Apelacioni sud u Beogradu: Srbija odgovorna za torturu i nečovečno postupanje nad Bošnjacima u logoru Šljivovica

Apelacioni sud u Beogradu (Apelacioni sud) preinačio je presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu i pravosnažno utvrdio odgovornost Republike Srbije za torturu i nečovečno postupanje pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) nad Bošnjacima iz Žepe, Enesom Bogilovićem i Mušanom Džebom, zatočenim u logoru Šljivovica (opština Čajetina) tokom 1995. i 1996. godine i obavezao državu da im isplati odštetu u ukupnom iznosu od 600.000 dinara. Iako dosuđeni iznosi odštete ne mogu predstavljati pravičnu naknadu žrtvama, Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da pravosnažna sudska ocena tretmana zarobljenih Bošnjaka u logoru Šljivovica od strane pripadnika MUP-a predstavlja prvo institucionalno priznanje nedela počinjenih nad Bošnjacima u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje.

Apelacioni sud je utvrdio da su Enes Bogilović i Mušan Džebo u avgustu 1995. godine sa grupom Bošnjaka preko Drine prebegli u Srbiju, gde su se predali pripadnicima Vojske Jugoslavije (VJ). Svi Bošnjaci podeljeni su u dve grupe, a Bogilović i Džebo su odvedeni u „centar“ koji je formiran 1. avgusta 1995. godine i koji se nalazio u Braneškom Polju (Šljivovica), u radničkim barakama GP „Planum“. Po evidenciji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta koju je sud prihvatio kao dokaz, Bogilović je oslobođen 29. januara 1996. godine, a Džebo 6. decembra 1995. godine. U logoru su bili izloženi torturi i nečovečnom postupanju pripadnika MUP-a. Policajci su ih tukli palicama, granama, gumenim cevima, gašene su im cigarete po telu. Prema oceni Apelacionog suda, „ponašanje čuvara u Centru u Braneškom Polju prema tužiocima, ali i prema ostalim licima koja su tamo boravila, teško da se može pripisati ponašanju koje je dostojno pojedinca“.

FHP je u ime Bogilovića i Džeba pokrenuo postupak za naknadu nematerijalne štete protiv Republike Srbije u novembru 2007. godine. Prva prvostepena presuda kojom su odbijeni tužbeni zahtevi doneta je 2010. godine, nakon 10 održanih ročišta. Apelacioni sud je po žalbi FHP-a vratio predmet na ponovno suđenje kako bi se dopunio dokazni postupak. Prvi osnovni sud je u junu 2012. godine, nakon sprovedenog postupka u kojem nije postupio po nalozima Apelacionog suda, doneo istovetnu presudu. Protiv ove presude FHP je izjavio žalbu. Zbog propusta prvostepenog suda u ponovljenom postupku, veće Apelacionog suda kojim je predsedavao sudija Ivan Negić održalo je dva ročišta, u decembru 2013. i u junu 2014. godine.

Apelacioni sud je u obrazloženju presude istakao da je prvostepeni sud paušalno poklonio veru iskazima svedoka koje je predložila država (čuvari u logoru, medicinska sestra i šef hitne pomoći u Užicu) koji imaju samo posredna saznanja o uslovima u logoru ili su samo povremeno bili prisutni u logoru. Apelacioni sud je poklonio veru iskazima Bogilovića i Džebe, kao i svedoku Ćamilu Durmiševiću koji je svedočio o svakodnevnom zlostavljanju i lošim uslovima u logoru. Sudski veštak je utvrdio da je preživljena tortura u logorima ostavila trajne posledice po zdravlje Bogilovića i Džebe. Činjenične zaključke o uslovima u logoru Apelacioni sud je zasnovao i na izveštaju Delegacije Vlade Bosne i Hercegovine koja je posetila Šljivovicu u aprilu 1996. godine.

Deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete zbog fizičkih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog povrede slobode i prava ličnosti, Apelacioni sud je odbio smatrajući ga zastarelim. FHP će u pogledu ovih vidova odštete u ime Bogilovića i Džebe podneti ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije.

Republičko javno pravobranilaštvo podnelo je Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za reviziju ove presude.

FHP poziva državne organe Republike Srbije da sprovedu sveobuhvatnu i delotvornu istragu o zločinima počinjenim u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje 1995. i 1996. godine i da, u skladu sa međunarodnim standardima zaštite žrtava teških kršenja ljudskih prava, obezbede pravičnu kompenzaciju žrtvama.

Logori Šljivovica i Mitrovo Polje

Nakon pada zaštićene zone Žepa u julu 1995. godine, preko 800 bošnjačkih muškaraca, u strahu od odmazde Vojske Republike Srpske, pobeglo je preko Drine u Srbiju. Po prelasku, graničari VJ su ih hapsili i u grupama sprovodili do školskog igrališta u selu Jagoštica, gde su ih popisivali. Zarobljeni Bošnjaci su u vojnim kamionima prevoženi u Šljivovicu i Mitrovo Polje (opština Aleksandrovac). U kamione u kojima nije bilo mesta za više od petnaestak ljudi, vojnici i policajci su uvodili po pedeset muškaraca. Usled vrućine i nedostatka vazduha ljudi su padali u nesvest, a Edhem Torlak, mladić iz Žepe se ugušio. Njegovo telo je izneto iz kamiona tek po dolasku u Šljivovicu. Logore Šljivovica i Mitrovo Polje obezbeđivali su pripadnici MUP-a. Po dolasku u logore zarobljenici su morali da prođu kroz „špalir”. Sobe u kojima su bili smešteni bile su pretrpane ljudima. Tokom noći, policajci bi prozivali logoraše ili bi ulazili po njih u sobe, izvodili ih i tukli pendrecima, letvama i električnim kablovima. Nekoliko logoraša je seksualno zlostavljano. Stražari su svakodnevno ponižavali zarobljenike, zahtevajući od njih da se predstavljaju srpskim imenima, da prenose kamenje sa jednog mesta na drugo itd. Od posledica zlostavljanja i nečovečnog postupanja, u logorima su preminula četiri logoraša: Ahmo Krlić, Meho Jahić, Šećan Dizdarević i Nazif Krlić.

FHP podseća da je u septembru 2011. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) podneo krivičnu prijavu protiv preko 50 pripadnika MUP-a, Državne bezbednosti i VJ zbog ratnih zločina protiv ratnih zarobljenika počinjenih u logorima Šljivovica i Mitrovo polje. Zbog nesprovođenja adekvatne istrage, FHP je u aprilu 2013. godine podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije (USS).