bi se intenzivirala potraga za nestalima. Posebno je naglasila važnost aktivnijeg angažovanja OEBS-a i uvođenja prisilnih nestanaka u korpus njegovih obaveza, koje svojim usvajanjem postaju politički referentne za sve članice ove međunarodne organizacije.

Profesor Emanuel Deko i profesor Mads Andenas govorili su o političkoj i pravnoj važnosti Međunarodne konvencije za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka. Profesor Deko je informisao učesnike o dinamici ratifikacije Konvencije, dijalogu sa državama koje su je ratifikovale i novim alatima koje Komitet za prisilne nestanke koristi u okviru svojih napora da osigura poštovanje odredbi Konvencije. Profesor Andenas je govorio o načinu na koji međunarodno pravo tretira prisilne nestanke, važnosti pružanja reparacija članovima porodica nestalih osoba, kao i preduzimanju svih raspoloživih mera kako bi se ublažile posledice prisilnog nestanka i nadoknadio gubitak koji su one proizvele. Bajram Šikmuradov iz Turkmenistana govorio je o naporima da sazna sudbinu svog oca, koji je osuđen na doživotni zatvor a nakon toga nestao u zloglasnom sistemu turkmenistanskih zatvora.

Sastanak „Implementacija obaveza iz OEBS oblasti– ljudske dimenzije“ održava se u Varšavi, od 21. septembra do 2. oktobra 2015. godine.