U TRZ nije bilo iskrene volje da se istraže zločini 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije
Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) obavestilo je javnost u petak 30. januara 2015. godine da je zatražilo od Fonda za humanitarno pravo (FHP) „celokupnu dokumentaciju o slučaju Rudnica“. TRZ navodi da je na lokaciji Rudnica do sada identifikovano 53 tela, na osnovu čega je pokrenut pretkrivični postupak, a da se dokumentacija od FHP-a traži radi daljeg prikupljanja podataka o zločinima koje su, „prema tvrdnjama Fonda za humanitarno pravo, počinili pripadnici VJ i MUP-a u aprilu i maju 1999. godine“. Takođe, TRZ podseća da su u januaru 2012. godine, na osnovu provera navoda FHP-a, utvrdili da nije postojao bilo kakav osnov za sumnju da je general Ljubiša Diković bio odgovoran za ratne zločine navedene u Dosijeu „Ljubiša Diković“.
FHP ističe da je zahtev TRZ da mu FHP dostavi dokumentaciju u vezi sa Rudnicom pokazatalj višegodišnjeg nepostupanja po dokazima o zločinima počinjenim u zoni odgovornosti 37. mtbr koji su u posedu TRZ ili im TRZ ima nesmetan pristup.
FHP ovom prilikom ukazuje na dosadašnje neprofesionalne postupke TRZ u pogledu utvrđivanja činjenica o zločinima u kojima su ubijene osobe čija su tela nađena u masovnoj grobnici u Rudnici, kao i prilikom utvrđivanja osnovanosti navoda iz Dosijea „Ljubiša Diković“ objavljenog u januaru 2012. godine. Ova postupanja govore da se TRZ u oba slučaja rukovodilo javno izrečenim stavovima o nacionalnim interesima i očekivanjima najviših predstavnika vlasti, zanemarujući zakonsku obavezu izvođenja odgovornih pred lice pravde i zaštitu prava žrtava.
1. FHP podseća da su iskopavanja u Rudnici počela još 2007. godine, a da su prva tela pronađena 2013. godine. Međutim, čak tri godine pre pronalaska prvih posmrtnih ostataka, u maju 2010. godine, TRZ je već imalo podatke o tome da su na lokaciji u Rudnici pokopani posmrtni ostaci dovezeni “iz primarnih grobnica u okolini Drenice, na KiM, krajem maja ili u prvim danima juna 1999. godine”. Dakle, TRZ već u maju 2010. godine raspolaže podacima da su tela doneta iz Drenice – zone odgovornosti 37. motorizovane brigade. Nije poznato da li je ikada i jedan pripadnik 37. mtbr, uključujući komandanta Odeljenja za asanaciju bojišta ove brigade Radeta Krsmanovića, njegovog zamenika Hasana Ćorbića, kao i njihovog neposredno nadređenog komandanta 37. mtbr Ljubišu Dikovića, saslušan na okolnost postojanja primarnih grobnica u zoni odgovornosti ove brigade.
2. Zahtev za dostavljanjem „celokupne dokumentacije“ na kojoj je zasnovan Dosije „Rudnica“ nedvosmisleno pokazuje i da se TRZ u prethodnom periodu nije trudilo u prikupljanju lako dostupnih dokumenata koji bi razjasnili okolnosti ubistva i prenošenja tela u masovnu grobnicu u Rudnici. Naime, preko devedeset odsto dokumenata na kojima je zasnovan Dosije „Rudnica“ su autentični vojni i policijski dokumenti koje je država predala Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) za potrebe vođenja postupaka koji se tiču zločina počinjenih na Kosovu (i koji su potom u formi dokaza izvedeni u predmetima Milošević, Milutinović i dr. i V. Đorđević). Oni su od 2009. godine dostupni na sajtu MKSJ svakom pojedincu i instituciji. Oni su pretraživi po lokacijama, datumima, vojnim i policijskim jedinicama, imenima, ključnim rečima i drugim kriterijumima. Dodatno, TRZ zahvaljujući sporazumu o saradnji sa Tužilaštvom MKSJ ima pristup i nejavnim dokumentima, odnosno dokumentima vojske i policije koji nisu izvedeni kao dokazi, a u Tužilaštvu MKSJ ima i stalnog „oficira za vezu“.
3. Deset odsto dokumenata na kojima se zasniva Dosije „Rudnica“ su izjave svedoka/očevidaca – članova porodica ubijenih čija su tela nađena u Rudnici. Da je TRZ imalo nameru da utvrdi okolnosti pod kojima su stradale žrtve čija su tela pronađena u Rudnici, bilo je sasvim dovoljno vremena da tokom pet meseci od utvrđivanja identiteta žrtava, kroz saradnju sa EULEX-om (koji inače vodi istragu o zločinima opisanim u Dosijeu „Rudnica“), dođe do tih svedoka i sasluša ih o okolnostima ubistva i odvođenja njihovih najbližih.
4. Nakon objavljivanja Dosijea „Ljubiša Diković“ u januaru 2012. godine, u kojem je FHP izneo navode i dokaze o umešanosti 37. mtbr u zločinima nad preko 400 civila kosovskih Albanaca u zoni odgovornosti 37. mtbr, TRZ je za manje od 48 sati (tokom kojih su predstavnici izvršne vlasti već „presudili“ da su navodi FHP-a „netačni“ i „monstruozni“) izdalo saopštenje u kojem je obavestilo da je proverilo navode FHP-a i „da ne postoji bilo kakav osnov za sumnju za krivičnu odgovornost načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Dikovića za ratne zločine”.
