Peščanik: RUDNICA

Na to treba dodati osobenosti ovih organizacija: vojske, policije, službi bezbednosti, koje se ponašaju kao korporacije, koje štite svoje egzistencijalne interese – ne samo da imaju platu i hleba, nego i da opstanu, da im moć ostane neokrnjena, da sačuvaju podatke o sebi, da ne dozvole da ti podaci izađu. Čak i ako uzmete da je izmenjen njihov fizički sastav – da je zbog godina, biologije promenjen, iako još ima i onih koji su neposredno bili učesnici – ali i ti novi koji su došli su socijalizovani u zasadima ovih priča, ‘mi nemamo s tim ništa, mi nismo krivi, mi smo predmet zavere’. Ne zaboravimo i da su ratovi vođeni uz podršku najvećeg broja građana Srbije, od Ušća pa… većina tih ljudi je u 5. oktobru videla priliku da i sebe spasi, i da negde sa sobom izmiri račun i da kaže ‘ua diktator’…

Sandra Orlović: Indulgencija.

Miroslav Hadžić: Jeste, da kupi indulgenciju, i sad nije spremno više da se s tim suoči.

Svetlana Lukić: Jasno je zbog čega aktuelna vlast ne želi da pominje ono što se dešavalo pre 2000. godine, jer su to isti ljudi, ista lica. Međutim, baš povodom slučaja Diković, ministar odbrane Šutanovac, iz Demokratske stranke, koristio je praktično iste reči o ugrožavanju ugleda vojske, kaljanju oficira… koje sada izgovara i Gašić.

Sandra Orlović: Da, da su optužbe monstruozne, da je Fond za humanitarno pravo falsifikator. Ali zanimljiva je zapravo paralela: kada je ministar Šutanovac u to vreme govorio o monstruoznosti optužbi na račun generala Dikovića, on se sve vreme oslanjao na to da su generala Dikovića proverile vojne bezbednosne službe, i kako je sad to ultimativni dokaz neukaljanosti i čiste ratne biografije Dikovića. Sada, kada premotamo malo unapred, vidimo da ta opozicija, Demokratska stranka, u parlamentu štiti zaštitnika građana upravo na kontraargumentu – kako VBA može tako da se ponaša prema Zaštitniku. Ja sam se danas setila da je general Pavković, dok je bio načelnik generalštaba, mislim 2000. godine, tražio da se Nataša Kandić procesuira zbog toga što je govorila o zločinima koje su srpske snage činile nad kosovskim Albancima. Pa onda smo imali tu 2012. godinu, gde su svi u isti glas govorili da su to lažne optužbe, da je to napad na državu.

Čak pazite, Tužilaštvo za ratne zločine je tada reklo da smo mi objavili dosije Ljubiša Diković da bismo narušili kredibilitet jedine neukaljane institucije; dakle oni se ponašaju kao portparol vojske, ne kao tužilaštvo koje ima za zadatak da istraži ratne zločine – i da smo mi tad izabrali baš taj trenutak zbog otvaranja evrointegracijskih procesa, i tako dalje. Sad ponovo – znači 2015. godine – ponovo imamo isti arsenal optužbi.

Miroslav Hadžić: Ključni je problem što je taj klijentski odnos između nosilaca vlasti, političke elite i bezbednosnih elita ostao nepromenjen. To znači, od nosilaca vlasti zavisi ko će biti na ključnim pozicijama u vojsci, policiji i službama, zavise njihovi budžeti, i da ne nabrajam sad dalje. Znači, tu su sada bezbednosne elite klijenti političkih elita. I onda političke elite mogu, po tom osnovu, od njih da zahtevaju da rade razne stvari, pa i da krše zakon. Međutim, postoji i drugi smer – da bezbednosne elite, zbog tajnih znanja koja poseduju, ne samo o nama običnim građanima, već i o pripadnicima tih političkih elita, da političke elite postaju njihovi zavisnici. Tako da imamo dvostruki klijentski odnos. I kad se upitate kako može načelnik službe bezbednosti da javno, u parlamentu, kaže da je on izabrao koji će zakon da poštuje, ‘ja ću ovuda, a neću ovuda, šta me briga za zakon i za Ustav’ – dakako ne bi on to uradio da nije pre toga i ministar isto to rekao. Znači, nikad niko nije napravio ozbiljan plan reformi.

