Povodom godišnjice zločina u Štrpcima

U petak 27. februara 2015. godine navršava se 22 godine od otmice i ubistva 20 putnika iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd-Bar. Mirovnom akcijom Istina – odgovornost – pravda, koja će se održati na platou ispred glavnog ulaza u beogradsku Glavnu železničku stanicu, na ovaj zločin će podsetiti Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Fond za humanitarno pravo (FHP), kojom prilikom će pozvati institucije Srbije da procesuiraju sve odgovorne, pronađu lokacije sa posmrtnim ostacima žrtava, a njihovim porodicama obezbede dostojanstvenu satisfakciju i priznanje.

Do danas je za zločin u Štrpcima procesuiran samo Nebojša Ranisavljević, pripadnik oružane grupe „Osvetnici“ koja je bila pod kontrolom Višegradske brigade Vojske Republike Srpske (VRS). U decembru 2014. godine u zajedničkoj akciji policija Srbije i Bosne i Hercegovine, uhapšeno je 15 osumnjičenih za učešće u ovom zločinu i protiv njih je pokrenuta istraga. Među uhapšenima su komandant Višegradske brigade Luka Dragičević i komandant interventnog voda Višegradske brigade Boban Inđić, kao i Gojko Lukić, brat haškog osuđenika i vođe jedinice „Osvetnici“ Milana Lukića.

U sudskom postupku protiv Nebojše Ranisavljevića pred Višim sudom u Bijelom Polju, utvrđeno je da su pripadnici Višegradske brigade VRS, predvođeni Milanom Lukićem, 27. februara 1993. godine na stanici u Štrpcima nasilno zaustavili voz broj 671 i iz njega izveli 20 putnika – 18 Muslimana, jednog Hrvata i jednu osobu nepoznatog identiteta. Sproveli su ih do mesta Prelovo kod Višegrada gde su ih u lokalnoj osnovnoj školi opljačkali, tukli i mučili, a nakon toga vezali žicom, uveli u kamion i odveli u selo Mušići u okolini Višegrada. U jednoj od napuštenih kuća su im naredili da legnu, nakon čega su Boban Inđić i Milan Lukić pucali u njih. Za to vreme Nebojša Ranisavljević je čuvao stražu, a kada su dva putnika počela da beže on je pucao u njih i ranio jednog. Milan Lukić je prišao ranjenom čoveku i prerezao mu grkljan.

Tokom suđenja Ranisavljeviću utvrđeno je da je otmica bila planirana, o čemu su saznanja imali najviši predstavnici državnih organa tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), među kojima su Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vojska Jugoslavije i Služba državne bezbednosti. Međutim, ni jedan organ nije preduzeo ništa da se otmica spreči.

Žrtve ovog zločina su: Halil Zupčević (1944), Senad Đečević (1975), Esad Kapetanović (1954), Iljaz Ličina (1947), Fehim Bakija (1950), Rifat Husović (1958), Ismet Babačić (1963), Šećo Softić (1945), Adem Alomerović (1935), Rasim Ćorić (1953), Fikret Memović (1939), Fevzija Zeković (1939), Džafer Topuzović (1938), Muhedin Hanić (1966), Safet Preljević (1971), Nijazim Kajević (1963), Zvjezdan Zuličić (1960), Jusuf Rastoder (1938), Tomo Buzov (1940) i NN lice. Posmrtni ostaci Halila Zupčevića, Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Ilijaza Ličine pronađeni su u jezeru Perućac 2009. i 2010. godine, dok se za telima 16 žrtava još uvek traga.

Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i FHP pozivaju Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije i Tužilaštvo BiH da u predstojećem postupku protiv osumnjičenih za ovaj zločin posebnu pažnju posvete rasvetljavanju uloge visokih zvaničnika tadašnje SRJ i otkrivanju lokacije sa posmrtnim ostacima žrtava čija tela ni do danas nisu pronađena.

Takođe, budući da postojeći Zakon o pravima civilnih invalida rata onemogućuje porodice žrtava zločina u Štrpcima da dobiju status civilnih žrtava rata u Srbiji, Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i FHP pozivaju nadležne institucije da ovaj zakon izmene i obezbede dostojanstven tretman porodicama žrtava ovog i drugih zločina koje danas žive u Srbiji.