Velike oči

Nisam gajio prevelike iluzije da će se gospodin Apostolovski u odgovoru na moj komentar previše baviti sadržajem Dosijea „Rudnica“. Osim u poslednja dva pasusa. Pasuščića, da ne kažem. Ja ću obrnuti stvar – u dva pasusa ću odgovoriti manje važne stvari, a ostatak ću posvetiti Dosijeu „Rudnica“. To će biti moj poslednji pokušaj da ubedim novinara Politike da pažljivo pročita 42 stranice teksta ako već želi da piše o Dosijeu.

Ne vidim ništa sporno u tome što sam se kao novinar agencije Sense koja svakodnevno predano izveštava o suđenjima pred Haškim tribunalom usudio da sarađujem na izradi Dosijea na temu raznih zločina. Ne vidim ništa sporno ni u tome što sam član Upravnog odbora Fonda za humanitarno pravo. Ne bih želeo da dodatno uznemirim novinara Politike, ali osim pomenutih, obavljam različite druge društvene uloge. Možda uskoro prihvatim poziv u školski savet roditelja. Smem li? Imam, međutim, samo jedan posao – novinar agencije Sense.

Što se navoda o američkom uticaju na rad Haškog tribunala tiče, niste izrekli ništa što mi kao agencija Sense odavno nismo objavili. Od Vikiliksa do uloge sudije Teodora Merona u obaranju presuda Gotovini i Markaču, potom i Perišiću. Radujem se Vašem interesovanju za tu temu i pozivam Vas da mi dostavite sve novo do čega ste predanim novinarskim istraživanjem došli. Dodatne pouzdane informacije rado ću koristiti u svojim tekstovima, ali nisam spreman da paušalno optužujem. Istina je, izbegavam odgovor na pitanje u vezi sa Antinom, jer o tome drugi zasigurno znaju više od mene. Ako Vam ikada zatreba za tekst, javite se, povezaću Vas sa njima.

Sad ono glavno. U poslednja dva pasusa Apostolovski iznosi neverovatan broj neistinitih i površnih tvrdnji po kvadratnom milimetru. Da nije toga, ne bih se obazirao na odgovor. Ponovo se ne ustručava da iznese teške zaključke o nečemu što očito nije pročitao. U Dosijeu smo, kaže, unapred doneli presudu: odgovornost vojske je evidentna, Diković je ratni zločinac. Zar? Opet Vam kažem – Morate vrlo pažljivo pročitati Dosije. Takve optužbe tamo NE POSTOJE! U Dosijeu su predočeni autentični dokumenti Vojske Jugoslavije koji snažno ukazuju da su zločine u Rezali, Starom Čikatovu i Gladnom Selu počinili pripadnici Dikovićeve brigade. Da li je to zaista tako i da li njihovi zločini njega čine odgovornim, odluku treba da donese sud. Zato i pozivamo na istragu Tužilaštva za ratne zločine.

Zamislite sad ovo – tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević u poslednjem broju nedeljnika „NIN“ kaže: „Definisali smo da se odigrao zločin i da su streljani civili u selu Rezala na Kosovu“. U Fondovom Dosijeu se navodi Dikevićevo naređenje za angažovanje Drugog bataljona njegove brigade zajedno sa MUP-om na dan 5. aprila 1999. godine u Rezali, kada su civili streljani. Ukazano je i na deo teksta časopisa „Vojska“ u kojem se njegovi vojnici hvale da su tada bili u Rezali. Konačno, imate policijski dokument iz kojeg se vidi da su Dikoviću potčinjeni pripadnici brigade u svojim rukama imali leševe ubijenih civila. Kažem Vam, zanimljivo je, pročitajte.

Apostolovski me, dalje, optužuje da u mom viđenju pravde nema „suđenja, advokata, odbrane…“ Reč je o jahanju na talasu spina koji je u javnosti toliko puta ponovljen da se sad već uzima kao aksiom, a glasi otprilike ovako: U Fondovom Dosijeu „Rudnica“ Dikoviću je presuđeno bez suđenja. To je potpuno netačno, mada nekome možda dobro zvuči. Još jednom – niko ne presuđuje Dikoviću, niti ga optužuje, u Dosijeu se navode dokazi iz kojih je i neukom jasno da su on i njemu potčinjeni oficiri i vojnici bili blizu (ili na mestu) zločina i da bi zato mogli biti umešani ili, u najmanju ruku, znati ko je odgovoran za ubistva civila čija su tela otkrivena u Rudnici. Ne optužujemo, ne presuđujemo. To što su u strahu velike oči nije odgovornost niti briga autora Dosijea „Rudnica“.

U jednoj stvari se, reći ću za kraj, slažem sa gospodinom Apostolovskim. Na isti način bih odgovorio na pitanje da li je general Diković odgovoran za zločine. Nemam pojma. Neka utvrdi istraga!

Nemanja Stjepanović,
građanin i čitalac „Politike“