Vojska, policija, službe i svi nabrojani ne mogu sami sebe da reformišu, tim pre zbog ovoga ratnog i poratnog prtljaga koji imaju. Uzmite ubistvo premijera Đinđića. I sada ta ista vojna služba, za koju nikad nije ispitano njeno učešće u ubistvu premijera Đinđića, da se sada kunu u tu službu i da se tvrdi ‘njeni pripadnici su nešto najbolje što ima Srbija’. A sve to u zemlji kao što je Srbija, u kojoj nisu uspostavljeni ni minimalni standardi demokratske civilne kontrole nad sektorom bezbednosti. Pavković je organizovao 2001. ili 2002. konferenciju o demokratskoj kontroli vojske u Domu vojske. Tu sede Koštunica, Đinđić i redom, i on kaže ”vojska jedva čeka da vi dođete nas da kontrolišete’. Znači, priča izvedena do apsurda.

E, zato mislim da bi ovde trebalo okrenuti priču – da li je naš sistem opremljen da spreči vojsku, policiju i službe bezbednosti da prave štetu. A šteta je ne samo taj njihov odnos prema poštovanju zakona, štetu mogu da nam naprave tako što će da učestvuju u praćenju, ucenjivanju, pretnjama i svemu ostalom. To isto važi i za vojsku, to isto važi i za policiju.

Sandra Orlović: Vratiću se na taj neki ideološki predznak. Znate, kada je reč o odbrani i vojske i policije, odnosno nespremnosti da se priča o zločinima koji su počinjeni tokom devedesetih, to je jednostavno rečeno, državna odbrana državnog zločina. Taj državni zločin na Kosovu je utvrđen, te dve presude, činjenično potkrepljene u predmetima Kosovska šestorka i Vlastimir Đorđević, i tu je potpuno taj ceo sistem osvetljen, sistem činjenja i skrivanja zločina. Ceo državni vrh je osuđen, sa izuzetkom Milana Milutinovića. To je u Srbiji potpuno prećutano.

Za mene bi znak uspostavljanja vladavine prava i nekog drugačijeg pristupa bilo da se Komisija za nestale vlade Republlke Srbije, ili neki drugi organ, Tužilaštvo za ratne zločine, osvrne na ove presude Haškog tribunala u ova dva predmeta. Tamo sve piše: ko je bio odgovoran za asanaciju terena na Kosovu, dakle, prema dokumentima se može utvrditi koje zone, koje policijske, koje vojne jedinice, pošto još uvek ima oko 1000 nestalih Albanaca na Kosovu. Oni se mogu pronaći tako što se ode na tu prvu kariku u lancu institucija, za koju je utvrđeno da su bile odgovorne za asanaciju bojišta. Kako da kažem, stvari su u principu prilično jednostavne. Ne treba mistifikovati…

Miroslav Hadžić: Jeste, ali pitanje glasi: ko će to da uradi. Podsetiću vas, vi ste verovatno to isto prepoznali kao i ja u ovim izjavama, prvim reakcijama na presudu povodom genocida… ‘stavljena je tačka na sporove’. ‘Ajmo da se okrenemo budućnosti’. To je ta priča.

Svetlana Lukić: Ako se ovako, po svaku cenu brani sve što je u uniformi, da li možemo da dođemo u situaciju da vlast, koja je inače urušila i to malo institucija što ih je bilo – a bile su nikakve – da jednostavno u jednom momentu, ako ne bude mogla da ispuni sva ta obećanja koja se ne mogu ispuniti, da dođemo u situaciju da izvršna vlast, računajući na vojsku i policiju, zapravo bude prepreka za sledeći krug demokratskih izbora?

Miroslav Hadžić: Milošević je izgubio izbore, kad svedemo, zbog toga što je istrošio sve energije – socijalne, emocionalne, ideološke, ljudske i tako dalje. Kad je sve to istrošio, tek onda je on izgubio podršku i izgubio izbore. Od 2000. formalno u Srbiji funkcioniše demokratija: imamo izbore, svi priznaju rezultate, otprilike svi poštuju procedure, pravila. Međutim, suštinski ništa nije promenjeno. I dalje je vlast van sistema – volja vam kod Koštunice, volja vam kod Tadića, volja vam sada kod Vučića. I dalje nema ozbiljne kontrole. O sudstvu i medijima da ne govorimo.