5. U odbranu Ljubiše Dikovića, TRZ je u svom saopštenju poseglo čak i za političkim argumentom, popularnim i u nestručnoj javnosti, a to je: „[D]a je postojala sumnja da je general Diković odgovoran za ratne zločine na KiM 1998. i 1999. godine, Haški tribunal bi protiv njega već pokrenuo postupak u skladu sa svojim nadležnostima i praksom (jer je general Diković tada po činu bio dovoljno visoko kao tada optuženi npr. u predmetu Šljivančanin i ostali).“ Kao što je poznato TRZ, ovaj argument je neodrživ zato što je Tužilaštvo MKSJ za zločine na Kosovu procesuiralo isključivo najviše rangirane vojne i policijske oficire, a niti jednog oficira na nivou komandanta brigade. Konačno, TRZ je samo pobilo svoj argument pokretanjem istrage protiv komandanta 125. motorizovane brigade Dragana Živanovića 2014. godine za zločine na Kosovu. Naime, da je MKSJ bio nadležan da procesuira odgovorne za zločine i na nivou brigadne komande, kako to TRZ neosnovano tvrdi, onda bi valjda procesuirao i Dragana Živanovića, posebno ako se ima u vidu da je MKSJ u svojim presudama analizirao zločine počinjene u zoni odgovornosti ove brigade?
6. U saopštenju iz januara 2012. godine kojim se odbacuju navodi FHP-a u Dosijeu Ljubiša Diković, TRZ ne samo što negira navode FHP-a već dodaje, za instituciju poput TRZ vrlo neobičnu, „odu humanosti“ generala Dikovića. Naime, TRZ ukazuje javnosti da u svojoj dokumentaciji nema podataka o umešanosti Dikovića u zločine, ali ima izjave romskih dečaka kojima je Diković pomogao u Pustom selu (koje se uopšte ne pominje u Dosijeu i nalazi se u opštini Orahovac).
7. Iz sadržaja saopštenja i brzine kojom su navodno proveravani nalazi iz FHP-ovog Dosijea „Ljubiša Diković“ jasno je da TRZ nije poštovalo zakonom propisana načela rada, a posebno obavezu zaštite oštećenih (žrtava). Naime, u dosijeu FHP-a su izneti navodi o devet odvojenih zločina počinjenih tokom 1998. i 1999. godine širom Kosova, u kojima je stradalo oko 400 civila. S obzirom na razmere ovih zločina, vođenje sveobuhvatne i nepristrasne istrage zahtevalo bi uzimanje izjava od većeg broja potencijalnih svedoka–očevidaca zločina. Razuman zaključak je da je nepunih 48 sati krajnje nedovoljno za proveru navoda o zločinima ovih razmera.
Konačno, ima li logičnog objašnjenja za to da je u slučaju provere navoda o ubistvu preko 400 civila bilo potrebno manje od 48 sati, da je sve provereno „sa dva klika“ u kompjuteru, a u pogledu okolnosti stradanja žrtava čija su tela pronađena u Rudnici, za koje se još od 2010. godine zna da su ubijene u Drenici, odgovor čekamo već pet godina?
8. Ne samo što je 2012. godine negiralo navode iz Dosijea „Ljubiša Diković“ – TRZ je stalo u generalnu odbranu vojske i njenog angažovanja tokom rata, nazivajući je jedinom „neukaljanom“ institucijom i time se pridružujući napadu Ministarstva odbrane (MO) i drugih političkih aktera da je reč o smišljenom i iz inostranstva instruisanom napadu na Vojsku Srbije. Tako u emisiji Da možda ne, emitovanoj 26. januara 2012. godine na RTS-u (1:03) i posvećenoj Dosijeu Ljubiša Diković, tadašnji portparol TRZ Bruno Vekarić je, u maniru optužbi protiv FHP-a koje ovih dana povodom Dosijea „Rudnica“ upućuju predstavnici vlasti, bio saglasan sa izjavom predstavnika MO da je FHP namerno izabrao baš taj trenutak da objavi netačne navode o načelniku Generalštaba kako bi se naštetilo ugledu države i vojske u trenutku napretka Srbije u evrointegracijskim procesima.
9. Odsustvo profesionalnog rada TRZ-a u predmetima koji bi, vodeći se procenama političkih aktera, mogli naneti političku štetu i narušiti ugled Republike Srbije, vidi se i u postupanju u slučaju logora za Bošnjake u Srbiji. Naime, nakon što je FHP podneo krivičnu prijavu za ratni zločin protiv civilnog stanovništva protiv preko 50 pripadnika MUP-a, VJ i Državne bezbednosti zbog ubistava, zlostavljanja i nečovečnog postupanja, TRZ je tu krivičnu prijavu odbilo bez saslušanja i jednog od oko 70 predloženih svedoka Bošnjaka – žrtava zlostavljanja i nečovečnog postupanja. FHP je zbog nesprovođenja nezavisne i sveobuhvatne istrage podneo žalbu Ustavnom sudu Srbije, a potom i predstavku Evropskom sudu za ljudska prava.
Na kraju, FHP napominje da će izjave svedoka koje su u posedu FHP-a i FHP-a Kosovo dostaviti TRZ u skladu sa pravilima FHP-a, odnosno nakon dobijene saglasnosti samih svedoka, i ponuditi drugu vrstu pomoći u prikupljanju dokaza i identifikovanju žrtava i svedoka, kao i u brojnim drugim predmetima u kojima su FHP i TRZ ranije sarađivali (Ovčara, Suva Reka, Ćuška, Trnje, Srebrenica, Gnjilanska grupa, Lovas, Ljubenić, Bitići, Štrpci i dr). FHP poziva TRZ da sprovede profesionalnu, nezavisnu i sveobuhvatnu istragu o nespornim zločinima u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade, kao i o skrivanju tela u masovnoj grobnici u Rudnici, u skladu sa Ustavom i zakonom, a u interesima pravde i istine.