Prema tome, nema dokaza da je Srbija prešla onu tačku bez povratka, u kojoj je više nemoguća ta vrsta solucije. Tim pre što, kao što znamo, spolja je zabranjen rat na prostoru bivše Jugoslavije, te prema tome ključne pretnje ne samo po samo demokratiju, nego i po bezbednost građana dolaze iznutra. I odatle, sasvim je moguće, hipotetički opravdano postaviti tezu da u slučaju dubljeg zaoštravanja ekonomske i socijalne krize, a one su uvek praćene i političkom krizom – ne treba isključiti mogućnost da nosioci vlasti u tim trenucima, u ime dakako svih najviših interesa koje oni mogu da smisle, pokušaju da upotrebe silu.

I dalje je, pogotovu bezbednosna moć, izvan sistema, i dalje vojne bezbednosne i ostale elite misle da one imaju monopol, da je to njihovo ekskluzivno pravo. Dakako, tu su onda ključni nosioci političke moći. Zašto oni pričaju da je Vučić najugroženiji? Pa zato što im je on neposredni gazda; oni sada tom brigom o njegovoj navodnoj bezbednosti sebi pokušavaju da pribave brojne koristi, a to se obavlja kroz ovaj proces javnoga strašenja. Pogledajte samo stanje u oblasti bezbednosti, imamo 3 ili 4 zakona o službama bezbednosti koji su međusobno u koliziji.

Kome odgovara predsednik republike kao vrhovni komandant? Da li i kome predsednik odgovara za to što radi kao vrhovni komandant? To uključuje ono kad postavlja načelnika generalštaba i generale i sve ostalo što je u njegovom delokrugu. Šta radi Savet za nacionalnu bezbednost? Ko je taj savet? U zakonu nigde nema šta su njegove odgovornosti. Oni nemaju čak ni obavezu da obaveste parlament, a reč je o skupu ljudi koji su na ključnim funkcijama u izvršnoj vlasti, koji već po tom osnovu mogu da predstavljaju potencijalni trijumvirat koji može da odluči o vanrednom stanju, da odluči o upotrebi sile u ime svoje ugroženosti, ili ugroženosti nacije, a da nisu obavezni nikome da podnose nikakav račun. Pa onda kad krenemo dalje, Biro za koordinaciju… i sve to – ako ništa, bar opravdava postavljanje ovakve hipoteze.

Sandra Orlović: Teško mi je da zamislim tako dramatičan razvoj događaja, ali već sada je dramatično to koliko naša sadašnja politička elita, ali i ona prethodna koju je predstavljala Demokratska stranka do 2012. godine, koliko su zapravo malo radili na uspostavljanju demokratske kulture, kulture ljudskih prava, vladavine prava. Ključno je da se upristojimo kao društvo. Ima tih strašnih istraživanja javnog mnjenja među srednjoškolcima, šta misle o Albancima, šta misle o Romima, šta misle o LGBT populaciji, šta misle o Hrvatima i tako dalje. To je ono što je dramatično, i to je ono što…

Miroslav Hadžić: I još na to dodajte dramatičnost ekonomskog opstanka. Hoću samo da kažem da je moj iskaz nekome mogao da zvuči kao strašenje. Nije mi bila ideja nikoga da strašim. To je jedna radna hipoteza koja ima dovoljno elemenata da može biti postavljena i branjena. Zato, hajde da uredimo, da stavimo pod kontrolu… Ne može nijedan general, ni premijer, da bira koji će zakon da poštuje a koji neće. Proizvoljnost sa vrha proizvodi proizvoljnost na dnu, pa vama policajac na ulici može da radi šta hoće, komunalni policajac, a da ne govorimo o interventnoj brigadi. I uzvratno, njihova samovolja na dnu na kraju rezultira samovoljom na vrhu, da neko može da kaže ‘aha, zagustilo je – ‘ajmo sada – vojska ovuda, policija ovuda’.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Govorili su direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović i Miroslav Hadžić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Video snimak emisije pogledajte ovde.